Kako je reprezentovao Srbiju u lovu na krokodile. – Rudar, pilot, miner, gradevinar i biznismen. – Povratak otadžbini.
Svake prestupne godine na katolicki Veliki petak, kad nastupi plima, u mnogim australijskim oblastima pocinje lov na krokodile. U jednom takvom kraju, u blizini gradica Darvina tradicionalno se okupljaju Australijanci, Aboridžani, iskljucivo muškarci, a medu njima je i jedan – Srbin. Nenaviknut na ovu vrstu lova, naš zemljak se izuzetno istakao u pratecem programu – za tri dana koliko traje ovaj muški lovacki bal, od koga više ne strepe ni krokodili, popije se oko pet hiljada litara piva i pojede po desetak prasica i jagnjica.
Naš zemljak je u tome sistematski davao svoj nesebican doprinos, pa je poznatiji kao Buca postao popularan i prepoznatljiv.
U daleku Australiju odlazi se iz avanturizma ili zbog velike ljutnje i razocaranosti. A odande se vraca povremeno ili za stalno jer nedostaje – Srbija.
Pod zemljom 800 metara
– Što sam stariji, sve više i cešce razmišljam na ovaj nacin – veli Slobodan Buca Stojanovic, poslovni covek našeg porekla iz Sidneja, koji je iza sebe ostavio 30 teških i zanimljivih australijskih godina tokom kojih je promenio mnoge poslove, doživeo nekoliko padova i nešto više uspona, a na svoje zadovoljstvo stvorio porodicu sa suprugom takode srpskog porekla, tri kceri i jednim sinom.
Danas je Buca vlasnik tri kompanije koje se bave održavanjem velikih šoping centara, škola, bolnica i višespratnica, zanatskim radovima… Izgleda zadovoljno – u potrazi za boljim životom nije promašio, iako je na pocetku izgledalo drugacije. Kao bivšem vojnom pitomcu koji je u svet krenuo nezadovoljan nepravdom i sistemom u otadžbini, teško mu je palo da na skoro 800 metara pod zemljom kopa zlato. Rudar iz Tenant krika brzo je naucio da radi eksplozivom tako dobro da je dobio zvanicnu dozvolu da ga sam pravi i koristi.
Kad je shvatio kako se može uspeti u novoj domovini krenuo je da uci – studirao je koledž civilne avijacije i posle dve godine sa diplomom pilota našao posao u Kvantasu. Bucin duh, medutim, ne miruje. Vraca se u rudnik i osniva svoju kompaniju. Zajedno sa svojom suprugom i uštedevinom od 5 do 6 hiljada dolara, uz pomoc dobrih ljudi dobio je mogucnost da se zaduži dovoljno da bi posao krenuo. Ubrzo je na spisku imao 400 zaposlenih i otvorio rudnike po celoj Severnoj Australiji.
– Kupio sam jednu parcelu za koju se smatralo da je bogata zlatom, krenuo sa iskopavanjima, ali se ispostavilo da je procena strucnjaka bila pogrešna – veli Stojanovic, prisecajuci se tih dana.
Srpsko selo u Adelaidi
Rudar, miner i pilot krenuo je da oproba srecu u gradevinarstvu. Prvo je u Adelaidi završio gradevinsku školu, a onda osnovavši sopstveno preduzece gradio kuce i fabrike više od jedne decenije.
– U Adelaidi smo napravili pravo srpsko selo zahvaljujuci kapitalu Vladana Tanasijevica, našeg coveka koji sve voli, nema svoje dece, ali je pun ljubavi prema starom kraju uložio novac – govori nam Stojanovic, podsecajuci da je tokom svih svojih životnih bitki stalno bio u vezi sa svojim sunarodnicima i srpskom tradicijom.
Njegova deca danas govore srpski kao da su rodeni ovde. Porodica je nadoknadila ono što je pretilo zbog velike udaljenosti od otadžbine. Svoj angažman na ocuvanju korena ove godine Buca Stojanovic je obogatio jednim izuzetnim cinom – jedna ujedinjena folklorna grupa mladih ljudi našeg porekla iz Australije boravila je u Srbiji skoro mesec dana umnogome zahvaljujuci njemu – putne troškove od preko 60 hiljada dolara pokrio je nesudeni lovac na krokodile. Drugi, isto toliko važan momenat u svemu tome je, što su u Srbiju stigli igraci iz gotovo svih srpskih klubova u Sidneju, cime je uspešno prebroden rivalitet i podozrenje, kojima decu ne bi trebalo uciti na nacin kako to ponekad cine njihovi ocevi.
Koristeci boravak u Srbiji, Stojanovici su nekoliko dana boravili i na „mobi“ u manastiru Svetog Nikole kod Ljubovije. Oduševljen onim što je tamo video družeci se sa decom iz svih krajeva sveta i citave otadžbine, Buca je obecao da ce iduce godine na ovu manifestaciju rada, druženja i ocuvanja srpskih korena okupiti mnogo više mladih iz Australije srpskog porekla nego što se može i pretpostaviti.
– Mi Srbi smo prilicno neorganizovani i podeljeni – kaže više za sebe, dok prebira prstima po prosedoj bradi. Ne brije se od marta 1999. godine kad je pocelo bombardovanje otadžbine. U njemu je, kao i medu vecinom našeg življa u rasejanju, pojacan osecaj nacionalne pripadnosti. Angažujuci se na razvijanju folklora, pomažuci crkvi i postajuci još pre petnćstak godina predsednik Srpske zajednice, Buca Stojanovic nece tu da stane. Stidljivo i sa oprezom govori o poslovima koje namerava da razvije u otadžbini posle 30 godina kaljenja u Australiji.
– Sve me više vuce da se vratim – kaže više za sebe. I siguran je da je zlato ipak – našao.
