MIRKO STOKANOVIć
1000- ti broj lista „NOVINE TORONTO“
U životu svakog čoveka dešavaju se čudne stvari ali nikada nisam mogla ni da pretpostavim da će nas prelazak preko okeana opredeliti da radimo nešto što ni u najdubljim snovima nismo mogli da sanjamo. Priču o tome kako je došlo do svega ovoga prepustiću Mirku… a pre toga želim da vam kažem par stvari.
Verovatno znate, ali je možda ovo jedinstvena prilika da vam predočimo koji je entuzijazam i energija bila potrebna da stvorimo “Novine Toronto” koje definitivno zauzimaju jedno značajno mesto u srpskoj zajednici građana Kanade.
Prošli smo kroz mnogo težak period, boreći se svim snagama da istrajemo, verujte mi, često sedeći duboko u noć i pitajući se šta nam je ovo trebalo. Međutim, svaki izlazak sunca davao nam je jednu novu snagu da idemo dalje boreći se sa raznim stvarima i susretajući se sa mnogim ljudima kojima nije bilo jasno kako opstajemo… a ni mi ponekad to nismo znali. Koji li nas to anđeo čuva. Verovatno je negde zapisano i predodređeno da baš mi budemo u ovoj priči, tako da kada su prošle prve 3-4 godine više nije bilo sumnje – znali smo da je ovo naš životni put i da samo optimizmom i ljubavlju možemo uspeti. I uspeli smo… ali ne sami.
Zahvaljujući ljudima koji su sa nama i koji su verovali u nas, “Novine Toronto” su zauzele značajno mesto na ovim prostorima a i šire.
Ti ljudi su za sve vas nevidljivi i nepoznati i zato želim, makar za trenutak da obratite pažnju na njih.
Dragana Mladenović moja saradnica i desna ruka, koja se iz svih snaga trudi da me podseti, pomogne i zameni u svemu što moj haotični um ne može da primi, dajući mi u najtežim trenucima podstreh i ohrabrenje, kao i ideje kako da rešimo trenutne probleme.
Vesna Vukićević, Mirkova desna ruka, koja se brine da sve bude spremno za prelom novina i zbog koje naša mala porodica može uvek mirno da ode van Toronta. Nebojša i Nenad – ljudi za sve bitno i nebitno, spona između ekipe za pravljenje novina i ekipe za marketing i oglašavanje.
Tu su i naši sjajni momci zahvaljujući kojima novine stižu na prodajna mesta. Ono što ih čini posebnim je to da se po svim vremenskim prilikama i pored nedaća sa kojima se suočavaju, kako na putu tako i u svojim privatnim životima trude da sve obave na vreme. Nema prepreka za njih i ono što fascinira, ove novine osećaju kao svoje.
Jedno neizmerno hvala Zoranu, Mići, Nebojši, đuri , Vasi, Alenu, Mirku, Majku i Enesu na požrtvovanju i ogromnim osećanjem odgovornosti sa kojim rade svoj posao.
Tu su i naši dragi saradnici posebno Marija Kostić iz Niša koja je već dugi niz godina sa nama i nikada, nikada do sada nije zakasnila sa prilozima koje priprema za svaki broj.
Zlatica Hrnić – astrolog koju maltene svakodnevno maltretiramo o tome šta nam kažu zvezde i koja je naš glavni, pozitivno vibrirajući pokretač u crnim danima kada ne znamo gde ćemo i šta ćemo.
Bojan Ž. Bosiljčić, koji vas redovno obaveštava o događanjima u filmskom i kulturnom svetu, što sa internacionalnih festivala tako i sa dodela kanadskog Oskara Džini.
Predrag Dragosavac, naš saradnik iz Beograda , novinar kakvog samo poželeti možete i koga bi rado voleli da uskoro vidimo u prostorijama naše redakcije.
Posebno želimo da zahvalimo Agenciji BETA Press bez koje ne bismo stigli do 1000-tog broja. Oni su od početka bili sa nama, pomagali nam u najtežim trenucima i imali razumevanja kada to niko nije imao.
Samo ću spomenuti one tužne godine kada je u našoj zemlji bilo bombardovanje i kada su se na sve moguće načine dovijali i redovno nam slali informacije.
Tu su i Ružica i Milena vlasnice agencije MS Sport, naše dugogodišnje saradnice koje su takođe prošle mnoge teške trenutke sa nama i evo istrajale do dan današnjeg.
Ekipa koja radi povremeno za nas je mnogobrojna, duboko smo im zahvalni i njihova saradnja nam je od velike pomoći.
