PREDGOVOR
Knjiga „čaršijske priče ili istina o posled-njim Obrenovićima“, autora dr StojanaAdaševića, predstavlja štivo koje se čita ujednom dahu, i koje imajući u vidu ondašnje i sadašnje političke prilike u našoj zemlji, bez ideološke ostrašće-nosti traga za istinom jedne neopravdano zapostavljene i zaboravljene srpske dinastije. U tom traganju, služeći se tzv. ,,narativnom“istorijom, autor iznosi argumente koji idu u prilog ovom zahtevu.
U jednom od julskih brojeva jedne prestoničke novine, 2005.godine pod naslovom „Uklete dinastije Obrenović i Karađorđević“ i antrfileom ,,Srpsko prokletstvo“ ispisan je sledeći tekst:
,,Sve srpske dinastije imale su svoje blistave uspone, nakon kojih je sledio sunovrat“. Propast Svetiteljskih i carskih Nemanjića doveo je do raspada Srbije, koja je tokom 12. i 13. veka bila uverljivo najmoćnija sila na Balkanu. Za tragičan završetak sna o ,,Novoj Vizantiji“ mnogi optužuju Cara Dušana Silnog, koji je, tako se pret-postavlja izazvao nemilost kod viših sila kad je protivno važećim pravilima i običajima svoju suprugu doveo u manastir Hilandar.
Posle njegove skore i naprasne smrti pod nera-zjašnjenim okolnostima, počeo je kraj Nemanjića i raspad nemanjićke Srbije.
Autor se u knjizi bavi posebno trajanjem i kra-jem dinastije Obrenović za vreme Kralja Alek-sandra Obrenovića, pri čemu se ne može zaobići uloga Kraljice Drage Obrenović, koja je central-na ličnost političkog života toga doba u Srbiji.
Opisujući čudnu i zlu sudbinu najpre ljubavnog, a onda i bračnog para Obrenović i odraz te sud-bine na sva zla koja su potom zadesila Srbiju, autor u stvari podseća na prokletstva koja su sus-tizala Srbiju i srpski narod nakon nasilnih i brutalnih smrti i drugih srpskih kraljeva i kneževa.
Atentat čiji je organizator Apis, označava i kraj dinastije Obrenović, jer bračni kraljevski par nije imao svog naslednika.
Autor se ne slaže sa činjenicom da se tu završava i istina o kraljevskom bračnom paru, pogotovu ne sa činjenicom da posle njihove smrti nijedna vlast, monarhistička ili republikanska, nije na dostojan način obeležila njihovu vla-davinu i kraj njihovih života, makar to bilo i u tom zloglasnom atentatu.
Za razliku od drugih srpskih dinastičkih prvaka koji su Srbiju ostavljali u ekonomskom beznađu, Obrenovići su Srbiji u nasledstvo
Sv.Marka posmrtni ostaci kraljevskog para pre-nesu gore u crkvu, i tu uz sve dužne počasti sahrane dostojno svom kraljevskom statusu. To bi bio način da se sazna potpuna istina, ne samo za poštovaoce ove dinastije, nego i za sve druge koji su skloni i voljni da što bolje upoznaju sop-stvenu istoriju. Poseta njihovim grobovima na dostojnom i pristupačnom mestu najbolji je način da se to ostvari. Na taj način bi se saznalo i to, da je kraljevski par platio svojim životima ideju približavanja i pripajanja Evropi, isto kao i Knez Mihailo Obrenović. Nakon šezdeset godi-na nepomirljivih ideoloških i svih drugih razmimoilaženja partizana i četnika, došlo je do ozakonjenja i izjednačavanja njihove uloge u narodnooslobodilačkoj borbi. Ako je to u intere-su narodnog jedinstva i nacionalnog pomirenja, onda tome ne bi trebalo da bude zamerke. Naravno, u ideološkom smislu, oni „najzagriženiji“ će ostati ,,na svojim pozicijama“, ali je to, ipak, manje važno u odnosu na daleko plemenitiji cilj nacionalnog okupljanja.
U tom kontekstu, autor sasvim opravdano podseća na potrebu izmirenja dinastija Obreno-vić i Karađorđević. Budući da dinastija Obrenović nema više svojih naslednika, s veli-kim simpatijama bi naša najšira demokratska javnost prihvatila činjenicu da to pomirenje bude inicirano od strane dinastije Karađorđević koja ima svoje naslednike. U svakom slučaju bio bi to znak neprikosnovene opredeljenosti za spas i
Obrenović bili prisutni predstavnici dinasti-je Karađorđević, i da je sam Princ Aleksandar Karađorđević posetio grobove Obrenovića u crkvi Svetog Marka, treba biti optimista da će do takvog pomirenja uistinu doći.
