Karneval – vrlo verovatno. Bez maski – onih vidljivih. Veselo – u svakom slucaju.
Kad bi na prostore primirene južne Srbije došao posmatrac sa severnog pola, samim tim i tako hladan, i tako objektivan, a ponajviše – tako informisan, za par sati u Bujanovcu, a posebno u Preševu, stekao bi takav utisak.
Kolone uglavnom visokolitražnih vozila okicenih jagnjecim kožama i išaranim platnima, sa decom koja sede u otvorenim prozorima, uz zvuke sirena kruže uskim ulicama do prvog mesta gde mogu da se okrenu. Pa sve to ponove više puta. Na desetine svadbi dnevno, to nije uobicajeno kod Srba u ovo doba godine. Nije doskora, kažu meštani, bila praksa ni kod Albanaca. Mladi momci za ženidbu sada koriste ferije da iz belog sveta gde žive dodu u zavicaj i ožene još mlade devojke, te ih o istom trošku povedu pri povratku na radna mesta. Provociraju – smatra vecina domacih Srba. Remete saobracaj – kiselo primecuju oni cinicniji. Žure da se razmnožavaju – bez trunke razmišljanja tvrde oni najradikalniji.
Gurijevci: Deklarativnom suživotu na jugu Srbije, u politicki receno Kopnenoj zoni bezbednosti, automobilske sirene nisu obeležile ni pocetak, ni kraj. Pocetak i kraj rata, takode nisu omedili ovdašnji Albanci i Srbi, tako makar tvrde i jedni, i drugi. Vreme rata, najpre, a i vreme mirnog suživota startovali su oni koji barataju oružjem opasnijim od pušaka, precutno se slažu obe strane.
Svakodnevni život u dva od tri „centra“ juga Srbije, Bujanovcu i Preševu, nemerljivo je lepši od onog u ratnom okruženju. U varošima se, naime, nije ni pucalo. Obodi urbanih delova dve pomenute opštine, goreli su sve vreme. Etnicki cista sela, etnicki su takva i ostala. Neka od njih, na primer Veliki Trnovac, teško da sa petnćstak hiljada žitelja mogu i zadržati to ruralno ime. U opštinskim centrima danas manje nego ranije, ali podjednako šareno, u cirkulaciji policijskih snaga mogu se evocirati uspomene na krvavije vreme. Policija je sada manje primetna, vrlo su retki njeni pripadnici koji sa automatskim puškama predu i desetak metara asfalta. Obecanje Koordinacionog tela SRJ i Srbije lokalnom albanskom stanovništvu da ih nece iritirati (citaj: plašiti) prisustvom naoružanih policajaca, u potpunosti je ispunjeno. Policija zuji, posebno po Bujanovcu, u terenskim vozilima svih vrsta i još razlicitijim uniformama. Od maskirno plavih (zacetak multietnicke), do plavih i sivomaslinastih raznih tonova. Od „gostujucih“ obicnih policajaca, preko vojnih sa i bez pancira, do specijalaca koje meštani zovu „gurijevci“. Svi nekud odlaze, odnekud se vracaju, prašnjavi, namršteni i upitnog pogleda.
Neprimetni: Obican svet se na gore navikao. Multietnicnost se kao i svuda u Srbiji najbolje iskazuje na pijaci. Bujanovac je valjda i previše malo mesto da bi zelena i buvlja tržnica bilo kako bile odvojene. Na prostoru koji nije veci od tri-cetiri ukrštena velegradska trotoara, ne možete videti prodavce „svih boja“. Skoro svi su tamnoputi.
– Mi Cigani, Romi ako ´oceš, mi od ovog živimo. Ima nas i muslimani i pravoslavci, ima i drugi. Sad je mnogo bolje, ne puca se. Kad je ovako svaki može da zaradi – jedva je nešto više rekao Nedim, pošto je desetak prodavaca nemo gledalo u stranca koji postavlja cudna pitanja. I Nedim je desetak sekundi pošto smo ga pitali za ime sumnjicavo vrludao pogledom, ali je ipak nastavio „saradnju“.
– Vi ste iz novine. Znaci iz Politiku. Da znaš da se ni mi Cigani nismo još izmirili. Koji smo pobegli s Kosova znamo da cenimo kad se ne puca. I mi, i ovi srpski. Ovi šverceri se plašu da cemo da im uzmemo ´leba, pa prete. Ko ce mene da uplaši kad sam s golo dupe pobegao od Šiptari. Za dve sekunde, boga mi.
Van pijace se ne dešava ništa što bi podsetilo da je na tim prostorima do ne tako davno praštalo i danju, i nocu. Bujanovac je miran, užurbanosti nigde nema. Albanci se tu trude da budu što manje primetni. Preševo je podjednako glasno, ali i teritorijalno podeljeno. Albanci su ogromna vecina, Srbi koji su locirani na ulazu u varoš, pored pruge, ni sa cim na sebe ne bi da skrenu pažnju. Suživot traje i ovde, opet na svoj nacin.