I naravno pored svih nas koji radimo danonoćno u novinama, ste vi, dragi čitaoci koji ste nam i najdraži jer bez vas ne bi bilo ni nas. Hvala vam neizmerno na razumevanju svih ovih godina. Hvala vam na istrajnosti i veri koju ste imali u nas.
Naši poslovni saradnici, među kojima ima i onih koji se od prvog broja oglašavaju, su ono što nas je održalo i nemamo prave reči da im iskažemo koliko su nam pomogli. Oni su, takođe, deo traga koje su Novine Toronto ostavile, a i ostavljaće u Kanadi.
Mnogo puta sam započinjala stranu – Intervju s povodom…, razgovarajući sa mnogim ljudima o raznim stvarima.
Ovog puta imam posebno zadovoljstvo da razgovaram sa Mirkom Stokanovićem, čovekom sa kojim sam pre 10 godina započela nešto što je, u tom trenutku, za mene bila velika ludost – praviti srpske novine i od toga živeti. Nismo apsolutno ništa znali o svemu tome ali iz nekih razloga, krenuli smo u jednu veliku avanturu, jedan izazov i evo došli smo do toga, da danas čitate 1000-ti broj lista “Novine Toronto”.
Mirko za sve ove godine, nikada, u stvari, nisi dao pravi odgovor – Zašto si se odlučio da kreneš sa Novinama?
Dogodilo se to u čudno vreme. Godine 1992-1995. su bila dosta teška za Srbe svuda, pa i za nas, novodošle ovde. Pali smo direktno sa Marsa u Kanadu, neobavešteni o novom svetu u kome treba da živimo. Bili smo, pored toga i obeležen narod. Ovaj kontinent sve vidi crno-belo Takvi su i filmovi koje prave, dobar-loš, kriminalac i policajac i naravno, ta uloga je isključivo pravo američkih glumaca. Nažalost, mi smo u novosvetskom poretku dobili ulogu negativaca. Sve se to dešavalo jer nismo bili obavešteni na vreme. Ovde je nedostajala jedna redovna informativna novina i to je bio moj osnovni razlog .
Šta je za tebe bilo najteže svih ovih godina?
Najteže je bilo da nas ljudi prihvate. Bilo je mnogo skepticizma i sumnje – ko smo i šta smo. Kada smo savladali te početne prepreke da nas prime u zajednicu, započeo je jedan neprestani rad – svaki dan, duboko u noć, bez i jednog slobodnog dana.
Nemam nameru da se žalim, ali mnogi ne znaju koliko vremena i rada je potrebno da bi se pravile novine koje iza sebe nemaju redakciju od 50-60 ljudi. Kao što znaš, ja sam tek posle 10 godina boravka u Kanadi otputovao, prvi put za Srbiju – jednostavno nisam mogao zbog Novina nigde da se pomerim više od 2-3 dana. Takođe mi je teško padalo jer je ceo porodični ritam života bio poremećen dugi niz godina…ćerka me stalno zapitkivala zašto sam odlučio da radim ovakav jedan posao. Žalila se da niko od roditelja njenih drugarica ne provodi toliko vremena na poslu kao njen tata i njena mama. Bio sam je potreban a nisam bio tu.
Da li si uvek verovao da je ovo prava stvar i šta je to što te je motivisalo istraješ u svojoj ideji?
Prvih godina nisam bio baš ubeđen da je novina potrebna. Po definiciji sam roker, ne predajem se lako i idem do koske, pa šta bude. Kako je vreme prolazilo bio sam sve sigurniji da radimo pravu stvar.
Kako je raditi sa Srbima, sa srpskom zajednicom?
Znaš i sama, nije lako sa našima, ali bez njih je još teže… U to su se uverili mnogi koji su krenuli da rade samo sa Kanđanima, pa su se polako vraćali u zajednicu. Od nas sve počinje a, Boga mi, sve i završava…
U jednom trenutku si se jednostavno povukao iz javnosti i taj deo prepustio meni. Zbog čega?
Za pregovore je potrebno i malo više nerava nego što sam imao u tom trenutku. Mislim da si ti prava osoba za taj deo i da si se sjajno snašla u tom poslu.
Ljudi te često vide kao kompjuteraša i ne znaju da je to svet kome ti u stvari ne pripadaš .
Nikad to u životu nisam radio a bavio sam se svim i svačim. U duši sam roker, vozim motor, nekad sam svirao a sada samo slušam dobar rok. Prošao sam školu beogradskog afalta, uz studije taksirao, jedrio po Jadranu, obišao Evropu motorom, bio disk-džokej, gajio gljive Šii-take, imao video klub pa firmu za uvoz i izvoz… Ali evo, postao sam, silom prilika, korisnik kompjuterskih programa pa su me ljudi povezivali sa tom profesijom jer se stalno “kvarcujem” ispred ekrana.