Beograd, 05.09.2005.G
Mr Branko Opačić pukovnik u penziji, androlog
UVOD
Pitaju me prijatelji zašto se ja, lekar po profesiji, bavim istorijom dinastije Obrenović i to naročito njenim zadnjim članovima: kraljem Aleksandrom Obrenovićem i njegovom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, kad nisam ja niti bilo ko od mojih pretendent na srpski presto, niti eventualni naslednik njihovog ogromnog bogatstva, niti pak istoričar? Odgvoriću. Moj deda, kao i ja Stojan Adašević, načelnik Ministarstva saobraćaja i šef kabineta ministra saobraćaja imao je čudan, pomalo neverovatan život. Ovo što ću sad govoriti čuo sam delimično od njega, a delimično od drugih, starijih članova porodice Adašević. Kao učenik Bogoslovije u Beogradu imao je jedanput «ljutu» prepirku sa svojim ocem (dedi je tada bilo negde 14-15 godina) a zna se – mladost ludost. U toku te prepirke, moj praded mu je rekao:
– Ili tako, ili marš napolje –
na šta je moj deda pun uvređenog ponosa zgrabio gunj i istrčao na ulicu. A napolju svetosavski mrazevi. Noć. Suze su mu curile od zime, drhtao je, ali je rešio pre da se smrzne i umre od smrzavanja nego da popusti. Srećom po njega, naišla je neka gospođa sa mužem, kao dobra vila. Videla ga je kako gologlav stoji i plače od zime. Pitala ga je zašto plače, o čemu se radi i gde mu je kuća. Pun uvređenog ponosa odgovorio je:
– Ja nemam kuću, ja sam beskućnik –
– Na pitanje gde misli da spava, odgovorio je :
– Tu na ulici. –
Gospođa ga je pitala ( mada ga je izgleda poznavala) šta radi. Odgovorio je da uči Bogosloviju, i to prvi razred. Pošto je ista bila vrlo blizu, gospođa je poslala muža da pozvoni na vrata. A kad se famulus (domar) pojavio, pitala ga je da li poznaje dečaka. On je odgovorio:
-Da znam ga, to je naš učenik prvog razreda.-
Gospođa reče:
– Pustite ga da prespava do sutra ujutru u nekoj od vaših učionica jer je toplije nego napolju, da se ne smrzne, a sutra ćemo ga već negde smestiti. –
Domar ga je za tu noć obezbedio spavanjem u toplom, te ujutru ta gospođa dođe i smesti ga u jednu inženjersku kuću da bude ćirica ( ćirica je učenik neke škole, dečko sa sela, bez svojih u Beogradu, koji je od dobrih ljudi dobijao stan i hranu, uz obavezu da bude odličan đak, nedeljom da ide sa gazdaricom ili služavkom na pijacu i da nosi korpe sa pijace, da cepa drva, loži i čisti peć, zimi da čisti sneg, a kada ga nema dvorište i ulicu ispred kuće. Dobijao je ponekad stara gazdina odela, a veš mu se prao sa gazdinim. Ono sa učenjem bila je jako ozbiljna stvar, i mnogo koji dečak je gubio status ćirice, zbog neodgovarajućeg uspeha. Zbog toga su ćirice po predanju bili najmirniji i najbolji đaci u školi).
U to doba ceo Beograd je brojao nekoliko desetina hiljada stanovnika, te su se svi između sebe poznavali, a uticaj te gospođe – dobre vile, mora da je bio veliki, jer je to bila supruga cenjenog inženjera Mašina. Pošto su se inženjeri između sebe poznavali, smestila ga je u kuću jednog inženjera čeha koji je tad u Beogradu radio i živeo sa svojom porodicom. Kasnije sam shvatio da su pradeda i prababa zamolili njihove poznanike Mašine da u tišini potraže mog odbeglog dedu, i da ga već negde zbrinu.
