Istraživanja pokazuju da su glavni uzroci nestanka i nastanka država u novovekovnoj istoriji uglavnom nacionalni (etno-lingvistički), religiozni, kulturni, ali ovo nikako ne znači da treba zanemariti ekonomski faktor.
Pri analizi ekonomskih argumenata za i protiv secesije krucijalna je procena efekata razdruživanja u kratkom i dugom periodu. Relevantne studije pokazuju da je najvažniji ekonomski razlog za secesiju problem „transfera”, tj. situacija kada siromašniji regioni traže otcepljenje da bi izbegli „iskorišćavanje” (npr. Istočni Timor, Kvebek, Korzika, Bangladeš), ili, što je ređe slučaj, da razvijenije teritorije insistiraju na razdvajanju da bi izbegle kontribucije siromašnijima (primeri baltičkih republika, Katange, Bijafre, Pendžaba, pa i češke).
Ono što ne ide na ruku secesionistima su transakcioni troškovi razdruživanja kao što su podela duga i imovine ili reorganizacija administracije. Pored toga, važni su: povećani troškovi za kreditore usled nesigurnosti, mogući odliv kapitala, emigracija, smanjenje trgovine. Vrlo moguća polarizacija posle secesije, takođe, otežava buduće ekonomske odnose. Mogućnost konflikta dodatno slabi argumentaciju independista, posebno uzimajući u obzir da su od 37 secesionističkih pokreta posle 1945. godine samo 12 bili mirni. Valja imati u vidu i mogućnost inostranih uplitanja, što se desilo u skoro trećini pomenutih secesionističkih situacija.
Sumarna analiza ipak ne ide na ruku independistima. Pokazalo se da secesija košta, što, uz inherentnu nesklonost ekonomskih aktera ka riziku, sugeriše da je lakše mobilisati snage za stutus kvo. Iako ekonomski uspeh Singapura, koji je, praktično, egzemplar, služi kao svetao primer independistima u svetu, veliki broj studija ukazuje da je upravo ekonomija bila jedan od integrativnih činilaca, odnosno da secesionistički pokreti nisu uspevali u industrijalizovanim i demokratskim zemljama.
Kada je u pitanju bivša Jugoslavija ekonomija je bila značajan element rasprave unionista i secesionista od njenog nastanka (npr. Bićanićeva „Istina”) pa do uzavrelih rasprava krajem 80-tih, ali se, ipak, može tvrditi da su dominantan uticaj na tok i rasplet krize imali drugi činioci (nacionalni, istorijski, kulturni). Realno je pretpostaviti da u demokratizovanoj i privredno deetatizovanoj zemlji ekonomski faktori u većoj meri podupiru stanovišta onih koji se zalažu za kakvu-takvu zajednicu. Indikativno je da je u SFRJ i pored malog udela međurepubličkih investicija, često loše koordinacije razvojnih politika i dupliranja kapaciteta – razmena između republika bila veća od eksterne i znatno iznad potencijalne razmene.
U „sukobu” independista i pristalaca zajedničke države u Crnoj Gori ekonomski faktor, usled praktičnog ekonomskog suvereniteta obe države, igra sve manju ulogu, ali to ne znači da je beznačajan. Iako je od devedesetih godina došlo do značajnog ekonomskog udaljavanja dve republike i stvaranja zasebnih carinskih, spoljnotrgovinskih i monetarno-fiskalnih sistema, Srbija je još uvek ubedljivo najznačajniji trgovinski partner Crne Gore. Pored toga, na mikro nivou postoji životna zainteresovanost velikog broja stanovnika Crne Gore za opstanak zajedničke države zbog imovinske, poslovne i porodične povezanosti, kao i obrazovne i zdravstvene upućenosti na Srbiju.
Transferi objektivno nisu relevantan činilac, iako je nesporno da se i ovi faktori koriste u političkim razračunavanjima. Olakšavajući element za „suvereniste” je to da su dve privrede već odvojene, pa razdvajanje ne bi donelo neke nove troškove. S druge strane, oštra politička podeljenost u Crnoj Gori je faktor koji bi mogao da ima i svoje ekonomske reperkusije u pravcu povećane unutrašnje polarizacije, odnosno neizvesnosti koja, svakako, nije faktor privlačenja kapitala i poverenja u ekonomsku politiku.
Zbog diskrepantnog odnosa dve privrede, ekonomski motivi u slučaju Srbije su daleko manje izraženi, ali u većoj „jedinici” dominantni deo političke elite iz drugih razloga, pre svega nacionalnih i istorijskih, podržava opstanak zajedničke države (kao i veći deo opozicije Crne Gore), iako pojedine političke snage žele ukidanje SCG, insistirajući na tome da nefukcionalna država otežava reforme.
Mada ne treba potcenjivati ekonomske faktore koji će biti pokretački motivi pojedinih glasača ne eventualnom referendumu u Crnoj Gori, ekonomija, koja nije bila bitan faktor ni pri nastanku zajedničke države Južnih Slovena 1918, po svemu sudeći, neće ni odlučiti sudbinu državne zajednice SCG.
