|
 Sudeći
po komentarima na NSPM-u i ostalim srpskim patriotskim forumima,
ukrajinski revolucionari i njihovi zapadni pomagači su ne samo već
proterani iz Kijeva, nego i doterani do kapije Berlina, ako već ne i do
samih obala Atlantika.
U realnom svetu, međutim, stvari stoje malo drugačije. Da ne kažem,
mnogo drugačije, mada ne mislim kako se akterima majdanske pobune smeši
neka svetla budućnost, a o evropskim zvezdicama da i ne govorimo.
Ipak, daleko od toga da je Rusija ovo planirala ili priželjkivala –
kao što su spremni da potpišu, kako antiruski, tako i proruski
konspirolozi – s tim da jedni to smatraju dokazom ruske (imperijalne)
perfidnosti, a drugi, pak, još jednom potvrdom Putinove genijalne
strategije. Navodno, Rusija je svojom inertnošću i pasivnošću navukla
sirote male ukrajinske fašiste da se zalete, pokažu svoje pravo lice i
nasilno uzmu vlast u Kijevu, e da bi li onda, u pogodnom trenutku,
aktivirala svoj plan o podeli Ukrajine i odvajanju Krima (a verovatno i
još nekih istočnih i južnih oblasti naseljenih Rusima).
Kao što rekoh, siguran sam da Rusija ovo nije želela, pogotovo ne u
ovom trenutku. A više je nego očigledno da nije pripremala i
organizovala, jer bi, pretpostavljam, u tom slučaju valjda organizovala
mnogo bolje.
U trenutku dok ovo pišem, agencije javljaju o padu vrednosti rublje i
– što je potencijalno još važnije – o padu vrednosti akcija Gasproma
(sada se, navodno, malo oporavljaju). Grupa vodećih zapadnih zemalja
(G-7), odnosno vlade Kanade, Francuske, Nemačke, Italije,
Japana, Velike Britanije i SAD, a takođe i predsednik Evropskog saveta i
predsednik Evropske komisije, u zajedničkom sapštenju osudili su
kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine od strane
Ruske Federacije. Američki predsednik, potpredsednik i državni sekretar
poručuju Moskvi da će zažaliti i skupo platiti. A antiruska
retorika zapadnih medija i političara dostiže usijanje iz najgorih
godina hladnog rata.
Hoću reći da ovo sve prilično košta Rusiju, i na diplomatskom i na
ekonomskom planu, te da je skoro sigurno da u Moskvi niko nije previše
srećan što je do ovoga došlo. Ali isto tako mislim da niko pametan nije
mogao očekivati da će Rusija moći i hteti mirno da posmatra kako im
najbliži rođak i najvažniji sused nasilno menja geopolitički tabor – i
to sve sa oko 8,5 miliona deklarisanih Rusa i relativno kompaktnim
teritorijama poput Krima, Donbasa, Zaporožja, Odese… za koje su ruska
armija i ruski narod nekoliko vekova ratovali i krvarili.
Ako je neko hteo da izazove Moskvu i dovede situaciju na ivicu
oružanog sukoba potencijalno svetskih razmera – onda u redu. To jest,
nije u redu, ali ima smisla i neke, makar i destruktivne logike. Ali ako
je neko verovao da će moći tek tako da stavi Rusiju pred svršen čin, a
da ona ostane nema, onda je taj ili potpuno izgubio osećaj za realnost,
ili pobrkao Moskvu sa postpetooktobarskim Beogradom.
Da je Rusija zaista ovo htela i pripremala, valjda bi malo ozbiljnije
poradila na sopstvenom javnom mnjenju i političkoj mobilizaciji kako
svog, tako i ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini. A da i ne govorimo o
mekoj moći i ukrajinskom javnom mnjenju koje je, sem možda onog
najzapadnijeg dela oko Lavova, tokom nekoliko godina moglo biti
pridobijeno za rusku stvar sa manje od desetine sredstava utrošenih u
pripremu olimpijade u Sočiju.
Druga je stvar što kao – još uvek, i dalje, ili ponovo – ozbiljna
zemlja Rusija ima scenario za različite situacije i što ni i kom slučaju
neće i ne može sebi dozvoliti da sasvim izgubi bitku u Ukrajini. I što
su, još uvek, uz sve propuste i pogreške, ruske pozicije na tom prostoru
dovoljno čvrsto istorijski, demografski, kulturno, ekonomski i
geopolitički utemeljene.
Ne znam koliko je u javnosti bila zapažena rečita izjava Jelka Kacina
od 10. februara ove godine: Ako pratite razvoj situacije u Ukrajini,
videćete za sedmicu ili dve kako mi postupamo prema neodgovornoj
političkoj eliti koja nas je obmanula. I zaista smo videli. Lekcija je
bila brutalna i očigledna. Ali, u svetlu te otvorene pretnje, potpuno je
apsurdno krivca za tragične događaje u Ukrajini tražiti bilo gde izvan
osovine Majdan-Varšava-Berlin-Brisel-Vašington. Bez obzira na to što je
jasno da nisu svi imali istu težinu i isti udeo u scenariju koji se
odigrao.
Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do
kraja ponize ruskog medveda, pomalo nepromišljeno čačkali mečku.
Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i
toliko poniženje. čak i nezavisno od ruske veličine, ruskih atomskih
bombi i rezervi nafte i gasa – nikoga nije preporučljivo ponižavati i
izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i
izdresiran, poput Srbije i njene vajne političke elite.
Iz srpskog ugla, događaji u Ukrajini su višestruko zanimljivi, poučni
i važni. A razne asocijacije se nameću same od sebe, iako verovatno ni
sa jednom situacijom ne postoji potpuna analogija.
Da li je, možda, početkom devedesetih, poput Rusa, trebalo sačekati,
taktizirati i pripremati teren? Ili je trebalo udariti odlučnije,
zaposesti ono što je tvoje, pa tek onda pregovarati? Da li su Moskva i
Putin nešto naučili iz iskustva Miloševića i Srbije – i kakvu su pouku
izvuli? Ili idu srpskim stopama? Da li će i Rusija biti ubačena u
beskrajno vrzino kolo pregovora i primirja, međunarodnih posrednika,
kontakt grupa i evropskih trojki, iz kojeg nema izlaza, a pogotovo
ne pobede, ili makar časnog kompromisa? Da li će, eventualni, uspeh (ili
neuspeh) u Ukrajini Rusiju približiti Balkanu i Srbiji, ili, pak, za
duže udaljiti sa ovih prostora?
I, konačno, ono što trenutno najviše zanima ovdašnju političku klasu
– kako će događaji u Ukrajini uticati na predstojeće srpske izbore? Ne
znam. Mada pretpostavljam da bi uspešna ruska akcija u Ukrajini mogla
uliti malo vetra u pocepana srpska patriotska jedra. Ali sam apsolutno
siguran da će na buduća zbivanja u Srbiji ukrajinski rasplet, kakav god
bio, uticati daleko više nego sam ishod martovskih izbora. To govori o
isprepletenosti relacija u savremenom svetu. Ali govori dosta i o
Srbiji.
|
