Niko u našem rodu nije tako kao sveti vladika pisao o srpstvu. On je celim svojim bićem istinski voleo srpski narod, ali ne srpstvo bez Boga, ne srpstvo bez Jevanđelja.
Ovo je tvrdnja Milorada Lončara, nekad službujućeg sveštenika Srpske crkve u Australiji, a danas u SAD, a izrečena je protekle subote na Duhovnoj akademiji u Sidneju organizovanoj povodom kanonizacije vladike ohridskog i žičkog Nikolaja. Akademiju i banket organizovalo je u Crkveno-školskoj opštini „Sveti velikomučenik Stefan“ ovdašnje Bratstvo sv. vladike Nikolaja, zajedno sa parohijama Novog Južnog Velsa. Prota Lončar pozvan je specijalno ovim povodom, kao osnivač Bratstva i znalac dela vladike Nikolaja. Ovo je, inače, centralna svečanost povodom kanonizacije 77. po redu srpskog svetitelja.
Sveštenik Lončar je u nadahnutom izlaganju naveo niz upečatljivih detalja iz života i rada ovog episkopa, koji su ostavili snažan utisak na više od 250 prisutnih.
Tako, na primer, on iznosi snažnu i potresnu poruku koju je Nikolaj Velimirović uputio Evropi za vreme boravka u Engleskoj, gde je bio pozvan da govori u katedrali Svetog Pavla.
Pomoć parohija
U pripremi i održavanju akademije učestvovale su parohije: „Svetog Simeona“ – Mori; „Svetog Save“ – Mona Vejl; „Svetog đorđa“ – Kabramata; „Svetog Nikole“ – Blektaun; „Svetog Save“ – Flemington; „Svetog kneza Lazara“ – Aleksandrija; „Svetog đorđa“ – Lajtning Ridž; „Svetog Stefana“ – Ruti Hil; „Svetog Jovana Krstitelja“ – Dapto; „Svetog Nauma Ohridskog“ – NJukasl; „Sabora Srba svetitelja“ – Gosford; „Svetog Jovana Krstitelja“ – Volongong.
„Gospodo i prijatelji,“ rekao je, „ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupljih materijala… Zlato i drago kamenje kojim je ukrašen doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. S pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska čuda sveta. No, ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji i svetiji od ovoga“, kazao je začuđenim Englezima i izvadio fotografiju ćele-kule – pripoveda Lončar.
„Evropo,“ nastavio je vladika, „ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: ovo je glava moga dede, moga oca, mora brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima brani Evropu da bi ona živela srećno.“
Posebnu pažnju prisutnih izazvala je, takođe, svakako veoma zanimljiva definicija srpskog nacionalizma, kako ga je pokojni vladika video kroz prizmu svog duhovnog zadatka među Srbima. Po Lončaru, Nikolaj Velimirović kaže:
„Šta je to srpski nacionalizam? To je hram u kome je ikona Hristova. To je dom u kome je Hristos domaćin. To je brak kome je Hristos blagoslovitelj. To je selo i grad u kome je Hristos načelnik. To je država u kojoj je Hristos car. To je umetnost u kojoj je Hristos čarobnost. To je škola u kojoj je Hristos učitelj. To je crkva u kojoj je Hristos prvosveštenik. To je borba u kojoj je Hristos vojskovođa. To je stradanje u kome je Hristos glavni stradalnik. To je muka gde se Hristos muči kroz nevinu decu. To je mrak u kome je Hristos jedina sveća. To je robovanje koje je izdrživo samo sa Hristom. To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim. To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese! To je pesma koja Hristovo ime slavi…“
Odbranio tri doktorata
„Sveti vladika je u pravom smislu te reči umnožio talente dobijene od Boga. Sve što je dobio strostruko je umnožio. Sposobnost da uči on je do maksimuma iskoristio… Pre izbora za episkopa on je imao tri doktorata, jedan iz teologije i dva iz filosofije. četvrti doktorat koji je spremio u Rusiji nije odbranio zbog ratnih prilika…“
– Nema onoga koji danas ne bi mogao da stavi svoj potpis na ovakav pristup nacionalizmu. Biti ovakav nacionalista, znači biti sledbenik Hristov, sledbenik svetog Save i svetog Nikolaja – poručio je prota Milorad, navodeći, uz ostalo, da je „ovo prvi slučaj u istoriji Srpske pravoslavne crkve da je ona kanonizovala jednog emigranta“.
Tokom akademije, pozdravnu besedu uputili su episkop australijsko-novozelandski Nikanor i, u ime domaćina, paroh Srboljub Miletić.
Posebno je, ovog puta, istaknuta važna uloga Bratstva vladike Nikolaja koje je, kako kazano, za manje od dve decenije postojanja, uspelo da iškoluje čak oko 200 bogoslova, od kojih su neki danas i vladike. Jednu od najvećih zasluga za uspešan rad Bratstva svakako ima, kako je rečeno, njegov predsednik Nedeljko Balać, koji „vredno kao pčela obilazi i skuplja pomoć“.
Tokom večeri, nastupili su i recitatori Marko Mičić, Petar Mrakić i Voja Rajić, guslar Maksim Petković, grupa sveštenika i deo hora „Lazarice“ otpevali su pesmu „Oj, Srbijo, majko mila“, a grupa iz parohije „Svetog Save“ izvela je recital „Preseljenje duše pravednika“…
Domaćini su se zahvalili i ovdašnjem slikaru Radošu Stevanoviću, koji je crkvi poklonio ikonu vladike Nikolaja. Akademiji su prisustvovali sveštenici Srpske crkve Sidneja, NJukasla i Kanbere, predstavnik Ruske crkve, generalni konzul Srbije i Crne Gore Slobodan Bajić sa saradnicima, delegati niza parohija Novog Južnog Velsa i drugi.
