У прогласу који је 14. маја 1945. године донео Главни народноослободилачки одбор Војводине, а који је упућен свим окружним одборима, наређује се да у личним документима сви буду уписани као Хрвати.
„Како буњевачке и шокачке народности не постоје, наређује вам се да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву“, пише у наређењу.
„Све издате исправе са уписаним Буњевцима и Шокцима имају бити уништене и издате нове са хрватском народношћу, а у уписаним списковима да се народност исправи.“
По мишљењу Мирка Бајића, председника СББ, иако овај акт више нема правно дејство, Буњевци и даље трпе последице његовог доношења.
Као пример за то Бајић наводи Споразум о заштити права националних мањина са Хрватском, чије је остваривање разматрано пре неколико дана на скупу у Београду.
„У том билатералном споразуму се нигде не спомињу Буњевци, већ се само говори о остваривању права Хрвата у Србији. У анализи спровођења тог споразума, аутора Бошка Баштовановића, наводи се да, упркос знатном побољшању положаја Хрвата, у пракси има још потешкоћа, јер односе између две земље оптерећује „буњевачко питање“. Ово је доказ да и данас постоје тежње да се нама оспорава право да се изјашњавамо као Буњевци.“
Садашња ситуација проузрокована је управо актом из 1945.
„Ако и данас имамо проблем да нам се оспорава право на изјашњавање, већ се сматра да нисмо Буњевци него да смо буњевачки Хрвати или хрватски Буњевци, онда имамо апсолутно право да тражимо да се окарактерише шта је Буњевцима учињено тада „, закључује Бајић.
Допринос
Буњевци увек са поносом истичу да су народ који је много допринео да се 1918. године ови делови Војводине присаједине Краљевини Србији. Кроз историју одупирали су се асимилацији у Хабзбуршку монархију, Угарску, сврставали су их у „остале“ или Југословене, а они су увек говорили „можете ме звати и ибрик, ал’ ме немојте разбити“.
Ј. Лемајић / Новости
