Bezmalo svakog leta u poslednjih petnaest godina vraćao sam se na mesec-dva u krajeve koji su nekada bili u sastavu Jugoslavije. Vraćao sam se da posetim grobove roditelja, da vidim rodbinu i prijatelje, znance i kolege. Svaki put bih uočio nove promene u odnosu onih koji su otišli i onih koji su ostali.
Ima, međutim, nešto što se u tom odnosu ne menja. Zato je posebno privuklo moju pažnju. Najpre sam mislio da je moje iskustvo jedinstveno. Kada sam od mnogih ljudi u rasejanju čuo da su iskusili isto što i ja, moje zanimanje za ovu pojavu je još više poraslo.
Reč je o tome da nas, u zavičaju – a ja, šta mogu, zavičajem osećam zemlju u kojoj sam proveo daleko najveći deo života, zemlju koja se tako nesretno raspala devedesetih godina prošlog stoleća – nama bliski i ne tako bliski ljudi jedva da pitaju ili uopšte ne pitaju kako nam je u dalekom svetu, šta i gde radimo, kakva je zemlja u kojoj godinama boravimo, kako se u njoj živi, kako se odnose prema došljacima, ko se s kim udružuje, ko od koga zazire. A ako pitaju, odgovor često do kraja ne saslušaju. Dopunska pitanja nikada ne postavljaju.
Nagađam šta stoji iza ovakvog nedostatka ljubopitljivosti kod sveta koji nije poznat po tome što ne voli da zna – obično više nego što nalaže dobar ukus – o drugim ljudima.
Možda nam zameraju što smo otišli. Mada ih nismo ometali da i oni odu, običavaju reći da smo ih ostavili kada je bilo najružnije i najtužnije. I obično dodaju da i danas nije mnogo drugačije. Ispada da smo im se zamerili zato što nismo ostali da podelimo teška vremena kojima kao da se kraj ne vidi. I to ne mogu da nam oproste. Ljutnju izražavaju time što neće da znaju o našem životu.
Tako nas kažnjavaju. Manjkom zanimanja za nas. Ili možda misle da, ma kako da nam je, ne može da nam bude gore nego njima. U predstavama onih kojima nije dobro svima drugima je dobro. Eto još jednog moćnog razloga da oni koji su ostali budu ljuti na one koji su otišli. Iz straha da ne bi iz prve ruke čuli, ili tek samo zaključili da su pogrešili što su ostali, izbegavaju da one koji u zemlju porekla samo navrate pitaju kako žive tamo gde sada žive.
Neće da čuju ono što ne žele da čuju, ono što bi, sigurni su, čuli kada bi pitali.
Zato ne pitaju. Ne pada im na pamet da bi neko iz rasejanja mogao da se požali na nov život, da bi, u nastupu iskrenosti i slabosti, mogao da se poveri kako je u tuđini gorak svaki zalogaj hleba, kako je rekao jedan pesnik, kako je domovina kao zdravlje, kako je rekao jedan drugi pesnik, obojica donedavno obavezna školska lektira. Takvu mogućnost jednostavno isključuju, jer računaju da im je tamo loše ne bi ovde došli samo u posetu. A kada se ljudi iz rasejanja požale na nostalgiju, spremno odgovaraju da je nostalgija bolja od ovoga ovde.
Ima i treći mogući razlog manjka zanimanja onih koji su ostali za one koji su otišli. Oni prvi su toliko sebi važni, i u dobru i u zlu, da ih naprosto ne zanimaju ni oni tamo ni ono tamo. Sebe vide kao centar sveta. Dobro, možda ne baš kao centar sveta, ali tu negde, sasvim blizu. A pošto su toliko važni i jedinstveni, pošto takvih kao što su oni nigde u svetu nema, treba svet da se za njih zanima, a ne oni za tamo neki svet i one koji su otišli u taj neki svet.
Volio bih kada bi ovaj treći razlog bio jedini ili najjači. Dođe mi nekako najviše razumljiv, jer su i oni koji su otišli i oni koji su ostali istovetno sazdani.
