Zašto i slučaj pokojnog Francuza Brisa Tatona pokazuje svu mizeriju srpskih vlasti i „reformisanog“ pravosudnog sistema Srbije? Ko su sudije koje, u ime naroda, bez ikakvih dokaza, a po političkom diktatu, možda čak i samo po svom hiru, drže građane godinama u pritvoru, ili ih šalju na višedecenijsku robiju? Ko su ti ljudi, koliko su plaćeni, kome služe? Na ta pitanja pokušava da odgovori naš urednik
Zamenica višeg javnog tužioca u Beogradu Gordana Janićijević optužila je 18. januara prošle godine 14 navijača Partizana da su 17. septembra 2009. godine oko 18 sati, na Obilićevom vencu, u kafiću Irish pub napali francuske navijače, nanevši teške telesne povrede Brisu Tatonu, od kojih je on, kako se navodi u optužnom aktu, umro 29. septembra na Institutu za kardiovaskularne bolesti. Navijači su optuženi da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo, koje je kažnjivo po članu 114, tačka 2, a u vezi sa članom 33 Krivičnog zakona Srbije.
Sudija Višeg suda u Beogradu Mirjana Ilić, koja je predsedavala petočlanim sudskim većem, pročitala je 25. januara, ove godine presudu kojom je optuženima izrekla 240 godina zatvora.
Šta se to, dakle, desilo sudijama, da demonstriraju nasilje i odmazdu, prevazilazeći drakonskim kaznama čak i surove zakone Leke Dukađinija ili, na primer, šerijatskog prava?
Predsednikov obračun
Kada je grupa mladića, navijača FK Partizan, poznatijih kao Grobari, tog kobnog 17. septembra 2009. godine na Obilićevom vencu napala francuske navijače, srpski predsednik je podigao građane na noge objavljujući rat sopstvenoj državi i narodu. Obećao je francuskim diplomatama da će svi napadači biti surovo kažnjeni.
Niko razuman ne opravdava napad na francuske navijače. Ali u ovom nesrećnom činu navijača Partizana srpski predsednik je video šansu da promoviše sebe i predstavi se kao veliki pobornik mira i bezbednosti, koje, kazaće nam on to ovih dana, Srbija čak i izvozi u Evropu!
Nesrećni Bris Taton je očigledno uplašen posle napada u Irish pabu počeo da beži od grupe navijača Partizana. Optužnicom se navijačima stavlja na teret da su ga, navodno, oni stigli i bacili sa trotoara, sa visine od oko osam metara, nanevši mu teške telesne povrede opasne po život, od kojih je 12 dana kasnije i preminuo.
Dok manipulacija nije počela navedeni slučaj može ovako da se opiše. Kada je pao s visine od nekoliko metara, Bris Taton je, sedeći na zemlji, obliven krvlju i natečene glave, čekao šta će ga snaći. Njegovi napadači dali su se u beg. Centar grada je pun ljudi. Mesto na kojem je sedeo čekajući hitnu pomoć pokrivaju sigurnosne kamere, skoro svaki pedalj ovog prostora. Na to mesto može da se baci pogled iz okolnih stanova, javna garaža je uvek puna vozila i njihovih vozača.
Policija se, nakon pada pokojnog Brisa Tatona, našla na licu mesta, kao i kamere TV stanica. Nesrećni mladić je bio svestan, orijentisan, pokretan, i pokušavao je, sporazumevajućim jezikom i gestovima, da pruži odgovore kako se našao na tom mestu. Kamere prate njegovo prebacivanje u Urgentni centar. I na ulazu u Urgentni centar Taton daje izjave, objašnjava rukama, zbog nepoznavanja jezika, gde je i kako tučen i šta mu se desilo.
Iste večeri počela je kampanja protiv navijača, koje srpski političari predvođeni Borisom Tadićem nazivaju huliganima, bandom s kojom će se Srbija obračunati do kraja. Srpski predsednik je u višegodišnjem ratu sa svim i svakim.
Podižući Srbiju na noge, predsednik Tadić pominjao je povampireni fašizam, rasizam, antisemitizam. Sve ove masovne pojave on svojim očima vidi u Srbiji otkad je izabran za njenog predsednika! Šteta koju je nesrećni Boris Tadić naneo Srbiji skoro da je neotklonjiva. Svetske TV stanice danima su izveštavale o skupovima i istupima srpskih političara koji obećavaju da će Beograd učiniti bezbednim gradom, očišćenim od fašista, nacista…
Nesrećni Brist Taton, nakon navodnog pada sa visine od 4,28 metara (kako je to potvrdio Miroslav Busarčević, sudski veštak zaposlen u policiji), vodio je svoju bitku za život.
