Najstariji srpski fudbalski klub u Viktoriji, Ficroj siti Srbija, svečanom zabavom, u prostorijama CŠO „Sveti arhiđakon Stefan“ u Kizborou, obeležio je četiri decenije postojanja. Među više od 250 gostiju io je i veliki broj osnivača kluba, aktivista, nekadašnjih i sadašnjih igrača kao i prijatelja iz drugih klubova, srpskih organizacija i medija.
Retkom i lepom jubileju odazvali su se srpski fudbalski klubovi: Drina, Krajina, Beli orlovi, Sinđelić, Srbija – DŽilong, folkorne grupe i predstavnici CŠO „Sveti Sava“ iz Grinzboroa i „Sveti arhiđakon Stefan“ iz Kizboroa i protojereji čedomir Videkanić i Dragomir Šipovac.
Obeležavanje jubileja započelo je intoniranjem himne „Bože pravde“, molitvom, a potom i prigodnom besedom prote čedomira Videkanića koji je pozvao srpsku zajednicu da se oduži ovom klubu, moralno i materijalno, za sve što je uradio poslednjih 40 godina.
Žena na čelu kluba
Zorica Kanurski jedina je žena na čelu Srbije.
– Pored muža i sina koji su igrali fudbal i ja sam ponešto naučila. Nije bilo teško biti predesdnik već uspostaviti odnos između stare i mlade genracije i pronaći neku sredinu. Bilo je teško starijim članovima da prihvate ženu na čelu kluba nego igračima. Večeras sam sreća, ali i tužna zbog jubileja jer mislim da je odziv mali.
Slavko đurić, o svojim utiscima o četiri decenije kluba za koji je nekad igrao kaže:
– Ja sam u Srbiji od 1968. godine, kada smo igrali u Rojal parku. Upoznao sam Branka Jeftovića u crkvi u Kaltonu i on me je u klub doveo da igram fudbal. Kad uporedim tadašnje i sadanje prilike, promenilo se puno. Tada samo trpeli velike pritiske od ambasade i konzulata jer smo nosili srpska znamenja i bili smo „crne ovce“. Večeras sam srećan jer volim ovaj klub. Želja mi je da Srbija zaigra u Nacionalnoj ligi. Mislim da su najteži dani u istoriji Srbije prošli.
đorđe Dakić, bivši trener Srbije:
– Nakon samo mesec i po u Australiji, preporučili su me Branku Jevtoviću. Još sam bio u useljeničkom kampu kad me je on zamolio da budem trener. Prihvatio sam se posla i osvojili dva prva mesta bez ijedne izgubljene utakmice sa samo jednom nerešenom.
Priznanja naknadno
Iako je bilo predviđeno da se na proslavi dodele i odlikovanja i pohvalnice istaknutim članovima koji su pomogli klub minulih decenija, odlučeno je da se zbog odsustva više zaslužnih članova priznanja naknadno uruče.
Dakić ističe da je Srbija bila siromašan klub izložen jakim pritiscima i samo hrabri su dolazili da je podrže. – Večeras mi je lepo, video sam se sa mnogim poznanicima, drago mi je da je klub preživeo i ponosan sam, jer mislim da ima mog udela u proslavi ovog jubileja.
Vlastimir Stekić je na proslavu došao iz Adelejda.
– Za ovaj klub mi ne bi bilo teško da dođem iz Srbije i Crne Gore i ponovo vidim kolege sa kojima sam igrao nekada zajedno fudbal, nosili srpske boje i branili srpsko. Mene je u Srbiju 1978. godine doveo vaš sportski saradnik Slavko Drljić. Bilo mi je drago da igram, voleo sam sport i gajio srpsko drugarstvo, ali sam zbog toga imao problema. Hapsili su me, pretili, uslovljavali i ucenjivali.
Nikola Milenković u Srbiji je bio od 1971. u vreme kad je trener bio đorđe Dakić.
– Želo bih da ovim putem da čestitam jednom čoveku, koji se žrtvovao za ovaj klub i srpski fudbal ovde, a to je Branko Jevtović. On je više od dve decenije proveou klubu. Žrtvao je svoju kuću, porodicu, sve da bi se ovaj klub održao.
Mnogi se i danas u Melburnu pitaju, zašto Srbija još nema krov nad glavom, mislim da smo svi mi pogrešili prema Srbiji jer je nismo gradili kako je trebalo od početka. Ja sam se kasnije vratio Srbiji a i danas sam njen član. Nadam se da će klub proslaviti još mnoge godišnjice i konačno dobiti svoje igralište.
Toma Milenković: – U ovom klubu sam se uvek osćao kao kod kuće i među svojima. Ovde sam prveo osam godina od navijača, pa menadžera tima i na kraju dve godine predsednik kluba. Srbija je bila i u premijernoj ligi a naša zajednica i ljudi su bili uz nju. Mi smo još mala zajednica i nismo uspeli da se zadržimo tamo. Sadašnjem rukovodstvu želim sve najbolje i mnogo uspeha.
Boško đorđević nekada je bio igrač, a sada je blagajnik.
– Osećam se večeras fantastično. Posebno mi je drago da su ovde sa nama naši bratski srpski klubovi da u ovako lepoj atmosferi proslavimo ovakav jubilej. Srbija kao vodeći klub uz pomoć naše zajednice mora da opstane i živi. Nadamo se da će nam pomoći i pokrovitelji iz naše zajednice.
Slavlje u Kizborou propraćeno orkestrom „Svilen konac“ potrajalo je do kasno u noć uz pesmu i igru.