Tako je ta gospođa spasla život mom dedi. Ona je kasnije postal kraljica Draga udajom za kralja Aleksandra Obrenovića. Dalji «razvojni put» života moga dede bio je čudan. Iz te porodice, pošto je ona otputovala negde u inostranstvo, prebačen je u drugu porodicu gde je domaćica bila jako, jako mlada – tri godine mlađa od moga dede. Izgleda da se moj deda zaljubio u gazdaricu, ali ondašnja vremena su opet izgleda bila drugojačija od današnjih. Govorilo se :
– Sve za obraz, obraz nizašta. – Nije se samo govorilo, nego se stvarno tako i živelo.
Deda je završio Bogosloviju dok su njegovi roditelji odlično znali gde on živi, kako živi i šta radi. Za vreme školovanja nijednom se nije vratio u roditeljsku kuću. Tek kada je završio školu i postao đakon, on je prvi put svratio u kuću svoga oca u svešteničkoj uniformi, majci poljubio ruku, a njemu je prišao otac i poljubio mu ruku. Kad se deda počeo braniti i trzati ruku, moj pradeda a njegov otac mu reče onu čuvenu rečenicu: – Budalo, ne ljubim ja ruku tebi, nego pravoslavnoj crkvi –
Deda se kao neženjen zapopio, i dobio raspored u valjevskoj crkvi kao đakon. Ubrzo je postao protođakon, ali njegovoj drugoj gazdarici umre muž, te se ona odjednom stvori u Valjevu. Deda skide mantiju, oženi se sa svojom bivšom gazdaricom i tako ona postade moja baba, pošto im se uskoro rodio sin, moj otac.
Iz ove porodične priče vidi se da je život mome dedi spasla kraljica Draga. Zato je on, u već poodmakloj starosti, meni rekao, pošto mi je sve ovo predhodno ispričao: – Sine, ja sam te učio pravoj istini o kraljici Dragi i kralju Aleksandru, kao što je to stvarno bilo. Njih su posle njihove mučeničke smrti neki loši i dvolični ljudi oklevetali, ismejali i u vrlo ružnom svetlu, prikazali u ondašnjim mas medijima. Ostavili su ih srpskom narodu u netačnoj i izmišljenoj uspomeni. Svi oni pisci, novinari koji su se za života utrkivali u tome ko će nešto lepše da im kaže i o njima napiše, sada, kad ih više iz groba nisu mogli ekonomski pomagati, okrenuli su ćurak naopako, i počeli su da ih blate koliko mogu, opet za pare. –
I tako, poštujući dedin amanet, hoću da ispričam kako sam ja lično doživeo i šta lično čuo o zadnjim Obrenovićima Njegovom Kraljevskom Veličanstvu kralju Aleksandru i Njenom Kraljevskom Veličanstvu kraljici Dragi.
Pre drugog svetskog rata deda me je vrlo često, kad je bilo lepo vreme, vodio u staru crkvu Sv. Marka na Tašmajdanu u Beogradu, a nova se onda tek zidala. Deda je voleo da stane u travu blizu južnog zida stare crkve Sv. Marka , i tu da pućka svoju cigaretu. Meni dosadno. Ja kažem: – Deda, hajdemo odavde. –
A on:
– Hajde, sedi još malo tu, pa ću da te vodim na ćevapčiće.
– S obzirom da sam obožavao ćevapčiće, a drugi iz porodice pogotovu majka ni u snu me ne bi poveli u tako nešto ( jer zaboga otrovaće se dete od pokvarenog mesa), ja sam bio spreman da istrpim to čekanje. Pitao bih dedu:
– Deda dosadno je, šta da radim? –
Deda bi rekao:
– Jel umeš da čitaš? –
– Pa umem.-
– Pa onda čitaj šta ovde piše.-
Pokazao bi mi mermernu ploču na kojoj je pisalo:
Ovde počivaju
u miru Božjem
Njegovo Veličanstvo kralj Srbije
Aleksandar Obrenović
i
Njeno Veličanstvo kraljica
Draga Obrenović
koji poginuše od zlikovačke ruke
29.maja 1903.godine
večan im pokoj
Okt 1917
Mic po mic savladao sam reč po reč, i onda zapanjen pitao dedu:
-Deda, koji je to kralj Aleksandar Obrenović, pa mi nemamo takvog kralja.-
Deda bi odgovorio:
-Pojma nemam, a gde to piše.-
Deda pročita i reče:
– Stvarno piše, sine ne znam.-
Na to ja pitah dedu:
– Pa kako su to razbojnici mogli da ubiju kralja? Zar on nije imao ko da ga čuva? –
Deda reče:
– Ne znam, prvi put čujem. Gle, stvarno piše. Moram da se raspitam.-
A tabla je bila od belog mermera sa zlatnim slovima na crkvenom zidu sa nekim mesinganim ukrasima.
