Ako u kontekstu trenutne libanske nesreće povučemo neizbežan znak jednakosti između Izraela i Amerike, dobijamo ključ za razumevanje ove slike žalosnih događaja na Bliskom istoku. Što istovremeno ne znači da Izrael sada ne bije još jednu u nizu bitaka – prošlih i budućih – za svoj vlastiti goli opstanak. Ali, ta bitka je epizoda u globalnoj strategiji SAD.
Amerika nije romantično zaljubljena u izraelske lepe oči, ljubav Izraela i Amerike, koja se sada tako sumorno iskazuje na slučaju Libana, jeste surova poroza. U jednom periodu istorije dogodilo se da se bitka za opstanak izraelske države (sa svim kontroverzma njenog nastanka) harmonično poklopila sa američkim imperitivom neometanog dotoka eneregije sa Bliskog istoka. Pošto je energija (nafta) biti ili ne biti „američkog sna“ (ogoljeno: održavanja američkog standarda života), sa savim malo prestupa može se reći da Amerika i Izrael biju, svako na svoj način, zajedničku bitku za opstanak. Američko oružje, milijarde dolara godišnje bespovratne pomoći Izraelu i američka proizraelska politika na Bliskom istoku tvrd su dokaz ove surove proze i simbioze.
Isto tako, sa nešto metafore izrečeno, Izrael ovog istorijskog trenutka predstvlja jedinu preostalu nadu za preživljavanje američkog sna. Jer, na sve tri žarišne tačke u prostoru do koga je Vašingtonu vitalno stalo – Avganistanu, Iraku i Palestini – rezultat američke politike kontrolisanja energetske sfere jeste definitivan poraz. U Avganistanu, talibani preuzimaju ponovo stvari u svoje ruke gde god se maknete sa glavnog druma. U Iraku dnevni obrok sektaških obračuna popeo se na stotinu mrtvih. Britanski ambasador u Bagdadu ni sam više nije mogao da, po cenu karijere, igra Blerovu pantomimu upešne politike. U tajnoj depeši Forin ofisu javlja da je u Iraku na delu ništa drugo do građanski rat. Da dolije kerozin na vatru, američki vrhovni general Abizejd, odgovoran za opercije u Iraku, istog dana u Kongresu potvrđuje da stanje u okupiranoj Mesopotamiji nije bilo „nikada gore“ i da se zemlja kreće – „ako se nesto ne preduzme“ – ka raspadu na kurdsku, sunitsku i šiitisku državu. U Palestini, ekstremni Hamas je na regularnim izborima preuzeo vlast i sada Izrelci u krvi i ruševinama pokušvaju nemoguće – da tigru izbrišu šare i promene ćud. I evo sada Libana, nove epizode iste priče u kojoj neće biti hapienda, ali već ima, defintivno i transparentno, ratnih zločina nesaopštivih proporcija.
Ako je, stoga, pitanje: hoće li biti kazne, odgovor je aposlutno „ne“. Evo zašto: Izrelci su za sadašnji pogrom u Libanu dobili „zeleno svetlo“ u Vašingotnu. A, u Vašingtonu postoji zvanična doktrina koju je ne tako davno sročio, napisao i obnarodovao, otac američke spoljne politike, dugogodišnji, moćni senator, DŽesi Helms. U tom papiru (objavljen u vašingtonskoj reviji „Forin afers“) stoje i sledeće reči: „Ni UN, ni Savet bezbednosti, ni Tribunal za Jugoslaviju, niti taj novi Međunarodni krivični sud, nemaju prvo da regulišu američku spoljnu politiku, niti utiču na odluke koje se tiču nacionalne bezbednosti SAD“. Helms upozorava da su američki zakoni iznad zakona UN – nešto što Vašington odriče Srbima u odnosu na haški sud – i da nijedan Amerikanac ne može da bude suđen pred bilo kakvim međunarodnim sudom, niti UN mogu da odlučuju kad je upotreba sile legitimna, a kada nije (!).
Helmsova doktrina prihvata da je Amerika potpisala Povelju UN, ali kaže da time Vašington nije preneo na međunarodnu organizaiju ni jotu svog suvereniteta. U američkom sistemu – kaze Helms – kad Kongres ratifikuje međunrodne zakone, oni, jednostvno, postaju deo domaće legislature. „Naše preuzete zakonske obaveze prema međunarodnim zakonima prestaju da važe onog trenutka kada ih Kongres poništi“.
Uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda, za senatora Helmsa, je „otvoreno govoreći smešno“. Zasmejavaju ga i zemlje potpisnice Suda, koje pogrešno očekuju da Amerika žrtvuje deo suvereniteta za nešto što podrugljivo naziva „uzvišenom stvari međunarodne pravde“. Veli da međunarodna pravda nije porazila Hitlera, niti dobila hladni rat, nego je to učinila „principijelna projekcija sile“ zapadnih demokratija.
Po Helmsovoj doktrini Amerika i „konsenzus američkog naroda“ izražen kroz Kongres, jedini su legalan izvor za opravdanost upotrebe sile. Na krilima ove američke doktrine izraelski avioni – nećemo sada o zločinima druge strane – sravnjuju sa zemljom cele kvartove širom Libana obavljajući istovremeno i primarno, posao za američku strategiju borbe protiv terora. U ovom slučaju protiv fanatika Hezbolaha koje – uzgred rečeno – i dalje neadekvatno nazivaju teroristima.
Rušenje se, dakle, nastavlja. LJudi ginu pod ruševinama – od toga 30 posto dece – 900.000 nesrećnika je napustilo domove i beži glavom bez obzira. Humanitarna katastrofa odigrava se pred licem i kamerama celog sveta, ali kazne neće biti. Ostaće samo zločin. I još gore: ništa neće biti rešeno. Ako se u Savetu bezbednosti i slože da u tampon zonu između neprijatelja u južnom Libanu pošalju međunarodne snage, to će samo biti mir koji preti i samo prilika da se topovske cevi malo ohlade, zatvarači podmažu i dovuče novi barut za novu rundu.