Dok je Taton bio u bolničkoj postelji, konzilijum lekara vršio je medicinske pretrage sa ciljem da se preduzmu sve mere za njegovo lečenje i oporavak.
Srpska policija je te večeri krenula u potragu za napadačima na Brisa Tatona. Pregledane su sve sigurnosne kamere koje su postavljene na ovom delu centra grada, osim one koja pokriva prostor sa kojeg je pao, ili kako optužnica tvrdi, sa kojeg je bačen. Tri sata kasnije, dok je Taton već bio u bolnici, neko iz policije se setio da oko 21 sat pozove na lice mesta i dežurnog istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu, i dežurnog zamenika okružnog tužioca. Istražni sudija, pošto mu je predočen razlog izlaska na lice mesta, odbija da izvrši uviđaj, sačinjavajući službenu belešku u kojoj navodi da je besmisleno da izvrši uviđaj sa tolikim zakašnjenjem, iako ga je već policija na stručan način obavila.
U Urgentnom centru povređenog Brisa Tatona obilazili su državni rukovodioci i francuski ambasador. Iz minuta u minut pretilo se bespoštednom borbom protiv huligana.
Ni pokojnik nije bio cvećka
Lekari su konstatovali da povređeni Taton ima hematom na mozgu, koji se, kako je ustanovljeno pregledom na CT skeneru, ne širi, pretrage pokazuju da mu je prelomljeno šesto rebro, da ima brojne krvne podlive po telu, a suspektna je i ruptura aorte. Konzilijum lekara stalno je zasedao i odlučio da Taton bude iz Urgentnog centra prebačen na Institut za kardiovaskularne bolesti radi operacije aorte. Ovaj potez, očigledno, bio je koban za povređenog Tatona.
Otvaranjem grudnog koša, konstatovano je da u njemu nema krvi, što je ukazivalo da nije došlo do rupture aorte, da ova hirurška intervencija nije bila urgentna i da se mogla odložiti, dok se ne saniraju povrede i hematom na mozgu, te dok se ne stabilizuje krvni pritisak. Najblaže rečeno, preuranjena operacija aorte dovodi do povećanog pritiska, koji uzrokuje širenje hematoma na mozgu, a potom i do moždanog udara, od kojeg je Bris Taton umro 29. septembra.
Smrt Brisa Tatona iskorišćena je u Srbiji za opšte jauke, paljenje sveća, a političari su se, predvođeni Borisom Tadićem, zaklinjali da će njegova smrt biti osvećena, da će svi huligani dobiti maksimalnu kaznu. I nesrećni roditelji Brisa Tatona zahvaljivali su predsedniku Tadiću što će ubice njihovog sina, svi odreda, dobiti maksimalnu kaznu. Tako nešto oni u Francuskoj ne bi smeli ni da pomisle, da određuju sudu na koji način će odlučivati. U zemlji Srbiji, čiji je predsednik Boris Tadić, ruženje sopstvenog naroda je poželjno, a to je i mera njegovog života.
Beogradska policija je, pregledom bezbednosnih kamera, brzo locirala napadače na francuske državljane i većina je odmah lišena slobode. Za dvojicom koji su u bekstvu raspisana je međunarodna poternica. Neki napadači nisu uopšte ni procesuirani, jer su bili članovi LDP-a čedomira Jovanovića, i za njih se pretpostavljalo da su, za račun engleske obaveštajne službe, organizovali ovaj napad sa ciljem destabilizacije Srbije. Izvori Tabloida potvrđuju da je gospodin Jovanović zatražio izuzeće svojih momaka iz ovog procesa, što je predsednik Tadić i prihvatio.
Pokušavajući da pribavi potrebne dokaze za optužnicu, kriminalistička policija tragala je za svedocima, nekima nudila i status zaštićenog svedoka. Zanimljivo je da je optuženog Stepu Petrovića policija saslušala 25. septembra prošle godine u prostorijama Odeljenja za krvne delikte, pri čemu je od njega uzeta izjava i sačinjena službena beleška o obaveštenju primljenom od građana, koju su sačinili policijski službenici Dejan Jović i Dejan Jovanović.