Dva plus jedan: Suživot koji je preciznije propisan odvija se mnogo dalje od ociju obicnih ljudi. Mnogo dalje od dometa svetskih agencija, pa i kakvog-takvog asfalta. Projekat multietnicke policije bio je najjaci argument pri sprovodenju dogovora o demilitarizaciji ovog podrucja. Do sada je za taj posao obuceno 60 ljudi (pola s jedne, pola s druge strane). Pocetkom avgusta krece novi kurs, u nekoj, bliskoj, buducnosti po ovdašnjim džadama i selima šetace samo „mešovite patrole“. Mešane po principu „2-1“, zavisno od etnickog sastava rejona koji obilaze.
Jedno od takvih mesta bice i selo Depce. Nepunih 13 kilometara od Preševa ka Gnjilanu. Najbolji primer kako tako sitna kilometraža može da vara. Negde oko deset po kakvom-takvom asfaltu, kako-tako je i podnošljivo kad ste u terenskom vozilu. Ono nešto preko dva po stazama gde koze pasu pod rucnom, dokaz je da su ljudi pre svega „politicka“ bica. Depce je, naime, mesto gde niko ko nema poslednju nuždu ne bi stigao, da ga iz nekih razloga nije posetio americki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri. Razlog je, kad se skine politicko-diplomatski glamur koji su pojacali petanćstak luksuznih terenskih vozila, na prvi pogled prozaican. Meštani tog sela, koje se sastoji od sedam zaseoka (oni kažu mahala), nedavno su se vratili iz, kako sami rekoše, dobrovoljnog izbeglištva. („Macedonije, Gnjilane, kud je ko mog´o“). Selo su napustili 24.marta ´99, dobro se toga svi secaju, kad je krenulo bombardovanje. Na lošem srpskom spremni su da pricaju sa novinarima. Nisu spremni da se predstave iako znaju da su slikani. Nisu spremni ni da isto ispricaju americkom ambasadoru.
Asfalt: Predsednik mesne zajednice požalio se Montgomeriju da tu i tamo ima provokacija od srpskih snaga, da li je to policija ili ne nije mogao da tvrdi. Na ramenima im je ipak tako pisalo, bio je siguran. Šetali su se naoružani, a i pevali su, kad „za pevanje nije bilo vreme“. Srpska policija u ovom selu nije bila od ´98, to niko ne negira. Jedan starac je za vreme rata ubijen, a drugi je „ostao bez uši“, pa preživeo. Niko iz sela, ne samo zaseoka Ukmemet gde smo boravili, nije bio u ratu, niti je imao oružje, tvrde oni sami. Srbi iz bliske okoline takode tvrde, a novinski izveštaji su toga bili puni, da je baš na ovom mestu bio štab UCPMB-a, i da je Srbima koji su bežali iz Kosovskog pomoravlja to bio skoro jedini put u izbeglištvo. Pored onog još grdeg- Lucani, Bujanovac. Na ta dva „koridora“ nestala je bar polovina od svih nestalih Srba. To tvrde Srbi, naravno. Kao i da je život u ovim gudurama, a posebno povratak na njih, geostrateška izmišljotina da bi se pomenuta kopca Srba odavde i odande zavazda prekinula.
Povratnici Albanci, 28 od 54 familije kako kažu, tvrde da su se vratili na svoje jer nigde drugde nema lepše. Živelo se ovde kažu odlicno, po neka kuca je imala i 300 ovaca, a bilo je i žita. Osnovnu školu do cetvrtog razreda završavali su „tu na asfalt“, a ostatak u Cerevajki. Sad nemaju školu, a ne ide ni autobus. Školska zgrada, ogromno zdanje koje zvrji pred kraj asfalta, od uslova za rad spolja gledano nema samo stakla. Autobus je ranije išao kažu, svima koji su prošli tim asfalom nije jasno kako. Zbog problema infrastrukture niko od njih ne radi, niko kažu nije radio ni pre rata, osim onih koji su mnogo ranije otišli u inostranstvo.
Slaba struja koju im puštaju iz Vranja je još jedan problem. Pošto su pobegli bez icega, problem su i licne karte za koje im treba „30 marke“. Deset kao i ostalima, a ostalo „za transport“. Suživot, samo 13 kilometara, a decenijama daleko od bliže civilizacije.
Od svadbi „u nevreme“, preko primirja na vreme, i poludivljeg konja vezanog na dugom štriku u „dalekom“ Depcu, jedinog izdanka te vrste koji brsti žbunje, negde izmedu tacnije, stoji i buducnost ovdašnjeg stanovništva.
Posle suživota i „izmedu“, ako dovoljno potraju, trebalo bi da usledi normalni život.
