Iako je ovih dana i u Gornjem Milanovcu živa u termometru prelazila i 42 podeok Celzijusove skale, Dragoslavu – Draži Simoviću, četniku, kako tvrdi, od 1936. godine, a zatim poznatom njujorškom taksisti temperatura kao da ne smeta – odelo u američkom stilu, obavezna kravata i šajkača sa četničkom kokardom. Sad, štake se ne uklapaju baš u profil četnika, ali moraju da se pomenu jer se bez njih nekadašnji četnički jurišnik veoma teško kreće.
– Štake su mi uspomena na ratne i dane velikog rada u Americi. Još uvek u nozi nosim partrizanski kuršum, ali sam i s takvom nogom više od četiri decenije bio taksista u NJaujorku. Zamislite samo koliko sam miliona puta tom oštećenom nogom pritiskao papuču kvačila. Eto, došlo vreme da noge dobiju ispomoć štaka.
Malo je onih koji mogu da se pohvale činjenicom da su bili pripadnici četničkog pokreta i pre Draže Mihajlovića kao što je Dragoslav – Draža Simović.
– Jašta, more, još od 1936. godine! Tada je Draža Mihalović bio pukovnik, a ja četnik.Tako me, kao četinika, uhvati rat. Nije kao kod drugih – kao nisu znali gde će, pa eto, neki u partizane, neki u četnike. Jok, ja bio četnik i odmah sam znao na koju ću stranu – valjda sa onima koji su bili i ostali za kralja i otadžbinu. I eto, ratovalo se, gladovalo, jurišalo, bogami, zaradih i dva-tri ranjavanja od partizana u toku rata i dve godine prinudnog rada od komunista posle rata. Od prve presude kojom me u Kraljevu osudiše na dve godine krampovanja, privodili su me još 58 puta. I tako, moglo im se do 1962. godine kada sam rešio da pošto-poto pobegnem iz zemlje.
Dragoslav – Draža Simović, rođen u gružanskom selu Lipovac, nikada nije krio da samo čeka trenutak da pobegne iz zemlje.
Dosadilo mu da bude izdajnik
– Sanjam već decenijama dan kada ću dobiti papir na kojem piše da je Dragoljub Simović, bivši četnik, prvoborac, čime ću biti izjednačen sa onima koji tu počast uživaju već decenijama. Dosadilo mi je više da budem domaći izdajnik. Zakon o izjednačavanju prava partizana i četnika je donet, zahtev sa dokumentima sam podneo i očekujem satisfakciju za mnogo muke koje sam preživeo. Do penzije mi nije, ali do istine jeste. E, po tu istinu ću do Begorada otići svojim taksijem koji sam dovezao samo za tu priliku!
– Odem lepo u Beograd i od nekog udbaša kupim pasoš. On meni pasoš, ja njemu šeset ondašnjih hiljada koje su bile veliko bogatsvo i reših stvar. Nisam krio šta mi je namera. Pozdravim se sa prijateljima, sednem na voz i kada sam prešao u Italiju siđem s voza, poljubim zemlju i zareknem se da se neću vraćati dok su u Jugoslaviji komunisti. Ja, bogami, održah obećanje jer sam tek 2001. godine ponovo došao u Srbiju.
Kao i drugima, i Draži Simoviću prva izbeglička stanica bio je Pariz.
– Odmah sam našao posao i lepo sam zarađivao, ali nekako sam osećao da nisam dovoljno daleko od komunista, pa čim sam zaradio dovoljno, sednem na avion i odem u Ameriku, u zemlju čije sam avijatičare spasavao u toku rata.
I u Americi je vredni Gružanin mogao da bira posao, ali njemu se nekako najviše dopao posao taksiste. Nije mu bilo teško da položi posebne ispite za taksi vozača, a kao mlad i željan rada i zarade bio je rado prihvaćen od vlasnika taski službi.
– Šta sam drugo mogao nego da radim i samo da radim?! Ni na koga nisam mogao da se oslonim, osim na sebe i svoj rad i to o se isplatilo. No, nije posao taksiste u NJujorku baš tako bezopasan i naivan. Sačuvah glavu od komunista, ali valjalo je sačuvati je i u NJujorku od raznoraznih baraba, narkomana, nervoznih tipova, prevaranata, makroa… Nekoliko puta su pucali na mene, napadali su me i noževima, zalazio sam i u crnačke četvrti kada su svi drugi taksisti odbijali vožnju, ali, eto, isplatilo se. Da se razumemo, u Americi je, kao i svuda, najviše poštenog sveta, ali i pored toga, najpre treba naučiti kako da sačuvaš glavu na ramenima.
Radeći kao taksista Dragoljub Simović je „pocepao“ nekoliko nekoliko taksi vozila. Sa poslednjim taksijem marke „ford viktorija“ prevezao je na milione NJujorčana i odlučio je, kako mu je poslednji i najmiliji, da ga ne ostavlja u Americi.
– Već davno smo stekli penziju i ja i moj taksi koji je prešao toliku kilometražu po NJujorku da sam mogao obići zemljinu kuglu nekoliko puta. Toliko mi je drag da sam odlučio da ga dovezem u Srbiju. Kada sam dolazio drugi put, u Gornji Milanovac i Lipovac sam stigao svojim taksijem. Međutim, ostarili smo i on i ja. Meni su sve potrebniju lekovi i ispomoć, a njemu da se promene dotrajali delovi.