Stepa Petrović je uhapšen, po nalogu zamenika višeg tužioca, 5. novembra prošle godine, kao pripadnik grupe koja je ubila Brisa Tatona. Pretpostavlja se da mu je policija nudila povlašćen status uz obavezu da on potvrdi da je video svojim očima kako su napadači bacili Brisa Tatona sa trotoara, niz stepenište visoko nekoliko metara. Sumnje našeg lista potvrdila je presuda višeg sudije Mirjane Ilić, koja je gospodina Petrovića, koji je priznao da je od pokojnog Tatona oteo torbicu, a potom je bacio s mosta, osudila na pet godina zatvora! A u torbici koju je oteo pomenuti Stepa Petrović, svedok-saradnik, po njegovom iskazu, nalazio se Tatonov mobilni telefon, pakovanje heroina i vazelin!
Pokojni Taton je na nišan Partizanovih navijača dospeo pošto je u pomenutom pabu u više navrata, penjući se na sto, imitirao francuske avione koji su bombardovali Beograd. Jedan konobar pozvao je grobare da protivazdušnom odbranom obore francuski miraž.
U društvu sa pokojnim Tatonom bilo je još Francuza, ali su navijači pojurili za Brisom, kao „pilotom“.
O pokojniku sve najbolje, kažu. Pokojni Taton je bio narkoman i peder, problematična ličnost i navijač koji je imao zabranu ulaska u više evropskih država zbog učešća u masovnim tučama i neredima nakon utakmica. Njegovo ranije držanje nije zanimalo ni javnog tužioca ni predsednicu sudskog veća Mirjanu Ilić. Ispisujući ove reči, ne opravdavamo nasilje nad njim i njegovu smrt. Nikako.
Ove činjenice nisu zanimale ni srpske istražne organe, jer je predsednik Srbije obećao nekom da će polomiti kičmu svojim podanicima, da se dodvori međunarodnim centrima moći, koji treba da zažmure na njegove lopovluke.
Lice i naličje
Optužnica Višeg javnog tužilaštva u Beogradu imala je krupan nedostatak. Nijedan predloženi svedok nije potvrdio da je svojim očima video optužene da Tatona bacaju sa tolike visine, preko žardinjere. Ni dvoje zaštićenih svedoka, svedokinja A1 i svedok A2, nisu videli optužene kako Tatona bacaju preko žardinjere! Takav zaključak se ne može izvesti ni uvidom u povrede pokojnog Tatona. Da su ga navijači uhvatili svojim rukama i bacili sa tolike visine, nesrećni Taton bi na mestu ostao mrtav, jer bi pao u vodoravnom položaju, polomio bi kičmu i glavom bi udario o beton, što bi dovelo do momentalne smrti.
Sudski veštak, pomenuti Busarčević, potvrdio je tokom postupka da je Taton bačen sa visine od 4,28 metara i da je to mogla da učini – jedna osoba, a najviše tri! Na koji način, to nije umeo da objasni.
Nakon podizanja optužnice izvršene su pripreme za suđenje. Na prvom glavnom pretresu roditelji Brisa Tatona su izrazili zadovoljstvo što će svi optuženi, koji su u tom trenutku imali manje od 21 godinu, dobiti po 20 godina zatvora, a oni koji su stariji – po 40 godina! Takvog uverenja bio je i tadašnji ambasador Francuske u Beogradu Fransoa Teral. Da je Njegova ekselencija ispred suda u Parizu saopštila da će sud doneti takvu i takvu presudu, momentalno bi bio uhapšen i osuđen za uvredu suda.
Ko je obećao najteže kazne Tatonovim roditeljima i francuskom ambasadoru? Boris Tadić? Slobodan Homen, engleski agent koji je svojom reformom zgazio srpsko pravosuđe?
Optužnicu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu kompromitovao je i osporavao i nalaz zakletog sudskog veštaka Ministarstva pravde Srbije, kardiohirurga Gorana Panića, koji je na zahtev advokata Zore Dobričanin-Nikodijević, branioca jednog optuženog, ocenio nalaz sudskih veštaka sa Vojnomedicinske akademije, obducenata dr Ivice Milosavljevića i dr đorđa Alimpijevća.
Opisujući nalaz dvojice obducenata, kardiohirurg dr Goran Panićdoveo je u ozbiljnu sumnju kvalitet lečenja povređenog Brisa Tatona i ishitrene hirurške zahvate, koje u takvom stanju pacijenta nije trebalo preduzimati, a koji su doveli do daljih komplikacija i uzrokovale smrt.
