Milka Petrović-Stojadinović imala je 20 godina kada je donela odluku da bude prva devojka koja će u rodnom Kraljevu imati svoj auto. To je bio razlog što je, na poziv svog ujaka, došla u Australiju. Na kratko, planirala je, svega pet godina i ići će nazad. Ove godine, Milka će proslaviti 60 godina života i 40 godina u Australiji. Oba datuma su joj u septembru – 21. je rođena, a 6. septembar je dan kada se uselila u novu zemlju.
• Pa kupiste li auto?
– Naravno ( smeje se). Ali, nisam se provozala po Kraljevu. A, zanimljivo je bilo da smo moj prvi muž (pokojni Milenko Trajkovski) i ja najpre kupili kuću, pa tek onda auto. Ali sam ja prva naučila da vozim. Udala sam se, naime, nakon godinu dana boravka ovde, zaljubila se u ovu zemlju, a zatim su došla deca Anita i Oliver. U stvari, mogla bih reći da me ovamo vukla avantura. Žarko sam želela da upoznam tu zemlju gde mi je ujak živeo.
• Sasvim sami ste došli.
– Da, mesec dana sam putovala.Pre toga sam četiri i po godine čekala da mi daju pasoš.
Težak rastanak sa porodicom
• Da li se porodica protivila?
– Niko nije bio radostan što idem. Tamo sam ostavila majku, tri brata i sestru. Majka nije htela na stanicu da me isprati, a sestra je naricala kao da me sahranjuju. Sada probam da napišem jednu knjigu o tome. O odlascima.
Milka Petrović-Stojadinović je poznato ime među Srbima Australije. Dosad je napisala tri knjige pesama. čest je gost srpskih skupova gde je pozivaju da čita svoje pesme. član je Udruženja pisaca Srbije. Učestvuje na zborovanjima pisaca otadžbine gde cene njen rad. NJene pesme nalaze se u više internacionalnih zbornika poezije. Dok razgovaramo u njenoj kući u Ferfildu, pokazuje nam „Knjigu za Aleksandra“, svoje poslednje izdanje.
Nostalgija ne kopni
• Da se vratite 40 godina unazad i sa ovim iskustvom, da li biste ikad došli u Australiju.
– Bih. Opet bih učinila isto. Svako negde mora da živi, samo drugome da ne smeta. Samo što nostalgija sa starošću ne kopni, već biva još veća…
Aleksandar je, naravno, njen unuk, „baka njega najviše voli“. A knjigu je nazvala i „moj kraljevački spomenar“. Ona to i jeste, jer su u njoj fragmenti celog njenog života, svojevrsno zaveštanje dečaku kome je danas 11 godina i koji će tek kasnije, kad nje možda više ne bude, postati svestan šta mu je baka ostavila. Milka u svom spomenaru niže naizmenično, pesme, pa biografske podatke, sećanja na roditelje i sve druge drage osobe… Objavljuje i faksimile brojnih pisama koje je dobila nakon što su naši ovde i u Srbiji čitali šta je pisala. Posebno su joj draga pisma učenika srpskih škola pred kojima je govorila svoje stihove.
Piše i o posetama mestima koja su simboli istorije njene otadžbine i nacije. Žedna otadžbine, ona svoje odlaske nije završavala samo u Beogradu ili Kraljevu.
Novi useljenici više čitaju
• Koliko je interesovanje naših ljudi za pisanu reč?
– Mislim da s poslednjom generacijom useljenika dolaze ljudi koji vole više da čitaju. Prethodne generacije su bile manje zainteresovane. čak i za vesti. Bilo ih je koji, godinama posle, još nisu znali ni da je u Jugoslaviji prestao Drugi svetski rat. Sasvim su bili isključeni iz zbivanja. Obično bi, kad je reč o čitanju, rekli: nemam ja vremena za to. Ja sam mog ujaka tek 1969. godine naterala da ode tamo da se uveri da nije ona beda koju je ostavio, da imaju hleba.
Tako je u Brankovini, na grobu Desanke Maksimović recitovala pesmu „LJubav“. Na Kozari, gde ju je odveo Dragan Kolundžija, zabeležila je pesmu „U bronzanom odelu“. Bila je i na Kosovu, gde je tek uz pratnju KFOR, ušla u manastir Gračanicu. „Mi nismo pod okupacijom, ali tako se osećamo, dok se svi drugi mirno šetaju čitavim Kosovom“.
Među uspomenama, Milka dan-danas čuva brodsku kartu kojom je stigla u Australiju. Kupljena je kod „Lojda“ u Trstu, za brod „Neptunija“, po ceni od 203 ondašnje funte. Treća klasa.
