LEPOTA LJUDSKE NESAVRŠENOSTI
Kada bi me pitali šta bih poručio svim ljudima na svetu, bez razmišljanja bih rekao: „Otvorite se i prihvatite svoju ranjivost. Svi smo uplašeni, nesavršeni, isto koliko smo svi vredni poštovanja, ljubavi kao i osnovne potrebe da pripadamo jedni drugima. Umesto da prihvatimo svoje slabosti, mi se pretvaramo, zatvaramo, bežimo od sebe. Rušimo mostove, gradimo zidove, misleći da je naša snaga – naša neranjivost. Naša snaga nije u našoj neranjivosti, ne, ona leži u našoj apsolutnoj ranjivosti, a naša nesavršenost nije naš nedostatak, ona je samo podsetnik da smo u svemu ovome zajedno.“
Ljudi smo i u suštini svi smo isti. Ranjivi i lomljivi. Naši smo, a tako tuđi smo. Neraskidivo povezani, a ipak na distanci. Vezani, a sve dalji. Retko kada sami, a tako često usamljeni, orođeni i udaljeni, na jedan klik od bliskosti. Vaspitavali su nas da je ranjivost najveća slabost. Naučeni smo da je ne priznajemo, bežimo od nje, ali bežeći od nje, bežimo od sebe, jer svi smo ranjivi. Upravo u ranjivosti leži naša moć, ona je centar, srž i srce svih naših osećanja. Mi ipak bežimo. Zašto? Zato što nije prijatno, zato što nije sigurno, zato što ume da zaboli.
Kako to znam? Znam po sebi, jer ja sam nekada bežao. Ranjivost sam doživljavao kao mračnu emociju. Povezivao je sa teškim i bolnim osećanjima poput stida, straha, razočaranja i tuge. Doživljavao sam je kao rizik i nesigurnost, kao emotivnu izloženost. Video sam je kao svoju najveću slabost, a ovaj surovi svet slabosti ne prašta, jel’ tako?
Kako sam mogao drugačije, pa ja sam dupla muškarčina – i muškarac i Balkanac? Uz to imam mali milion objektivnih mana. Više puta ranjen, kako da ne pomislim da je moja ranjivost moja slabost? To su mi govorili i ja sam ih slušao. Verovao sam onome čemu su me učili, poverovao i predugo verovao. Predugo se plašio svoje ljudske nesavršenosti, toga da nisam dovoljno dobar. Plašio sam se da odem na posao, sluteći da je danas taj dan – dan kada će me konačno prozreti.
Dan kada će mi skinuti masku nasilne ćutljivosti i čuti moje mucanje. Dan kada će shvatiti da je car go i misleći da mi time čine uslugu, surovo srušiti moje snove. Pronaćiće moje ranjivo mesto i reći: ,,Ti – takav, sanjaš da budeš govornik, maštaš da budeš profesor, za tebe nema mesta ovde, prestani da lažeš sebe!” Takve stvari desile bi se baš kada bih se otvorio, baš kada bih bio ranjiv. Zato sam je prezreo, ranjivost, zato i nisam želeo da je više osećam. Zato sam ćutao iako je svaki atom moga bića želeo da vrisne. Bežao sam od bliskosti, od bilo kakve šanse da budem ismejan ili povređen, jer bliskost je za mene predstavljala samo još jednu priliku da vide moju faličnost i nesavršenost. Da iskoriste moju ranjivost da me povrede, zato sam terao ljude od sebe. Zato sam postao nesposoban da ostvarim emotivnu vezu, nesposoban da osetim bliskost, nesposoban da iskreno volim. Zato sam utrnuo i prestao da osećam. Bio sam siguran, bedan, ali siguran. Siguran, ali poluživ. Čovek kada utrne, istina je da više ne oseća bol, ne oseća ni strah, tugu, stid ni razočaranje. Jednostavno otupi, umrtvi sva osećanja i prestane da oseća. Postane šupalj, krut, prazan i leden, ali ne čvrst i jak. Razlika postoji i ogromna je. Kruto se pod pritiskom lako polomi, dok ga čvrsto dobro podnosi. Želeo sam ovo drugo, a postao ovo prvo. Mislio sam da ću postati snažan i čvrst. Pogrešio sam, baš kao što vidim da danas mnogi greše, dok se kriju iza zidina cinizma.
Od kada sam počeo da savetujem i pomažem ljudima da pronađu blago u svojoj duši, otkrio sam jedan sasvim novi svet. Upoznao sam toliko divnih, vrednih i ranjivih ljudskih bića, koja baš kao nekada ja, imaju sve preduslove za sjajan život, a kod mene dolaze zato što su bolno usamljeni, duboko nesrećni i ozbiljno neispunjeni. Vidim ih kako se, kao i ja nekada, tvrdoglavo opiru i beže od svoje ranjivosti. Guše je, jer ne žele da budu povređeni, prevareni, izigrani i ismejani. Oni zato navlače oklop otupljenosti i kriju se iza štita perfekcionizma. Žele povezanost, žude za bliskošću, a preziru ranjivost. Stide je se, jer su ubeđeni da je slabost, ali ranjivost nije slabost, ne. Ranjivost je najveće merilo nečije hrabrosti. U apsolutnoj ranjivosti je naša nepresušna snaga.