Pošto se čekanje na ćevapčiće ponavljalo leti često, to sam ubrzo ceo tekst znao napamet, te se nisam zamarao ni da ga čitam, već bih ga dedi odmah odrecitovao za dobru porciju ćevapčića sa lukom u obližnjoj kafani «Tri lista duvana».
Vreme prođe, dođe 6. april 1941 g. Bombardovanje. Stara crkva Sv. Marka u Beogradu zapali se i izgore sedam dana po ulasku nemačkih trupa u Beograd. Kažu da je zapaljiva bomba pala na tavan i tamo stajala sve vreme, a kad je najzad video crkvenjak, on je polio vodom, ona se raspalila i crkva je izgorela. čudno. Nama, prvacima i osnovcima, su još u osnovnoj školi, pre aprilskog bombardovanja govorili:
– Ako vidite posle napada naprijateljskih aviona neki čunak kako dimi i baca varnice, to je zapaljiva bomba. Bežite i zovite starije. A ako nema nekog starijeg, nemojte polivati vodom, jer će se raspaliti i izazvati požar.-
To smo kao deca znali napamet, pa verovatno je to morao znati i crkvenjak, ali je ipak polio vodom i crkva je izgorela.
U septembru 1941 g. ja čuh kako deda kaže svojim prijateljima:
– Porušiće staru crkvu Sv. Marka, a mogla bi se još obnoviti.-
Deda me opet vodio na staro mesto, videli smo onu ploču i deda me je terao da premerim debljinu zidova. Koliko ja pamtim, bila je dva rukohvata debela. Pamtim, osnova za patos u crkvi je bila zidana na svodove, a ispod crkve kripta. U crkvi su izgorele samo krovna konstrukcija drvenarija i drveni patos. Taj patos je pokrivao zidanu na luk konstrukciju koja je činila tavan kripte i osnovu za patos same crkve. Dakle, trebalo je samo pokriti tavanom i krovom, namestiti prozore patos i vrata, a freske su bile delimično očuvane. Takva crkva je ipak porušena, a na mestu oltara bilo je ostavljeno uzvišenje od kamena sa velikim gvozdenim krstom. Sve je to dočekalo tzv. oslobođenje i izgradnju tašmajdanskog parka na mestu nekadašnjeg starog, pravoslavnog groblja. U tom pretvaranju groblja u park, uništeni su nadgrobni spomenici koji su još bili ostali, a usput i onaj spomenik – krst gde je nekad bio oltar stare crkve. Nekako u to doba poveo me je deda, ili ja njega – jer je deda slabo hodao pa sam ga ja vukao, u novu crkvu Sv. Marka. Neki dedini drugari iz Bogoslovije bili su sveštenici tada u crkvi Sv. Marka. Poveli su nas, dedu i mene u novu crkvu i odključali neka mala, vrlo niska vrata, skoro pri samom ulazu, s desne strane. Sada, 2005 g. se preko tog mesta i svuda naokolo vide table sa imenima dobrotvora crkve, a bilo ih je izgleda puno. Sišli smo niz stepenice, strme, mračne, uz svetlost sveća. Pri tome sam morao da pazim da deda ne padne, jer je jadnik bio već jako star. Sišli smo u prostoriju gde su bila samo dva velika drvena sanduka postavljena na manje sanduke kao nogare. Odmah se moglo primetiti da su ta dva sanduka grobovi. Na jednom je pisalo: Draga (latinicom) a na drugom Alexander (opet latinicom) i to kredom. Deda reče:
– Sine, ovo su grobovi kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović. To su oni čija se ti imena kao mali dečko pročitao na mermernoj tabli koja više ne postoji, na staroj crkvi Sv. Marka koja više ne postoji. Pamti, i kad prođe komunizam i kad budeš mogao, ako budeš živ ispričaj srpskom narodu pravu istinu o njihovom kralju Aleksandru i njihovoj kraljici Dragi Obrenović. Ukoliko ti to ne budeš mogao da uradiš, prenesi to u amanet tvome sinu, daće Bog da ćeš ga imati .-
Od tog doba, pa sve do svoje bliske smrti, ja sam vrlo često bivao kod dede, koji mi je pričao istinu – pravu istinu o njima – Njihovim Kraljevskim Veličanstvima, kralju Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi Obrenović.
