Učesnici Privrednikove tribine bili su zaštitnica prava građana Lora Vidović, saborski zastupnik Vilim Matula, članica Omladinske mreže Srba u Hrvatskoj Jelena Nestorović, predsednik Akademskog udruženja srpske omladine „Josif Runjanin“ i novinar iz Vukovara Dušan Velimirović dok je SPD „Privrednik“ predstavljala njegova aktivistkinja Maša Samardžija.
Sagovornike je kroz razgovor vodio moderator Bojan Munjin, a svi zajedno pokušali su da odgovore na pitanje „Čega se plaše mladi Srbi u Hrvatskoj?.
Troje sagovornika bili su u improvizovanom studiju dok su se ostali u razgovor uključivali putem interneta. U uvodnom delu Bojan Munjin rekao je kako je Hrvatska lepa zemlja, bogata morem i ljudima, različitim mentalitetima od svog istoka do zapada, kulturom i tradicijom od severa do juga, u kojoj uz većinski narod žive i drugi narodi i verske zajednice.
– Tamnija strana tog obrasca različitosti je činjenica da se te različitosti često ne poštuju i da su drugačiji izloženi pritiscima i napadima, često i fizičkim, i stigmatizaciji.
Aktivistkinja Omladinske mreže Srba u Hrvatskoj Jelena Nestorović naglasila je da se sredine u kojima je živela i u kojima se školovala dosta razlikuju i da su i strahovi, zavisno od sredine u kojoj se živi veći ili manji.
– Ja sam rođena i živela sam u selu Mala Paukova koja pripada selima oko Sunje u kojima su pre rata većinom živeli Srbi. Nakon rata u njihove kuće uselili su ljudi iz Bosne i Hercegovine koji su nakon nekog vremena ta sela napustili jer je tamo gotovo nemoguće živeti. Nema nikakve infrastrukture potrebne za život i ta sela su potpuno odsečena od sveta. Zapravo je ceo kraj postao svojevrsan geto – rekla je Nestorović koja je po povratku iz izbeglištva u Srbiji živela u Sunji, a iskustva koja je tada proživela nisu bila najbolja.
– Mom dve godine mlađem bratu bilo je daleko teže nego meni. Za mene je to trajalo samo godinu dana i prošlo je. U Sisku je bilo bolje jer je to veći grad i u školi sam dobila dobar razred, multietnički, i tu sam se osećala bolje nego u Sunji, ali sam i tu još uvek dosta živela u strahu i onda sam došla u Zagreb i tek sam tu prvi put počela da se oslobađam straha. Tu sam upoznala ljude slične sebi, Srbe i Hrvate, koji ne smatraju da je bilo kakav vid različitosti problematičan – rekla je Jelena koja danas ima dvojezičnu ličnu kartu, koja se predstavlja kao Srpkinja, ali koja kroz iskustva svojih vršnjaka kroz različite programe zna da se nisu uspeli osloboditi strahova i da mnogi od njih to neće ni biti u prilici.
– Nama koji radimo u srpskim organizacijama znatno je lakše jer možemo iznositi stavove, ali se postavlja pitanje zašto to ne mogu drugi. Omladinska mreža, čiji sam član, u ovoj fazi za zadatak povezivanje i snaženje mladih Srba i shvatanja da smo krojači svoje sudbine. Moramo se pokrenuti i potaknuti ljude da sami uzimaju stvar u svoje ruke kako bi ostvarili promene na lokalnom nivou i shvate da nisu sami. Upravo zbog toga smo imali akcije vezane za Hrvate u Srbiji – manjine mogu međusobno ‘kliknuti’, ali jedino u interakciji sa većinom dolazi do promena – zaključila je Jelena Nestorović.
„Vukovar je grad slučaj“
Novinar Izvora i portala Srbi.hr Dušan Velimirović iz Vukovara, koji je jedan od osnivača i predsednik Akademskog udruženja srpske omladine „Josif Runjanin“, Vukovar je opisao kao „grad slučaj“.
