Viktor Lazić kaže da kada se monahinja Lidija zamonašila, pre dve godine, a samo dan kasnije našla se u avionu za Južnu Ameriku.
„Tako je sam Bog hteo da prve monaške dane provedem u avionu – sumnjam da je neko po zamonašenju bio i fizički bliži Bogu od mene“, rekla je monahinja veselo. Tako je, iz Crne Gore, došla da služi u eparhiji Buenosaireskoj.
Viktor kaže da su dva su glavna stuba okupljanja naše dijaspore svuda u svetu: naše ambasade i naša crkva. Srbi su ovde počeli da se naseljavaju još sredinom 19. veka, a procenjuje se da ih sada ima oko 30 hiljada. Prvi doseljenici bili su iz Dalmacije i Boke Kotorske, dok je većina došla kasnije iz Hercegovine i Crne Gore.
Trideset godina je srpska crkva u Buenos Airesu bila slabašna, zapuštena, zaboravljena. A postoji ne jedna, već dve naše parohije samo u ovom gradu: crkva Svetog Save i crkva Rođenja presvete Bogorodice, koja je sada ujedno saborna crkva Srba Južne Amerike.
Eparhija Buenosaireska je formirana 26. maja 2011. godine odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, pod rukovodstvom Amfilohija Radovića.
Vladika Amfilohije je u Argentinu poslao sveštenika Kirila Bojovića, sa teškim zadatkom: da rasuto sakupi, da porušeno obnovi, da novo osmisli, postojeće na svaki način unapredi. Da udahne život zgradama, da pruži veru i nadu ljudima.
Naši ljudi često nisu jedinstveni, teško ih je okupiti i privoleti da za istom sofrom ručaju, da se za istom ikonom mole. A upravo to je glavni zadatak našeg Kirila. Pa ipak, uprkos svim razlikama i činjenici da je asimilacija uzela maha, naši ljudi i njihovi potomci i dalje su vezani za crkvu, u njoj vide svoje korene, identitet i vezu sa maticom. Zato su njene aktivnosti veoma važne.
Svake nedelje održava se jutarnja služba, kojoj tokom letnjih meseci – ovde je leto kada je kod nas zima, prisustvuje relativno malo sveta, desetak do petnaestak duša. Ali, tokom velikih praznika crkva bude mala da primi sve koji ovde žele da se pomole. Ne dolaze samo Srbi, već vrlo često i Rusi i ostala pravoslavna braća. Veoma je prijatno to videti, s obzirom na to da je decenijama bilo obrnuto – naši ljudi su se okupljadi pod krovom ruske ili grčke pravoslavne crkve.
„Vredne ruke monahinje Lidije pripremaju srpsku trpezu, kakvoj je teško odoleti. Za više meseci u Južnoj Americi, ovo je bio najbolji obrok koji sam okusio. Za crkvenom sofrom posebnu mi je pažnju privukao Marjano Burman, mladić kome je deda bio Rus, a on je odlučio da – postane Srbin! Toliko je zavoleo pravoslavlje, našu kulturu, srpski jezik, koji je odlično savladao, da se u potpunosti oseća kao pripadnik našeg naroda i tako se javno deklariše. Često postaju Srbi oni koji se zaljube u naše momke ili devojke, ali Marjano nije jedan od tih. Mada bi voleo da se oženi Srpkinjom, njegova ljubav je došla spontano i slučajno, posećivanjem naših hramova u Buenos Airesu, druženjem sa našim ljudima i učenjem o Srbiji“, kaže Viktor.
Monahinja Lidija ispred crkve pokazuje blagoslovenu vinovu lozu: njen pelcer uzet je iz Hilandara, od svete loze koja, po predanju, raste iz groba Stefana Nemanje, koja je poznata i kao najstarija vinova loza na svetu – stara čak 800 godina! Monahinja pokazuje nabreklo grožđe koje, preko pola sveta, povezuje srpske svetinje Svete Gore i Amerike.
