Da li u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša, postaju puke sluge međunarodnog tržišta
Tajkuni, političari, ambasadori, optužbe, kontraoptužbe i demantiji, Srbija zaista uvek ima čime da se zabavlja. Samo je pitanje gde je u toj „zabavi” i država? Da li je dorasla novom tipu izazova? čini se da skoro svaka diskusija o državnoj politici počinje i završava istom tezom: država je u defanzivi, njena moć da vlada topi se.
Da li, dakle, u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša, postaju puke sluge međunarodnog tržišta? Na „levici” i na „desnici” u Srbiji svi se danas rado, ili nerado, klanjaju globalnom kapitalizmu. Prave debate o „globalizaciji”, bilo da je to loša ili dobra stvar, bilo da smo protiv nje ili je prihvatamo. I onda, naravno, imamo afere kojih smo svedoci ovih dana.
Dakle, hajde da problem pokušamo da sagledamo optimistički i pesimistički. Optimisti bi rekli da je vlada izgubila deo slobode da rukovodi privredom po svojoj volji i da je smanjeni ekonomski suverenitet države logičan rezultat pobede međunarodnog kapitalizma, koji, opet, ubrzava tehnološki napredak i ublažava globalno siromaštvo.
Pesimisti smatraju da je potrebna ravnoteža između efikasne države i ekonomske efikasnosti koju mogu da obezbede tržišne snage. Pesimisti kažu da je korist od globalizacije mnogo manja nego što optimisti pretpostavljaju, a šteta mnogo veća.
Po njima, ako koristi ima, ona se nepravedno deli unutar društva, što je ključni momenat koji optimisti ignorišu.
Pesimisti priznaju da se u globalnom kapitalizmu bogate kapitalisti, a ne radnici, i da će među radnicima najgore proći nekvalifikovani. Globalizacija će povećati nejednakosti, pogoršati siromaštvo i sve više voditi u socijalnu „isključivost”. Danak će biti plaćen, čak i da globalizacija uspe pod svojim uslovima, u trenutku kada sposobnost vlade da odgovori na nju slabi. A nesposobnost bilo koje vlade da deluje potkopava temelje demokratije, i kada napredovanje tržišnih snaga uvuče kapitalizam u novu krizu – Marks će se poslednji smejati.
Najnoviji talas štrajkova u Srbiji je, zapravo, to. Ko je onda u pravu, optimisti ili pesimisti? Možda država, pa i srpska, i nije toliko u defanzivi, možda globalizacija i neće odigrati odlučujuću ulogu u određivanju budućnosti države, a možda i slabljenje ovlašćenja države i nije taj danak za odgovarajuće koristi, konačno, možda su efekti globalizacije preuveličani, jer globalizacija glavni zadatak ne izvršava dovoljno temeljito?
U državama razvijene ekonomije osnovno pitanje nije da li je demokratija kompatibilna sa globalizacijom, već, naizgled malo čudno, da li je demokratija uopšte kompatibilna sa slobodom? Jer, demokratija i sloboda su, naizgled, dve strane iste medalje: može li biti jedne bez druge? Zapravo, sloboda i demokratija svakako su povezane, baš kao sloboda i kapitalizam, ali su pesimisti u pravu kada postavljaju pitanje može li kapitalizam i dalje srećno opstajati paralelno sa demokratijom.
Naime, pesimisti smatraju da će se kapitalizam na kraju pokazati toliko socijalno katastrofalan da će demokratske države biti naprosto ugušene u talasu štrajkova i protesta, a umesto njih će doći nedemokratski režimi. Moguć je i nešto drugačiji scenario: popustljive prema antiliberalnim vrednostima, demokratske države će možda kapitalizmu postaviti takve zahteve i ograničenja, pa će on, zajedno sa slobodom, i lagano slabiti. Novonastali politički poredak bi opet mogao da bude „demokratski”, ali zato ništa manje disfunkcionalan i, u krajnjem slučaju, ništa manje tiranski.
U siromašnijim državama, poput Srbije, narod strepi od globalizacije i ekonomske nesigurnosti. Bilo koja vlast u Srbiji sklopila je mir sa svetom biznisa. Naravno, era velike vlade mrtva je u celom svetu, pa ni naša vlada ne vidi sebe kao branioca organizovanih sindikata, niti kao pristalicu javnih troškova. Reči kao „preduzetništvo” i „šanse” potpuno su se odomaćile. Naši postsocijalistički levičari, ako su još uopšte i levičari, odbacili su tradicionalne retoričke figure, pa čak i omiljene instrumente ekonomske kontrole, iako levica u Srbiji tvrdi da se njene tradicionalne vrednosti u odnosu na kapital i radnike nisu promenile. U predizbornim obećanjima u Srbiji svi se pomno čuvaju bilo kakvog obećanja da će ojačati ulogu države. Iako su privlačne strane kolektivizma i antiindividualizma očigledno popularne kod birača, posebno kad nemaju veze sa diskusijama o politici neophodnoj da bi se sproveli u delo. Demokratiji odgovaraju takve vrednosti. Kapitalizmu ne odgovaraju.
No, čak i da je ova procena potpuno ispravna, zašto zvuči uverljivije pretpostavka da će demokratija potkopati kapitalizam, a ne obrnuto, kako kažu pesimisti globalne ekonomije? Odgovor je jednostavan: zato što se to upravo zbiva poslednjih 60 godina.
Pokušajte u svemu tome prepoznati naše tajkune, političare, akreditovane ambasadore, optužbe i demantije. Demokratiju i globalizaciju. U državi Srbiji.
