Pre 40 godina, dok su studenti i profesori u Srbiji tražili promene i bolji život, tada 33-godišnji Zlatiborac Živadin <đŽ>unić i njegova šest godina mlađa supruga Danica su zagrlili sedmogodišnjeg sina Radoja, rekli mu da sluša baku u deku, i krenuli u Nemačku. Na tom putu ostali su 40 godina, i još će, kažu, jednu-dve, pre nego što se konačno vrate u Sevojno, kod Užica, gde imaju kuću i mnogo onih kojih ih vole.
Živadina i Danicu, penzionisanog vozača i penzionisanu kuvaricu iz Hamelna blizu Hanovera, sreli smo u Sevojnu gde provode odmor i, onako, sa dozom sete primećuju da je negde nestala ona Srbija koju su davno ostavili.
– Tačno 40 godina u Nemačkoj nam je bio život, a u Srbiji srce. Tamo smo radili, a ovde, u domovinu, ulagali sve ono što smo zaradili. I, sad, kad dođemo ovde osećamo neki žal što se u našoj zemlji skoro ništa nije promenilo nabolje, što na svakom koraku ima mnogo politike i mnogo prljavih ulica. Bojimo se da su ove duge godine krize u Srbiji učinile i to da ljudi postanu nekako drugačiji, zatvoreniji i, usuđujem se reći – udaljeniji jedni od drugih – kaže Danica.
Samo uspomene
Naš sagovornik Živadin veli da je u Nemačkoj bilo i lepih trenutaka, najviše dok je sa svojom harmonikom „dalapom“ svirao u orkestru za svadbe i veselja pod imenom „Bratstvo – jedinstvo“ i kad je, priznaće Živadin, i društvo bilo „bratsko“.
– U orkestru je bio jedan Mađar (Enton Rudić), dva Hrvata, Ivan Kereš i Stevo Špoljaric, bio je tu i neki Smajo i Stipe… Bilo je to vreme druženje… Nažalost, onda je rat učinio da se sve to negde zagubi… – priča Živadin.
Oboje rodom sa Zlatibora, i oboje svikli na rad, Živadin i Danica su po dolasku u Nemačku brzo prihvatili nove uslove života i rada. On je vozio šleper punih 26 godina. U proseku je dnevno prolazio po 1.000 kilometara. Ustajao pre zore, sedao u kamion i posle dugog dana na točkovima, dolazio kući oko 21 čas, večerao i legao. I ona je ustajala rano, odlazila u bolnicu gde je spremala dijetalnu hranu za bolesnike, radila do kasno popodne, potom dolazila kući, kuvala i čekala Živadina.
– To je bio naš život! Težak, zar ne? Ali, među najboljim prijateljima koje smo stekli u Nemačkoj su „Vesti“- kažu uglas Žunići.
Rezultati teškog rada i života punog odricanja, najbolje su se videli u otadžbini, gde su Žunići pomagali sinu Radoju da ulaže u razvoj jednog trgovačkog lanca. Danas su srećni što je njihov sin uspeo da razvije svoj biznis, srećni što imaju gde da dođu i sa kim da podelimo radost povratka kući.
Najteži dani
Danica kaže da su joj u Nemačkoj najteži dani bili – tri meseca 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije.
– Ne mogu vam opisati te strahove, te zebnje, te noći uz radio, telefon i televizor. U svoj toj nevolji, opet smo imali verne prijatelje u „Vestima“, bili ste nam stalna veza sa Srbijom – poručuje Danica.
Na pitanje kad će i konačno da spakuju kofere, Danica kaže da o tome razmišljaju, jer ostatak života žele da provedu u Srbiji, sa unucima, sa sinom, snajom… Iako im nije jasno zašto je u domovini mnogo toga skuplje nego u Nemačkoj, a plate i penzije znatno niže nego u inostranstvu.
– U vreme kad smo mi odlazili u Nemačku, u Srbiji je navodno vladao ozloglašeni komunizam. Danas, kad je u Srbiji demokratija, mladi ljudi ne mogu da nađu posao, ne mogu da odu iz zemlje bez viza, ne mogu da vide mnogo toga u svetu… Bili bismo veoma srećni kad bismo dočekali da Srbija postane deo Evrope, gde caruju standard, red, disciplina, odgovornost, sigurnost… – primećuju Danica i Živadin.
