Polemika – Predrag Simić o daljem odnosu prema EU: Umesto procesa prijema, zapadni Balkan dobija utešne nagrade
Srbija nikada nije bila bliža EU nego danas. I možda nikada za poslednjih 10 godina nije manje verovala da će dočekati da jednog dana bude njen član. Ovako bi mogla glasiti dijagnoza „evropesimizma“ s kojim je u javnosti dočekana odluka Brisela da započne ratifikaciju SSP sa Srbijom. Ma koliko paradoksalna, takva dijagnoza je logična posledica očekivanja koja su tokom poslednjih pola godine stvorena u pogledu brzine ulaska u Uniju i stvarnosti EU, koja je zapala u svoju do sada najdublju krizu.
I pre nepunih godinu dana Srbija je sumnjičavo gledala na svoju „evropsku perspektivu“. Njena spoljna politika je u to vreme alternativu potražila u „oslanjanju na četiri stuba“. Iako su se čula upozorenja da je to nerealno za jednu malu zemlju, taj stav je bio posledica tadašnje krize Unije koja nije ulivala mnogo nade zemljama zapadnog Balkana. Jesen je donela preokret. Lisabonski ugovor je ratifikovan, EU je izabrala predsednika…
U novostvorenoj atmosferi zemlje zapadnog Balkana postigle su više nego što je bilo ko očekivao. Makedonija, CG i Srbija dobile su „beli šengen“, odmrznut je SSP sa Srbijom i ona je podnela i kandidaturu za članstvo u EU. Obnovljena „evropska perspektiva“ popravila je i atmosferu. Izbor novog hrvatskog predsednika doneo je nove vetrove u odnosima između Beograda i Zagreba, koji su se uskoro preneli i na BiH.
Slovenija je prva pokušala da učini naredni korak sazivanjem regionalne konferencije na Brdu kod Kranja, ali je ovaj pokušaj zastao pred najvećim problemom u regionu – KiM. Ono što nije pošlo za rukom Sloveniji uspelo je španskom predsedništvu Unije konferencijom u Sarajevu, što je bio do sada najuspešniji skup EU i zapadnog Balkana posle samita u Solunu. Očekivanje da će ovaj skup dovesti čitav region pred vrata EU nije se, međutim, ostvarilo.
Konferenciji u Sarajevu nije prisustvovao nijedan ministar vodećih zemalja EU, a javnost tih zemalja je bila nezainteresovana. Sarajevo nije bio „Solun 2“. Uprkos ponovljenoj podršci „evropskoj perspektivi zapadnog Balkana“ izostalo je ono što je većina ovih zemalja očekivala – nedvosmisleni program pomoći za izlazak iz krize. Bez toga, malo je verovatno da se može očekivati značajniji priliv stranih ulaganja od kojih zavisi nastavak reformi.
Tokom proleća EU je zahvatila kriza evra, koja je uzdrmala i sam „evropski socijalni model“. Teret ekonomske krize pao je na poreske obveznike u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji… U takvim okolnostima nije teško pretpostaviti da njihova javnost u svakom novom kandidatu za članstvo u EU, pogotovu sa zapadnog Balkana, vidi novog kandidata za pomoć iz istanjenog budžeta Unije.
Umesto otvaranja procesa prijema, zemlje zapadnog Balkana do daljeg će morati da se zadovolje utešnom nagradom, koja će za Srbiju biti ratifikacija SSP, a za BiH i Albaniju verovatno dolazak na „belu šengensku listu“. Izostala je pomoć Unije zemljama zapadnog Balkana za izlazak iz ekonomske krize koja je došla spolja i gotovo zaustavila započete reforme. Uz to, strah od novih „grčkih scenarija“ učinio je da se zaoštre kriterijumi koje će budući kandidati za članstvo u Uniji morati da ispune. Nije teško pretpostaviti da bi se među njima mogli naći i zahtevi koje ni Srbija, ali ni neke druge zemlje ne bi mogle prihvatiti bez teških političkih potresa. Posledice mogu biti i ekonomske i političke.
U ekonomskom pogledu, to bi moglo značiti da će ove zemlje biti prepuštene same sebi u traženju izlaska iz krize. Umesto očekivanog priliva, mogao bi se nastaviti odliv kapitala i investitora, koji bi veliki deo njihovih privreda ostavio u „sivoj zoni“. U političkom pogledu, to bi dalo za pravo „evroskepticima“ koji su i do sada tvrdili da EU zapravo nema šta da ponudi zapadnom Balkanu. „Evrooptimistima“ za utehu ostaje da je upravo „evropska perspektiva“ donela napredak u odnosima na bivšem jugoslovenskom prostoru.
Ukratko, nastavak evrointegracije zapadnog Balkana u narednim godinama zavisiće, pre svega, od sposobnosti ovih zemalja ne samo da nastave reforme nego i da deluju kao politički i ekonomski blok koji povezuje zajednička namera da uđu u EU. Uzor za to bi mogla biti nekadašnja Višegradska grupa koja se, uprkos međusobnim razlikama, devedesetih godina uspešno predstavila kao legitimni kandidat za prijem u Uniju.
