Postoje dve mogućnosti za novi svetski poredak, smatra Ginter Ferhojgen, visoki funkcioner Socijaldemokratske partije Nemačke, i nemačke vlade i Evropske unije. „Jedna je Imperium Americanum, koji bi obuhvatio ceo svet. Druga mogućnost je svetska kooperacija i integracija ravnopravnih. Ja ne držim do prve mogućnosti, iz čega automatski proizilazi da želim drugu mogućnost. Dakle, svet u kome svi mogu da se razvijaju onako kako to odgovara njihovoj tradiciji i zamislima“, smatra Ferhojgen.
Aleksej Mitrofanov, predsednik Komiteta za geopolitiku ruske Dume, rekao mi je jednom prilikom da je Rusija sigurna da svet počiva na konkurenciji. „I, vrlo je
čudno što Amerikanci, koji inače propagiraju slobodno tržište i konkurenciju u
ekonomici, u politici nastupaju kao komunisti, to jest podržavaju jedinstveni centralni
komitet koji će vladati svetom iz centra. Naši komunisti su rukovodili iz Starog trga na
poznatom ostrvu, a Amerikanci žele da diriguju iz Vašingtona!“.
Ideja unifikacije, jednoobraznosti, izazvala je negativna reagovanja i u samoj Americi. DŽim DŽatras, politički analitičar Senata SAD strahuje da njegova zemlja više neće biti nacija, kao što su ostale u svetu, sa sopstvenom tradicijom, životima, vrednostima. „Naša zemlja, naši ljudi… služiće samo sredstvima koja opravdavaju cilj, a mi biti samo poreski obveznici, vojnici i ugnjetači u ostvarivanju globalnog poretka, što ne donosi dobro ni našoj zemlji, ni ljudima kojima se nameće“, izgovorio je rezignirano. Događaji pokazuju, međutim, da preovladava rizično uverenje o dužnosti i pravu Amerike da disciplinuje sve zemlje i narode sveta, i da ih satera u kalup svog viđenja budućnosti.
Amerika mora da predvodi, rekao je bivši ministar spoljnih poslova Voren Kristofer. „Mi
smo blagoslovena i moćna nacija. Mi snosimo odgovornost svetskog lidera. Mi smo
spremni da dejstvujemo odlučno, kako bismo zaštitili naše interese. Sami ili u
partnerstvu“, veruje Kristofer.
„Orgija sile“, kako je Zbignjev Bžežinski, američki analitičar i predsednički savetnik za nacionalnu bezbednost nazvao vojnu operaciju „Pustinjska oluja“, može se smatrati najavom „novog svetskog poretka“. Demonstrirajući tehnološka preimućstva, Pentagon je u januaru 1991. godine poslao na Irak 1.500 aviona i 500.000 vojnika, opremljenih da vode „inteligentne“ ratove i da isprobaju nove vazdušne, kopnene i pomorske ratne sisteme. Bilans ovog prvog brutalnog pohoda je oko 150.000 mrtvih. NJime je započela serija od preko 50 američkih vojnih intervencija u tridesetak zemalja, između 1991. i 1999. godine. Bombardovanje srpskih ciljeva u Bosni, uz blagonaklonost prema kršenju zabrane uvoza oružja za muslimansku i hrvatsku stranu u građanskom ratu, jedno je od poglavlja u sprovođenju vašintonske politike. Vrhunac nasilja, odsustva osećanja časti i morala, bila su žestoka bombardovanja civilnih ciljeva u Srbiji od marta do juna 1999, ubijanje 2.300 nedužnih, od čega oko 700 dece mlađe od 15 godina, i sakaćenje oko 5.000 ljudi. Jedan od osnovnih ciljeva geostratega u Vašingtonu svakako je dominacija Evropom, „prinudni protektorat“ – kako je to nazvao Zbignjev Bžežinski, ujedinjavanje Evrope oko francusko-nemačke osovine, koja bi bila oslonac u pohodima na Istok, na bogate resurse Kaspijskog basena i Srednje Azije. Stoga se u američkoj političkoj retorici najčešće čuje sintagma „jačanje bezbednosti“. Pitanje je samo, protiv koga, jer se ne zna ko ugrožava bezbednost Zapada. Zato se postavlja i pitanje kakav je smisao jačanja i širenja NATO-a. Odgovor se može tražiti u opkoljavanju Rusije novim članicama atlantskog vojnog saveza, instaliranje novih baza i raketnih postrojenja na njenim granicama.