– To je bio, u stvari, ugovor za putničku kartu koju sam odradila ovde. Prvi moj ugovor u životu ispao je i moj doživotni ugovor.
Danju radila, noću patila
Kad je došla nije, veli, htela da uzme iseljenički pasoš, već se opredelila za boravišnu dozvolu na pet godina. Tih pet postajale su, kad bi istekle, novih pet i tako do danas.
– Kad sam stigla, ovde su vladale očajne vrućine. Ujak mi je živeo u Liverpulu. Tu su bile samo farme, današnjih velikih zgrada ni od korova.
„Što se tiče muškaraca, najviše incidenata pravili su Talijani. Prate ženu, dobacuju. U to vreme ovde nije bilo dovoljno žena. Noću su mi bacali kamenčiće u prozor. Bilo je i naših mladića. Hvalili su se bogatstvom, ovaj je imao kuću, onaj kola. Ujak me nagovarao da se udam za jednog koji je imao pet hiljada funti ušteđevine. Mene to nije zanimalo. Danju sam radila, ali noći su mi bile preduge, ispunjene suzama za porodicom i kućom. Ogromna je bila moja želja da se vratim.
Cenim sve naše pesnike
Od naših pisaca u Australiji, čije pesme najviše ceni?
– Sve ih cenim i poštujem. A posebno mi se sviđaju pesme Vlade Mančića, Smilje čvorkov, Melanije Petranović, Rada Vučetića, Ivana Partića…
Daleko veća od želje da dođem ovamo. Od stida nisam mogla ni da se vratim niti da to ikom pominjem. Bila sam jednostavno suviše visoko poletela da bih nisko pala“, piše Milka u svom spomenaru, javno iznoseći svoja najskrivenija osećanja. Iste, u stvari, misli kakve nosi ogromna većina iseljenika.
– Preseljenjem u neku drugu zemlju vi najednom stičete dve tuđine. Tuđe vam je to gde ste došli, ali polako se od vas otuđuje i ono što ste ostavili.
Tokom prvih pet godina, Milka je radila u fabrikama.
– U fabrici guma za automobile, posao mi je bio da skidam gume sa kalupa. Onda sam se zakačila s jednom Engleskinjom koja mi je rekla da reč Srbin znači „kopile“, pa su nas obe izbacili. Posle su me naučili da šijem u muškoj konfekciji i tu sam ostala četiri i po godine. Zatim sam u Ferfildu dve i po godine držala radnjicu za prodaju pržene ribe i krompira. Nakon toga, dobila sam najlakši posao u životu – kontrola u proizvodnji aluminijumskih konzervi – one prolaze na traci, ati ih samo gledaš. Sledeći posao bilo je šivenje farmerki, u stvari, samo džepova, srednjih i malih. Radila sam i na obrezivanju loze. To je jako težak muški posao. Moraš brzo da radiš, a sa dve vrste makaza. Tri meseca sam radila, a bolovi u rukama bilinepodnošljivi…
Pesme o povratku u zavičaj
Posle deset godina braka došlo je prvo dete i supružnici su odlučili da Milka ubuduće radi kod kuće da bi pazila na bebu. – Radila sam za prodavnice. Najvažnije je da konfekcija bude savršeno pedantno urađena. Pokazuje nam malu prostoriju u uglu kuće gde stoje mašine za šivenje.
Tu su nastajale i njene pesme.
„Mašina, mašine, mašine. Pisaća mašina – slepo kucanje. Šivaća mašina – slepo šivenje. Å» Kad otvorim oči: Rodila se pesma melodična.“ Odatle, iz te sobice na ćošku kuće, Milka je putovala.
Ka ocu i majci kojih više nema. Kući.
„Postelja hladna, usamljene noći Å» u snu okeanom lutaju moje oči Å» tražeći brod da se njime vratim Å» vratim domu i otmem samoći“. Iz svoje kućne radionice, Milka je plakala i za Srbima Krajine:
„Vihor žalosno kolo zaigra, Å» žene, deca nejaka, starci nemoćni, pobijeni… Å» kukuruz neobran osta… nepravda crno cveta. Å» Danas i sutra.
Pevala je i đurđevdanu:
„Kani, gorska suzo, na hajdučku kost i oplači je Å» pod mahovinom odmara junaštvo hajduka i krv prolivena za pravoslavni krst i slobodu srpstva.“.
I Kosovu:
„U praznoj crkvi zvona zvone Å» mrtvi se Bogu mole Å» vrati mi kolevku Å» i u njoj čedo moje. Negde je napisala da bi, i da je ostala u tadašnjoj Jugoslaviji, imala isto što je stekla i ovde.