Da bi postao jak, prvo moraš da priznaš koliko si slab
Samom sebi i svima oko sebe.Tek kada sam priglio svoju ranjivost, tek kada sam smogao snage i prihvatio svoje slabosti, stekao sam moć i postao jak. Tek kada sam ranjivost video pravim očima, otupeo sam oštricu mača. Sopstvenog mača koji sam prema sebi upirao. Nakon toga, došao je red na druge. Okrenuo sam se prema svetu i i rekao: „Vidi me, ja mucam – pa šta? Pogledaj me, ja se plašim – pa šta? Pogledaj me, vidi, nisam savršen – pa šta? Pokaži mi ko jeste, reci mi da li si ti taj? Znam da nisi, ali ne brini, to mi ne smeta. To mi se dopada, jer si isti kao ja. Ne treba mi tvoja maska, treba mi to što jesi, treba mi tvoja savršena nesavršenost, tvoja haotična skladnost, treba mi tvoja snažna ranjivost.” Rekao sam to, i gle čuda, oživeo sam, počeo sam da osećam. Počeo sam da volim. Samog sebe i sve oko sebe. Shvati da ne možeš selektivno umrtviti i otupeti one emocije koje ti se ne dopadaju, samo one koje te plaše i bole. Ne, jer kad utrneš za jednu, utrnuo si za sve. Kada otupiš jednu, otupeo si sve. Shvati da ranjivost jeste u korenu straha, stida i tuge. Jeste, neću te lagati da je lagano, jer nije. Molim te razumi da je ista ta ranjivost kolevka nade, sreće, bliskosti i ljubavi. Ona je tajni sastojak svakog iskrenog odnosa, ona je lepak svake emotivne veze, bez nje nema autentičnosti, kreativnosti a ni saosećanja. Ranjivost ume da zaboli, ima tamnu stranu, ali ta tama svetlost ne uništava, ona je definiše. Naš strah od tame baca senku na našu sreću.
Zapitaj se šta sve žrtvuješ zbog tog straha od tame? Šta sve žrtvuješ zarad svoje samoodbrane i sigurnosti? Zamisli koliko bi ti život bio bogatiji kada bi prestao da gušiš svoju volju da voliš, svoju potrebu da osećaš, želju da se iskreno i intimno povežeš sa drugim ljudskim bićem. Zapitaj se koliko bi ti život bio ispunjeniji kada bi se samo otvorio i prihvatio to što jesi, nesavršen i ranjiv.
Šta znači biti ranjiv?
Biti ranjiv ne znači podeliti svoje polugole slike na društvenoj mreži, niti pijan nasumično prilaziti devojkama na plaži. Biti ranjiv znači reći Pogrešio sam onda kada jesi kriv, znači reći Volim te, onda kada nisi siguran da će uslediti I ja tebe. Biti ranjiv znači pozvati prijatelja čiji je otac umro i reći Tu sam za tebe, biti iskren u vezi svojih osećanja, strahova i potreba, i tražiti da se one ispune. Biti ranjiv ne znači uklopiti se, biti ranjiv znači istinski pripadati, dozvoliti da te zaista vide. Biti ranjiv znači spustiti štit, izložiti se svemu što može da se desi, znači zavoleti bez garancije. Biti ranjiv znači reći: „Ovde sam, i voleću te potpuno i iskreno. Prevariš li me, slomićeš mi srce, povredićeš me, ali se neću suzdržavati samo zato što mi se to nekada davno desilo, ili zato što može ponovo da mi se desi.”
Zapamti da ranjivost ima ukus istine i miris hrabrosti, ne uvek prijatne. „Hrabrost i istina, nikada nisu slabost“, kaže Brene Braun, žena koja je svoj život posvetila proučavanju ranjivosti i stida. Zapamti da iako zna da nas slabim učini, ranjivost nikada nije slabost. Ranjivost je temelj nad kojim se nadvija toranj bliskosti, povezanosti i saosećanja. Danas se taj toranj ozbiljno nakrivio pod pretnjom da se sruši. Šta nam onda preostaje? Društvo ciničnih otuđenika koji umesto jedni ka drugima, hipnotisano jure nekakve pokemone. Da, istina je da nas pokemoni neće povrediti i izdati, ali nas sigurno neće saslušati, zagliti, i iskreno voleti.
Prihvatanje naše ranjivosti jeste rizično, ali ni upola opasno kao odustajanje od bliskosti, radosti i ljubavi – to su osećanja i iskustva koje nas čine najranjivijim. Samo onda kada smo dovoljno neustrašivi da istražimo svoju tamu, otkrićemo beskrajnu moć svoje svetlosti. Biti ranjiv znači pristati na to da ne budeš kul, jer danas je kul biti hladan kao stena, biti bezosećajan. Biti i ostati ranjiv znači biti spreman na rizik koji bliskost sa sobom nosi. Biti ranjiv znači biti čovek. Biti ranjiv znači biti živ!
