Ekspertska grupa ili komisija predstavlja idealno politicko rešenje. Ono uvek deluje, bez obzira da li postoji politicka volja da se problem reši, ili ne, odnosno da li postoji politicka potreba da se odugovlaci sa rešenjem.
Uvek je moguce za uspeh ili neuspeh naci odgovarajace objašnjenje ili opravdanje, omogucavajuci politicarima da relativizuju sopstvenu odgovornost.
Koji su bili motivi za formiranje ekspertskih grupa koje pregovaraju o buducnosti države koja se još uvek zove SR Jugoslavija?
Evropska unija, odnosno Evropska komisija, kao izvršna nadnacionalna vlast zemalja Evropske unije, ocigledno sve više i više želi da vidi federalnu državu koja ce objedinjavati Srbiju i Crnu Goru. Razlozi za to su višestruki, ali u najvecoj meri leže u bezbednosnim rizicima (pre svega, ali ne iskljucivo u domenu nacionalne bezbednosti), odnosno proceni da postoji znacajan rizik samoodrživosti nezavisne Crne Gore. Uz to, Evropska komisija u ovom trenutku smatra da je i sam referendum isuviše veliki rizik, buduci da, ukoliko na tom referendumu pobede zagovornici nezavisne Crne Gore, nema druge nego da se ta nezavisnost prizna, a to je onda uvod u ono što želi da se izbegne. Nasuprot tome, ocigledno je da Evropska komisija u ovom trenutku nema alternativno rešenje koje može da ponudi na politicki uverljiv nacin.
Naime, izvesno je da medu zemljama Evropske unije ne postoji saglasnost po pitanju buducnosti SRJ, narocito po pitanju referendumskog odlucivanja o tome. Dok su Francuska i Italija, na primer, bar zasad, žestoki protivnici referenduma, Nemacka i Holandija prilicno su ravnodušni što, prakticno, ide na ruku zagovornicima referenduma. Ocigledno je da je Evropskoj komisiji potrebno da kupi još malo vremena. A ekspertske grupe su idealne za to, pogotovo one paritetno sastavljene. Takve grupe, pogotovo ukoliko eksperti dobijaju direktna upustva od politickih igraca, mogu da budu veoma efikasne u kupovini vremena. Naravno, sa stanovišta pravih eksperata, odnosno struke kojoj pripadaju, to bi se nazvalo gubljenjem vremena, ali u politici ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Zdrav razum u politickim analizama ne treba upotrebljavati na prvu loptu.
Kakvi su bili motivi drugih politickih ucesnika? Svi su oni prihvatili formiranje ekspertskih timova – doduše sa razlicitim stepenom entuzijazma. Ocigledno je da je politicki autoritet Evropske komisije isuviše veliki da bi joj se neko otvoreno suprotstavio. Izvesno je, medutim, da u postojecoj konstelaciji, eksperski timovi i njihov rad (odnosno nerad, tj. ekspertsko gubljenje vremena) daleko više odgovaraju zvanicnoj Crnoj Gori. kada su predstavnici zvanicne Crne Gore na retkim plenarnim sednicama, pokušavali da u beskraj odlože sledeci sastanak. U igri je bilo sve: pocev od Nove godine, Božica, preko Srpske (pravoslavne, kako se to govori u Podgorici) nove godine, pa sve do Svetog Jovana – samo da se sledeca runda razgovora odloži što više.
Šta je bio sadržaj ekspertskih razgovora? Što se ekonomske grupe tice, evropski posmatraci (takode doprinos g. Solane) sugerisali su da se raspravlja o modalitetima restrukturiranja federacije i ekonomskim troškovima razdvajanja, odnosno osamostaljenja Crne Gore. Što se teme restrukturiranja federacije tice, crnogorski eksperti su iskljucivo iznosili argumente zbog cega su oni protiv bilo kakve federacije, reformisane ili ne. Pri kraju višestruko ponovljenih argumenata na tu temu, njihova sugestija bila je ugovorna zajednica nezavisnih država. Dakle, razgovora o prvoj opciji nije ni bilo. U razgovorima koji su bili tematski (valutni režim, spoljnotrgovinski režim, poreski sistem), ali i hipoteticki (šta bi bilo kada bi se uspostavljao jedinstveni valutni režim, ali bez specifikovanja u kakvom državnom aranžmanu, jedna ili dve države), razgovori su bili veoma monotoni i predvidljivi.
Zvanicna Crna Gora bila je spremna na svaki dogovor, ali pod uslovom da je taj dogovor identican njihovoj polaznoj poziciji u pregovorima (Evro kao valuta, postojece crnogorske carinske stope kao zajednicke itd.). Cinici bi rekli da imperijalna Crna Gora pokušava da projektuje svoju moc. U strucnom smislu, ovakvi razgovori nisu previše zanimljivi. Što se tice troškova razdvajanja, crnogorska strana je pokazala gotovo zacudujucu ravnodušnost prema temi. I to vec mnogo kazuje. Šta je rezultat ekspertskih razgovora? Eksperti ekonomske grupe su se u potpunosti saglasili da se gotovo ni o cemu nisu saglasili. Naime, usaglašavanje stavova je bilo na nivou rasprave o zapisniku – šta je ko rekao i kojim je argumentima branio svoje stavove. Saglasnost je postignuta jedino oko nacelnih stavova šta je minimum funkcija jedne federacije, da bi uopšte bila federacija, tj. jedna država.
Šta ce biti posle? Stvari pocinju da se pomeraju, posle posete g. Solane Beogradu krajem januara. U kom pravcu? Veoma dobro pitanje! Dobro obavešteni Miodrag Vukovic objašnjava da sve, „i dinamicki i sadržajno, ide kako smo planirali“ što, naravno, apsolutno ništa ne znaci. Naprosto, ne zna g. Vukovic na koju ce stranu da se slome kola, a ako to ne zna g. Vukovic, bice da ni g. đukanovica nije više tako siguran. Nadalje, g. Filip Vujanovic pušta politicki balon: „Referendum nije nužan, ukoliko se dve republike dogovore da budu nezavisne“. Na stranu što se prepoznaje identican pristup crnogorskih eksperata i politicara (mi smo za dogovor pod uslovom da se prihvati naš predlog), bitno je da je pomenuto da referendum nije neophodan. A sve se drugo, lako može demantovati, ukoliko se ispostavi da je to potrebno. Kao veliki uspeh predstavlja se dogovor da se ekonomski eksperti sastanu u Briselu koji ce se održati 4. februara. Medutim, izvori Bete u Komisiji tvrde da je sastanak sazvan da bi evropski eksperti dali neka vrlo nužna objašnjenja kako deluje Evropska unija i šta je sve zaista neophodno da ucini zemlja koja je kandidat za ukljucivanje u strukture EU. Na osnovu ovoga objašnjenja, može se zakljuciti da od briselskog sastanka ne treba imati velika ocekivanja.
Jedan iz tima ekonomskih eksperata, razgovarajuci sa zvanicnicima Evropske komisije na temu briselskog sastanka potvrdio je svoj dolazak u Berlin (sic!). Pokušavajuci da ublaži nelagodnost usled ovog lapsus linguć, jedan od tih zvanicnika je blagonaklono napomenuo da je Berlin ipak prestonica najvece zemlje clanice Evropske unije. Pitanje je da li je podsvest pomenutog eksperta imala u vidu baš taj Berlin.