Po čemu smatraš da su ove novine jedinstvene ?
Samo zato što ih mi radimo, pravimo ih brzo i konstruktivno, bez previše filozofiranja. Nikada nismo zakasnili ili propustili broj, za razliku od drugih i svih 9 godina smo bili na prodajnim mestima svakog utorka i svakog petka. Izuzetak je kad je u pitanju državni praznik pa većina prodajnih mesta ne radi, tada ni mi ne izlazimo.
Neosporna činjenica koju mnogi često zanemaruju je da je ovo jedini profesionalni mediji. Šta to u stvari znači?
To znači da radimo samo Novine i od toga živimo i mi i 20 ljudi pored nas. Mi ne volontiramo u zajednici i nemamo druge poslove, pa da iz tih izvora finasiramo izdavanje Novina. To je osnovna razlika između nas i svih ostalih medija, svih radio programa i svih štampanih izdanja u srpskoj zajednici i to u celoj Kanadi. Mi smo jedini profesionalni novinari u Kanadi.
Takođe smatram da je veliki uspeh to što smo napravili preko 1000 intervjua (ti to znaš najbolje jer si većinu njih radila i satima ih “skidala” popravljala i doterivala). Pratili smo skoro sva događanja u srpskoj zajednici, što nije mala stvar. Otići, slikati, napisati…i da ponovim izdati svako izadanje na vreme.
Pored Novina izdajemo već osam godina Srpski poslovni imenik ( u pripremi je deveti) koji je jedinstven na ovom prostoru: kako zbog broja oglasa koji imamo tako i po kvalitetu i uopšte profesionalnom pristupu klijentima.
Naša veb prezentacija, koja postoji od 1996, je takođe nešto na šta smo svi u redakciji ponosni. Neadavno smo je osvežili izgledom i sadržajem i planiramo još puno toga … Naš dragi i neverovatno efikasni saradnik Dule Stupar, pravi čuda tako da verujem da će to biti jedan od vodećih sajtova na ovom tržištu…
Šta bi ti promenio u srpskoj zajednici u Kanadi?
Na prvom mestu da svi Srbi rade samo sa Srbima. Što smo mi lošiji od Engleza, Jervreja ili Grka. Novine Toronto” rade sve i samo sa našima i nije mi jasno zašto to i drugi ne mogu. Zašto kupuju kuće, automobile i druge proizvode i koriste usluge od Kineza, Engleza i nekih marsovaca. Rečenica “dosta mi je ovih naših”, me maksimalno iritira. Svuda ima loših i dobrih ljudi…to nije stvar nacionalne pripadnosti. Ako nisi sposoban da proceniš čoveka to je tvoj problem…nemoj kriviti drugog, a pogotovu ne Srbe.
Gde vidiš sebe za 2000-ti broj?
Na jednoj lepoj jedrilici na kojoj je parkiran motor i sa laptopom preko koga ću biti u kontaktu sa svojim saradnicima.
Da li ima šanse da mi daš otkaz da malo danem dušom i bavim se višim duhovnim ciljevima?
Ne, nema šanse jer si ti naša maskota i u velikoj meri ove novine ne bi bile ovo što jesu da nisi imala strpljenja i vere u sve ljude sa kojima već godinama sarađujemo.
Dragi čitaoci ovo je bio razgovor sa našim dragim glavnim urednikom (koji nije tako loš – nećemo ga za sada menjati). Kao što vidite mi svi ostajemo i dalje sa vama, verujem još dugi niz godina. (nadam se da ću dobiti makar plaćeni odmor).
Svi vi znate i osećate to ali ja ću ipak reći naglas – da smo se rukovodili materijalnim stvarima – odavno bi ove novine bile istorija. Međutim iz nekih i nama neobjašnjivih razloga, cela ova redakcija radi sa ljubavlju i jednom neizmerno velikom željom da se za Srbe čuje i da ostane zabeleženo kako su to bili dobri, radni i istrajni ljudi.
Pobude su nam iskonske pa nas zato naš anđeo čuva i ne dozvoljava slučajnum prolaznicima i putnicima namernicima da nas odstrane sa ovog puta kojim idemo i sa koga nećemo skrenuti niti ćemo pokleknuti
Ovo je kraj teksta objavljenog u listu „NOVINE TORONTO“ www.novine.ca 22.aprila.2005. godine
PS, Redakcija INTERNET NOVINE SERBSKE, www.srpskadijaspora.info, najsrdačnije čestita uspešno postojanje i objavljivanje 1.000. broja lista „NOVINE TORONTO“ www.novine.ca strpljivo čekajući 10.000 jubilej. Pozdrav iz Beograda
