Sporovi oko Zakona protiv diskriminacije ponovo su u Srbiji otvorili pitanje uticaja građanskog društva na državu. Nevladine organizacije osule su drvlje i kamenje na SPC, optužujući je da ima povlašćeni položaj. U sledećem koraku NVO su napale i vlast da isuviše popušta Crkvi. Na kraju ove NVO ofanzive, prozvan je i predsednik Tadić kao najodgovorniji što će, zbog ovog propusta, u Srbiji nastupiti izneverenost nade u ostvarenje evropske budućnosti.
Niko iz tog dosta uskog kruga NVO nije primetio da kritikujući povlašćenost drugih u isto vreme zahteva naročiti položaj za sebe. Reč je o upornoj ambiciji nekoliko NVO da pod svoje ideološko starateljstvo stave celu Srbiju. Ta ambicija počiva na redukciji jedne ideje (građanskog društva) na ideologiju (građanizma), iz čega proizilazi i svojevrstan zahtev za političkim monopolom.
Građanisti, naime, veruju da nosilac političkog suvereniteta u Srbiji nije građanin od krvi i mesa, čovek sa konkretnom istorijom, kulturom, životnim navikama, sistemom vrednosti, nacionalnom pripadnošću… Ne, za građaniste je nosilac suvereniteta u Srbiji nekakav apstraktni građanin, koga oni vide kao idealnu projekciju evropskog čoveka. Na osnovu njihove sopstvene vizije kakav treba da bude taj evropski čovek, koji su njegovi interesi, koje su njegove vrednosti itd, građanisti sebi daju za pravo da sude i o konkretnom građaninu, odnosno o njegovim političkim predstavnicima. Građanisti, zapravo, tvrde da bolje od nas, nedovoljno izgrađenih Evropejaca, u šta spadamo gotovo svi mi ostali, znaju koji su naši stvarni interesi, u koje vrednosti mi treba da verujemo, šta su naši društveni i istorijski ciljevi itd. Zato građanisti ne priznaju istinski legitimitet demokratskih ustanova u Srbiji. Jer te ustanove – skupštine, stranke, vlade – samo izražavaju lažnu svest konkretnih građana Srbije, a ne projektovanu evropsku ideju. A tu ideju, bolje od građana i političara, znaju jedino – građanisti.
Kada, dakle, naši građanisti drže evrointegracijske i ljudskopravaške lekcije vladi i Borisu Tadiću oni se ponašaju istovetno kao i stari politbiro KP. Komunistička nomenklatura je, naime, verovala da bolje od konkretnih radnika, bolje od proletera od krvi mesa, zna šta su pravi interesi i prave vrednosti radničke klase. Marksističko znanje o svetsko-istorijskom kretanju navodno je davalo politbirou pravo da zanemaruje zahteve i interese konkretnog, empirijskog proletarijata. Na osnovu tog znanja politbiro je pod svoje starateljstvo stavljao celu državu i celo društvo. Isto to danas rade i građanisti. Na osnovu toga što misle da znaju šta su evropske vrednosti i kako se najbrže stiže u EU, direktori NVO koje nemaju više od desetak članova žele da izdaju bespogovorna politička naređenja demokratski izabranim predstavnicima naroda za koje je glasalo dva miliona ljudi!
Jedno od tih bespogovornih naređenja jeste i pomenuti Zakon protiv diskriminacije. On se ima usvojiti tačno u onom obliku u kome su ga napisale NVO, inače će na skupštinu, vladu i predsednika biti bačena večna antievropejska anatema! Sovjetski oficiri su mogli i po sto puta da odnesu pobedu na bojnom polju. Ali, ako su samo jednom zakazali u izvršavanju naređenja ideoloških komesara, leteo im je čin (a nekad i glava). Boris Tadić je mogao po sto puta da pobedi Nikolića, Koštunicu i ostale srpske nacionaliste. On može i po sto puta da razmeni krv sa funkcionerima u Briselu ili Strazburu. Ali, ako samo jednom ne ispuni naređenje naših NVO mogula biće mu oduzete sve europejske insignije, a on sveden na renegata atlantizma-ljudskopravizma.
Smešno mi je da baš ja branim ovu vladu i Tadića. Ali, oni su postupili kao svaki drugi racionalni akter. Na jednoj strani su imali desetak NVO sa stotinak članova. Na drugoj strani su imali jedinstveni nastup pravoslavne, katoličke, islamske i jevrejske verske zajednice, iza kojih stoji nekoliko miliona vernika. Samo u ideologizovanom svetu marksizma-lenjinizma (odnosno atlantizma-ljudskopravizma) brojevi se ne računaju. Ali u demokratiji i matematici brojevi su ipak nešto. Sorry. Tadić i ostali su dobro postupili. Ne zato što su renegati, već što su realisti. A biti realista u demokratskoj Srbiji u najmanju ruku pretpostavlja da ne namećete milionima vrednosti koje imaju samo njih nekolicina. Makar ih ta nekolicina do sutra proglašavala svetim i evropskim.