– Nekada smo na pitanje o tome kakav je odnos između Srba i Hrvata u gradu ironično odgovarali kako se tučemo svaki dan iako to nije bilo tako, ali su svi nekako očekivali da to tako bude. Pre izvesnog broja godina ovde je bilo gotovo nezamislivo da se dogodi nekakva tuča, bilo je izolovanih slučajeva, ali u poslednjih godinu dana stanje je sve teže i teže. Tuče su sve češće i ozbiljnije i iako liče na nekakve kvartovske okršaje, kakvih ima u gradovima većim od Vukovara, to nije slučaj nego je reč o međuetničkim tučama koje su u poslednje vreme eskalirale. Gotovo svakodnevno se dogodi da neko od mojih prijatelja ili poznanika bude napadnut, a vest o tome brzo se proširi preko društvenih mreža – kaže Velimirović uz napomenu da je pre nekoliko meseci, zbog svega što se događa, u Vukovaru stacionirana i interventna policija.
– Najviše tih tuča dešava se u Borovu naselju pa je i prisustvo policije u ovom delu grada najuočljivije. Najozbiljnije je u Tehničkoj školi „Nikola Tesla“, a lošem stanju svojim pristrasnim izveštavanjem mnogo pridonose i mediji. Najočigledniji primer toga je izveštavanje jedne lokalne televizije koja je jednostrano objašnjavala sve što se dešava. Objavili su priču jedne majke koja je rekla kako je njenog sina napalo tridesetak učenika Tehničke škole srpske nacionalnosti. Kasnije je to na neki način demantovano pa iako ni za taj demant ne možemo sa sigurnošću tvrditi kako je potpuno tačan istina je da mediji potenciraju priču kako su za sve krivi samo Srbi iako to nije tako – rekao je Velimirović i naglasio da sama deca nisu toliko kriva koliko su zapravo krivi njihovi roditelji koji bi trebali pozitivno da utiču na njihovo vaspitanje i razvoj.
Na pitanje kako novinari svojim radom mogu da pomognu da se u Vukovaru ne dešavaju takve stvari Velimirović je odgovorio da uredništvo portala Srbi.hr blokira one koji u svojim komentarima na stranici šire međunacionalnu mržnju i netoleranciju.
– Zaista postoji problem i tanka je linija koja razdvaja suvislu kritiku od širenja mržnje. Ne znam koliko je demokratski brisati takve komentare i blokirati njihove autore, ali to je najmanje što mi možemo da uradimo. Kao novinari bavimo se životom Srba u Hrvatskoj i sve do ovih hapšenja u Negoslavcima nismo bili predmet nekakvih napada, ali tada se desilo da je na našim stranicama došlo do međusobnog prepucavanja i to smo bili primorani da uklanjamo. Mi smo uvek za zdrave rasprave, ali mržnju ne možemo da tolerišemo ma od koga ona dolazila – rekao je Velimirović i dodao da on tokom svog odrastanja i školovanja ipak nije imao nikakvih traumatičnih iskustava.
– Na fakultet sam išao u Osijek, a iako sam se školovao po A modelu na srpskom jeziku i pismu tamo nisam imao nikakvih problema. Čak mogu reći da sam imao i nekakve prednosti zbog toga što sam Srbin. Nekako sam i profesorima bio zanimljiviji s obzirom da sam rođen u Vukovaru 1993. godine. Sve na smeru pa i moje profesore zanimalo je kako se u to vreme živelo u ovom gradu – rekao je Dušan.
Protiv straha se ne treba boriti iz pozicije žrtve
Maša Samardžija se iz izbeglištva u Srbiji vratila u Knin gde je nastavila školovanje od trećeg do osmog razreda osnovne škole.