Evo te istine kako ja pamtim i kako je po najboljem sećanju reprodukujem srpskom narodu. To su pripovedanja moga dede meni, a i srpske beogradske čaršijske priče gde je narod pričao što je on – narod zapamtio.
Tu specijalno izdvajam priču koju sam čuo od mojih učitelja prim. dr đorđa Gikića – Žorža i prim. dr Radivoja Ignjatovića, čika Radeta koji su kao ginekolozi govorili o nekim problemima kraljice Drage.
Pošto postoji pisana i narativna istorija, to neki danas ipak pitaju: -A gde je to zapisano?- A zaboravljaju da je pre pisane istorije uvek postojala narativna istorija koja se onda zapisivala. Pošto se ovde o čitavom nizu stvari nije se smelo pisati, to su se izvesne priče prenosile s kolena na koleno i kao takve, kao narodne priče o zadnjim Obrenovićima ja ih prikazujem, prepuštajući istoričarima da utvrde šta je stvarno istina a šta ne.
I tako umesto rečenice
-Tako je govorio Zaratustra – reći ćemo: – Tako je govorio srpski narod, a zna se Vox populi – Vox Dei (Glas naroda – glas Boga) –
Sve se u životu menja, i komunizam sa kolhozima polako u Srbiji je prerastao u socijalizam sa samoupravljanjem. čak je i drug Tito umro, a odnos ondašnje zvanične države i jedine zvanične partije se ni najmanje nije menjao u odnosu na Obrenoviće. Za vreme kralja iz dinastije Karađorđević, o njima se nije smelo govoriti. Dolaskom komunizma i komunističke partije na vlast, svako pominjanje kralja u pozitivnom smislu bilo je strogo zabranjeno, svejedno da li se radilo o dinastiji Karađorđević ili Obrenović. Vremena su se menjala, i ja pokušah da u novine proturim neki članak o dinastiji Obrenović. Prvi, drugi, treći put nije uspelo, ali kad je jedan filmski reditelj uspeo da pogura svoj članak o tužnom grobnom mestu zadnjih Obrenovića u Politici, i to dana 19.03.1995 g. na strani 9, shvatih da počinje led da se topi, i situacija da se menja. Ubrzo i ja ubacih jedan članak o njima u Politiku 09.04.1995 g., strana 8 i Ilustrovanu Politiku 01.04.1995 g., strana 20. S obzirom na značaj tih članaka za dalji odnos prema dinastiji Obrenović, citiraću ih u celosti na kraju ove glave. Tu se govorilo da su oni naši beogradski Romeo i Julija, jer su voleli jedno drugo, i dali svoje živote za tu ljubav. Prema tome, naši zaljubljeni parovi ne treba da putuju u Veronu, dovoljno je da svrate u kriptu crkve Sv. Marka. Malo poezije, malo romantike u ono tužno doba, omogućiše mi da sa uspehom plasiram taj članak. Onda sam počeo polako sa parastosima na dan njihove smrti – prvo u unutrašnjosti, a posle u crkvi Sv. Marka. Trebao sam da objasnim nekim zvaničnim službenicima da je tu nekad bila i mermerna tabla i šta je sve na njoj pisalo, s obzirom da je prošlo od onda više od pola veka, i da se zaboravilo. Srećom sam našao fotografije te mermerne table a i izveštaj o toj tabli u zvaničnim istorijskim knjigama štampanim pre II svetskog rata. Tek stavljanje na uvid fotografija i knjiga moglo je da ubedi neke ljude da je to zbilja postojalo. Međutim, do sada i pored svih napora nisam uspeo da obnovim tu ploču, i da je stavim na zid nove crkve Sv. Marka. Uzgred, upoređenja radi, možemo reći da su oni – zadnji Obrenovići za srpski narod učinili mnogo više nego car Dušan. O ovome je izašao zvaničan članak 12.06.1988g. u «Demokratiji» strana 15. Tako su počeli već tradicionalni parastori kralju Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi na dan njihove smrti, na dan 29. maja po starom stilu. Isto tako, dan smrti drugog Obrenovića, kralja Milana se počeo obeležavati parastosima u crkvama Beograda i drugih mesta. Sada, putem ove knjige srpski narod treba konačno da bude obavešten o onome što mu se godinama prećutkivalo.
adas@tesla.rcub.bg.ac.yu
