Na „srpskom Olimpu“ gde je đeneral Draža razvio barjake slobode okupilo se u subotu na hiljade ljudi iz cele Srbije, Republike Srpske, dijaspore…
Pristigli su na Ravnu goru autobusi i automobili iz Beograda, ćuprije, Temerina, Jagodine, LJiga, Niša, došli su naši gastarbajteri iz Beča, Danske, Švajvarske, Amerike… Svima je cilj bio zajednički, odavanje pošte nekadašnjem kraljevom generalu, prvom gerilcu u Evropi i želja da se pokaže da „četnici nisu samo bradonje već srpski vitezovi“.
Od ranog jutra kolone ljudi hitale su ka platou ispred Crkve svetog Georgija, pešačilo se i po nekoliko kilometara, jer se vozilima nije moglo prići ni blizu. Neko putem, neko preko proplanaka, da bi skratio put, paradirale su maskirne vojne uniforme, četničke, stare srpske čakšire.
Kaljavog smo sine obraza
Na prilazu ravnogorskom platou, u debelom hladu sedi jedan starac. Nakrivio šajkaču i lagano ispija gutljaj domaće „šljive“. Oronulog lica sedi sam i posmatra prolaznike.
– E sinko, u onom prokletom ratu pomagao sam i četnike i partizane. Gledam ovaj narod, pa se mislim: jadni su li Srbi, čestit narod, al’ jedni levo, drugi desno, a mi pravo na dno. Oće Srbi u Evropu, džaba, kaljav nam je obraz mnogo, a sa kaljavim obrazom se ni u dućan ne ide – reče čiča Dimitrije i obrisa znoj sa čela.
Na glavama šajkače, šubare sa kokardama, beretke… Mnogo mladog i starog sveta nosilo je majice sa likom generala Draže, srpskim dvoglavim orlom, Karadžića ili Mladića, SPO i Vuka Draškovića.
Rodom iz Negotina, mladić sa šubarom na glavi živi danas u Beču i priča.
– Nosim ovu šubaru jer je ona deo srpske tradicije, srpstvo je za mene najvrednija nacija i Srbiju volim najviše na svetu. Ovo na Ravnoj gori je nešto mnogo lepo i vredno, ovo je istorijsko mesto koje bi svaki Srbin trebalo da poseti – kaže Slađan Stanković, koji trenutno živi u Austriji.
Ravna kao Sveta gora
Za njegovog oca Miladina „Ravna gora je Sveta gora za Srbiju, jer je Draža skoro bio svetac koji je išao pravim putem“. Sa svih strana dopire četnička i srpska muzika, na grudima mnogih zlatni lanci sa krstom, u rukama pivske flaše, ispija se i rakija pevaju pesme posvećene đeneralu i njegovoj borbi.
Ponegde se čuju pucnji iz pištolja, noževi su kod mnogih uredno „zabodeni za pojas“, neki vitlaju njima kao i sabljama. – Doveo sam ženu i decu iz poštovanja prema pokojnom čiči. Krivo mi brale što su četnički pokret zavili u crno komunistički banditi. Uvek ima ekstrema, al da ti kažem pravo bilo je tu mnogo čestitijih nego onih drugih. Ovo je dan tradicije koja se ne sme zaboraviti – poručuje Jovan Žulić iz čačka.
Nikad više brat na brata
– Ravna gora je postala svetilište na kome se srpski narod okuplja na jedan sabor, oživljavaju uspomene na našu slavnu i tragičnu istoriju. Borili smo se za srpske ideale tokom ratova. Tragično je to što je ovaj dan vezan za nesreću i bratoubilački rat koji se više nikada ne sme ponoviti – kao da upozorava otac Ranko Jović, kojeg smo zatekli ispred crkve.
Put koji vodi uzbrdo, ka platou gde se nalazi spomenik generalu Mihailoviću „okupiran“ je tezgama, sa obe strane mnogobrojni šatori, roštilji, peku se jagnjići i prasići.
Mnogo je žena, nemali broj onih koje nose šajkače sa kokardama. Neuobičajeno, ali u Srbiji je sve moguće.
Sreća te nađosmo pravog, živog četnika. Starina od 80 godina, ispod šajkače sa kokardom vijori se duga seda kosa. U „onom“ ratu bio je četnik u štabu Vrhovne komande na Ravnoj gori i lično sašio šajkaču đeneralu Draži. Priča kako je na ovoj planini proveo mladost, šest godina je ratovao protiv komunista.
– Plašio sam se sedam dana pre ovoga da umrem i ne mognem da dođem. Kad prođe, mogu da crknem. Drhti srce kada vidim ovu omladinu sa šajkačama, što se nisi nado da ćeš to dočekati – sa pomalo suznim očima govori Milomir Sajić iz sela Diće pored LJiga.
„Bože pravde“ i „Svi u napad“
Vijore se barjaci na sve strane. Srske zastave sa raznim obeležjima igraju na vetru. Postaje sve toplije, ljudi još uvek pristižu na plato pored improvizovane bine odakle treba da im se obrate pesnici, naši ljudi iz dijaspore, đeneralov unuk Vojislav i lider SPO Vuk Drašković. Još uvek se mnogi krste ispred crkve i ulaze ne bi li zapalili sveće.
– Jednom godišnje ovde se okupe pravi i iskreni Srbi koji bi sve dali za otadžbinu. Volela bih da se probudi naše uspavano nacionalno biće, dolaziću ovde svake godine, sa decom i unučićima jednoga dana, akobogda – kaže Jovana Milojković student prava iz Beograda. Kako ko prilazi nekome znanom, sledi pozdrav „pomoz bog junaci“ i odgovor „Bog ti pomogo junače“, isto se otpozdravljaju i muškarci i žene. Valjda su svi „četnici“ istog pola. Na binu izlaze dugo očekivani govornici. Otpoče stara srpska himna „Bože pravde“. Masa u stavu mirno, pevaju, neki mrmljaju.
„Jedinice Drašković Danice“
Pevale su se, stare, četničke pesme – „Istruli mi dunja u fioci…“, „Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore…“, „đurišiću mlad majore…“, „Na planini, na Jelici, sastali se svi četnici…“, „Sprem’te se, sprem’te, četnici…“. Međutim bilo je i aktuelnih stihova „Tri su puka Draškovića Vuka i jedinice Drašković Danice…“.
Psuju sadašnju vlast, traže ustanak i obećavaju obračun u Šumadiji do jeseni. Masa povika „Ajmo, ajde, svi u napad“, usledi salva plotuna iz različitih kalibara, čaure padaju na sve strane. Policija ne reaguje, na prvi pogled nije ih ni bilo mnogo, ali su se „skrivali u blizini“, sa sve psima vučjacima. Završi se i skup na Ravnoj gori, bar onaj zvanični deo. Mnogo njih je ostalo da se i dalje veseli, popije još samo po koju i „dokusuri“ nedužno prase, koje se ni ohladilo nije na onoj vrućini. Odoše četnici, dogodine čekaće ih, opet, Ravna gora.
