Vecina prica o vezama naših ljudi ovde i po belom svetu svodi se na razocaravajuci utisak: dijaspora se po pravilu odaziva i pomaže matici uvek kad ova to zatraži, ali je uprkos tome matica najcešce uzdržana kad treba nešto bitno da ucini za svoje ljude daleko od otadžbine.
Za dr Lazara Stanica, stomatologa, koji kao prvi srpski lekar koji je dobio dozvolu za rad vec par decenija živi i radi u Nemackoj, ovaj zakljucak ne izbija u prvi plan, ali se iz njegove kratke životne ispovesti može naslutiti da i on razmišlja na slican nacin, kao vecina Srba van granica maticne države.
– U svim ovim promenama ciji smo svedoci za poslednjih godinu dana valjalo bi izvršiti i onu sa kojom se iz neobjašnjivih razloga odugovlaci – da se našim ljudima iz dijaspore vrati državljanstvo i tako prakticno pokaže koliko na srcu nove vlasti leži prisilno ili dobrovoljno otišlo stanovništvo iz Srbije – veli „Politikin“ sagovornik.
Prema njegovom mišljenju, bila bi to indirektna pomoc ljudima koji su i po 50 godina sa cežnjom zagledani put Srbije, a uprkos svemu i danas se guraju s Grcima, Turcima i ostalim balkanskim narodima po konzularnim redovima cekajuci vizu i, kako vole da kažu, neuzvracenu ljubav nove srpske države.
Ne samo kad je potreban novac
Procenjuje se da danas u svetu srpsku dijasporu cini izmedu cetiri i pet miliona ljudi od kojih najveci deo ocekuje da se demokratska vlast u otadžbini odvaži i, za pocetak, pokloni Srbima u svetu – plave jugoslovenske pasoše. Iako Stanic beži od politickih rasprava, naglašavajuci da „politika samo razdire nacionalno bice“, ne može a da ne pomene kako se odgovorni u matici sete dijaspore uglavnom kad je potrebno da se za nešto odreši kesa. Neke racunice pokazuju da naši u belom svetu godišnje „vrte“ oko pet milijardi dolara, pa bi valjda i taj podatak mogao da natera nadležne da cuju glas iz dijaspore.
– Naši ljudi osecaju dubinu bola za svojom otadžbinom. To su dobri i pošteni ljudi koji vole svoju zemlju – veli dr Lazar Stanic, koji uz svoje ime i profesionalni posao nosi niz zaduženja i titula vezanih za tradiciju i srpsku duhovnost.
Potvrda ovih njegovih reci jeste i niz humanitarnih akcija koje su naši ljudi okupljeni oko udruženja „Trojerucica“, ciji je Stanic predsednik, organizovali svih ovih godina ne bi li smanjili muku svojima u Srbiji. Fond za pomoc izbeglicama sakupio je milion i po maraka pomoci, investirano je u održavanje Decjeg sela u Kamenici i za izbeglicki kamp za majke sa decom na Fruškoj gori. O toj pomoci naš sagovornik govori sa primetnom nelagodnošcu, napominjuci da su Srbi iz sveta to cinili jer im je to bila nacionalna obaveza, tako da od toga nikada ne bi smeo da se pravi neki kapital ni u zemlji ni van nje.
Zadatak „Trojerucice“ je da se stara i o ocuvanju tradicije Svete Gore, na cemu je dr Stanic, kao sveštenikov sin i predsednik Crkvene opštine u Kelnu, gde danas živi, posebno angažovan. Njegovo ucešce u obeležavanju osam vekova Hilandara, pripremanju izložbe „Razapeto Kosovo“, kao i podatak da je poverenik u Hilandaru za zapadnu Evropu, svrstavaju ovog rodenog Požarevljanina u najagilnije cuvare srpske tradicije i duhovnosti medu našom dijasporom.
Promena svesti
– Svedoci smo dvostruko opasnog procesa unutar srpske populacije u svetu. Pozamašan broj naših ljudi su stari i na zalasku radnog veka, njihov standard ce se penzionisanjem osetno smanjiti, pa ce i njihova mogucnost da se ukljuce u reformsku obnovu Srbije biti mnogo manja, a to kao da se i nema u vidu. Sticem utisak da se u takvom odnosu prema dijaspori još vuce jedna ružna udbaška linija iz prošlih vremena.
– Na drugoj strani, ukoliko se nešto zajednicki ne uradi na sistematskom nacionalnom kulturnom i duhovnom opismenjavanju, doci ce do asimilacije druge i trece generacije naših ljudi u svetu, posle cega ce oni ostati trajno izgubljeni kao iskrena ruka pomoci i veza toliko nam danas potrebnih.Raspadom i izolacijom naše države izgubili smo nekoliko kulturnih centara po Nemackoj, ali i drugim zemljama. Naši klubovi, radeci na stari nacin, postaju kocnica bržih promena, a svi zajedno nismo u stanju da mladim generacijama pružimo nešto vrednije i bolje od nacionalnih kulturnih vrednosti – zakljucuje dr Stanic, uz opasku da i u nama samima mora mnogo toga da se promeni, pre svega doživljavanje dijaspore kao stranog tela.