– Ja tada nisam imala problema, ali to što ih ja nisam imala ne znači da ih drugi nisu imali, pogotovo moji vršnjaci po okolnim mestima poput Obrovca ili Benkovca. Znam puno primera gde su deca srpske nacionalnosti imala jako velikih problema u školi gde ih se fizički i psihički maltretiralo. U razgovoru sa brojnim stipendistima Privrednika iz tih krajeva saznala sam da je taj muški deo dece fizički napadan dok su devojčice bile izložene više verbalnom odnosno psihičkom nasilju. Dakle, strah definitivno postoji, a kod mladih Srba postoji više vrsta tih strahova. To može biti strah od fizičkog nasilja, ali to može da bude i strah od bilo koje diskriminacije zbog toga što su Srbi. Izrugivanje, što je kod dece vrlo česta pojava, izbegavanje, distanciranje ili strah da nakon školovanja neće dobiti priliku da se zaposle i da zbog svoje nacionalne pripadnosti neće imati ista prava kao i ostali – rekla je Maša Samardžija naglasivši da ona ne želi da pristane na poziciju žrtve.
– Na tu poziciju ne treba pristajati i upravo mi koji radimo u srpskim institucija i na neki način smo zaštićeni trebamo o tim problemima govoriti. Iako meni moja nacionalna pripadnost nije toliko važna, ali je baš zbog toga što mi nije važna neću ni kriti nego naprotiv, isticaću je kako bi se ti tabui razbili. Ovde se još uvek primećuje da kada se kaže Srbin ili srpsko da se malo svi štrecnu pa ćemo onda recimo u kafiću to „srpsko“ reći tiho. Mislim da treba šokirati kad se god može jer će onda jednog dana to prestati da bude šokantno. Dok god postoje mladi ljudi koji zbog svoje nacionalne pripadnosti osećaju strah protiv toga se treba boriti ali ne iz pozicije žrtve, nego bi onda barem mi koji smo u poziciji da taj strah ne osećamo trebali nastojati da te tabue razbijamo – naglasila je Maša Samardžija.
Potrebno je hitno investirati u obrazovanje
Zaštitnica prava građana Lora Vidović ocenila je da je tema tribine jako važna i da je ovaj problem važno posmatrati iz pozicije mladih što najčešće nije slučaj, a pogotovo to nije bio slučaj kada su u pitanju specifične ranjive grupe kao što su mladi Srbi.
– Ne mogu ja da govorim o tome čega se plaše mladi Srbi i ne mogu to znati bolje nego vi. To je nešto što ja posebno slušam i uzimam u obzir u svom radu i to su ona iskustva, na primer iz pritužbi u kojima nam se građani obraćaju, na osnovu kojih mi radimo godišnje izveštaje – rekla je Vidović i istakla da je 2015. i 2016. zabeležen veliki porast nasilja prema Srbima, a 2019. zabeleženo je na stotine primera različitih vidova nasilja.
– Ono što je za mlade Srbe specifično je da su njihovi strahovi povezani isključivo sa njihovom nacionalnom pripadnošću. Prisutan je strah da će ih neko napasti zato što na ulici govore srpski, to smo imali na Braču prošle godine, da će ih neko napasti u lokalnom kafiću jer gledaju utakmicu srpskog nogometnog kluba kao u Uzdolju, da će ih neko napasti jer navijaju za srpske fudbalske timove kao što je to bilo u Vukovaru. Znamo da su srpski sportisti završili u moru na rivi u Splitu, dakle to je vrlo opasan strah i to je sigurno nešto oko čega se moramo potruditi da toga bude što manje – rekla je Lora Vidović dodajući da se zbog takvih situacija mladi sve ređe izjašnjavaju kao Srbi zbog čega je jako važno imati predstavnike koji ne žele ulaziti u cipele žrtve, ali da treba znati da za to nemaju svi jednaku snagu.
Lora Vidović se osvrnula i na istraživanje koje je njena kancelarija provela 2019. godine o govoru mržnje na internetu koje je pokazalo da je čak 90 odsto korisnika društvenih mreža videlo govor mržnje i to najčešće onoga koji se zasniva na nacionalnoj pripadnosti.
– Treba nas zabrinuti normalizacija prihvaćanja takvog govora koji ljudi ne prijavljuju. Čak 68 posto mladih nije prijavilo komentare mržnje jer misle da to nije bilo dovoljno za incident, čak ni one koji mogu izazvati strah i suicidalne osećaje. Prisustvo govora mržnje i diskriminatoran govor na TV-u i radiju, kao i na fasadama zgrada, ide ruku pod ruku sa nepoverenjem u institucije. Podatke o tome treba sistematski pratiti i prikupljati kako bi se oni mogli adekvatno obraditi i onda na osnovu njih dogovoriti i voditi bolju javnu politiku. Mnogi mladi Srbi su kolektivno okrivljeni za rat, to je činjenica i to je nešto što sigurno treba menjati u ovom društvu, a jedan od načina da se to promeni je hitno investiranje u obrazovanje jer nam obrazovanje po pitanju ljudskih prava hronično nedostaje ljudska prava – naglasila je Vidović.
Vidović je pomenula i izveštaj od pre nekoliko godina u kom je pomenuto veliko višegodišnje istraživanje obrazovnih izbora i različitih međuetničkih stavova dece i roditelja u četiri etnički mešovita hrvatska regiona koje je pokazalo da su deci opterećenje ratom zapravo nametnuli odrasli.
– Poruke koje dolaze iz hrvatske i srpske zajednice su dijametralno suprotne, snažno su konfliktne, isključive, vrlo emocionalne i deca jednostavno nemaju prostora gde bi te poruke mogla u miru procesuirati, integrisati i gde bi se mogla osećati slobodno da o tome razgovaraju jer škola i školski program nisu mesto za to. Rezultati istraživanja političke pismenosti maturanata iz 2015. godine pokazalo e da polovina njih nije bila u sigurna da kaže da li je NDH bila fašistička tvorevina. Mislim da se svi možemo zapitati da li postoji veza između toga i pucnjave na Markovom trgu – upozorila je zaštitnica prava građana i založila se za izbacivanje mrzilačkih sadržaja koje se može postići izmenom Zakon o elektroničkim medijima i adekvatnim prepoznavanjem govora mržnje i zločina iz mržnje i njihovim sankcionisanjem i to tako da ono deluje zastrašujuće prema svim potencijalnim počiniocima.
– Treba razvijati otvoreni dijalog u kojem bi bilo prostora za suočavanje i prevladavanje straha. U našim izveštajima Saboru dajemo konkretne preporuke, ali one nemaju veliki efekt, jer je ipak najvažnija politička poruka koje nema – zaključila je Vidović.
Obrazovanje o građanskim pravima mora postati predmet broj jedan
Saborski zastupnik zeleno leve koalicije Vili Matula ukazao je na postojanje huškačkih poruka iz vrha vlasti, kao i da se od 2015. pojačava količina etnički uslovljenog nasilja i govora mržnje.
– U opštem nezadovoljstvu razvija se pogrešna ideja da je najvažnije biti Hrvat, ali u značenju da biti Hrvat znači ne biti Srbin. Vređanje po nacionalnoj osnovi je znak nekog manjka u osobi koja to radi. Zato obrazovanje o građanskim pravima mora postati predmet broj jedan, kako bismo hrvatsko društvo učinili poželjnim – rekao je Matula postavljajući pitanje zašto se sve to dešava kada Srba u Hrvatskoj ima sve manje i kada i mladi Hrvati odlaze iz zemlje glavom bez obzira.
– Moj utisak je da će se, ako to dozvolimo, taj silni nagomilani bes na kraju iskaljivati na svim nacionalnim grupama, nad Srbima posebno, koliko god malo da ih bilo, jer takvima taj broj preostalih Srba nikada nije dovoljno mali, pa će po toj logici na red doći i sve komšije koji su se sa njima družili i mislim da to sve ide u vrlo lošem smeru – ocenio je Matula.
The post „Čega se plaše mladi Srbi u Hrvatskoj?“ appeared first on srbi hr.