Naknadnim veštačenjem u predmetu Višeg suda u Beogradu K 3012/10 u krivičnom postupku protiv okrivljenih Ivana Grkovića i drugih, nakon pregleda opsežne medicinske dokumentacije, koja je u ovom predmetu relevantna za procenu vrste, težine i posledica krivičnog dela, veštak Goran Panić ponudio je Sudu u svom nalazu elemente koji su u nalazu patologa sa VMA protivrečni i nekonzistentni.
„Na ovaj način želim da pomognem Sudu da na adekvatan način ovo krivično delo bude procenjeno, kvantifikovano i procesuirano. Smatram nesvrsishodnim ponavljanje svih činjenica koje su u prethodnom zapisu navedene već da samo ukažem na značajnost kontradiktornih tvrdnji“ – navodi se u nalazu veštaka kardiohirurga dr Gorana Panića.
Sve po kratkom postupku
Suđenje za ubistvo Brisa Tatona trajalo je sedam meseci i za to vreme saslušano je petnaestak svedoka i izveden je veliki broj dokaza.
Nijedan saslušani svedok nije prepoznao među optuženima napadače na pokojnog Tatona, uključujući i Francuze, koji su bili u društvu sa Brisom. Nijedan svedok, uključujući i zaštićene svedoke, koji su se vodili pod šifrom, nije video da je neko lice bacilo Tatona sa trotoara. Kamere oko paba snimile su događaj i učesnike. Većina optuženih sa Tatonom nije imala nikakav fizički kontakt!
Sudsko veće je odbilo da utvrdi da li je pokojni Taton umro 12 dana nakon povređivanja od pogrešnog lečenja, ili od posledica zadobijenih povreda koje nisu mogle ni da budu zalečene.
Presuda se očekivala sa velikom zebnjom, jer je predsednica veća sudija Mirjana Ilić postupak vodila tako što je iskazivala veliku mržnju prema optuženima, pa i prema njihovim braniocima. Ona je mnogo ranije znala kakvu će presudu doneti. Bez obzira na tok postupka.
Pored sudije Mirjane Ilić u veću je učestvovao i sudija Višeg suda u Beogradu Vladan Ivanković i trojica porotnika.
Sudija Mirjana Ilić nije udata, mada je ušla u šestu deceniju života. ćerka je bivšeg udbaša, živi sama u stanu u ulici Ljutice Bogdana, nedaleko od stadiona Crvene zvezde. Odavno se odala alkoholu, i često je pijanu nose iz kafane k’o borca na lafetu. A pije u kafani Užice, Niš, Dedinje, Romantika…
Odluku da ona predsedava većem doneo je vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu sudija Dragoljub Albijanić, koji je, inače, 31. decembra 2009. godine, od strane Visokog saveta sudstva izabran za sudiju Apelacionog suda u Beogradu. On je za drugog člana veća imenovao sudiju Vladana Ivankovića.
Sudija Mirjana Ilić mesecima se hvalila da će, pošto zgazi huligane kojima sudi, dobiti policijsku zaštitu, da će tražiti da je čuvaju i paze mlađi muškarci. Jednoj advokatici se poverila da dve godine nije imala odnose sa muškarcima, a na njenu ljudsku primedbu da nije moralno da ona, koja nije udata i nema decu, sudi mlađim punoletnim licima, odgovorila je da je njen otac posle rata pobio mnogo takvih kao što su oni i da ga nije grizla savest.
Kolege sudije Mirjane Ilić s nelagodom pričaju o njoj kao o bolesno sujetnoj osobi. Pre nekoliko meseci sudiji Mirjani Ilić dodeljena je pripravnica Danijela đukić, izuzetno lepa devojka. U sudnici i kabinetu većina kolega su radije komunicirali sa pripravnicom, nego sa sudijom Mirjanom, i ona je uoči izricanja presude, histerično tražila od zamenika predsednika Višeg suda u Beogradu Dušana Miloševića da njenu pripravnicu otpusti. Gospođica Danijela đukić premeštena je kod drugog sudije.
Drugi član sudskog veća je sudija Vladan Ivanković, doskorašnji sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu. Poznat je među kolegama kao gnjida, koji je spreman da pročita svak(akv)u presudu koja se od njega očekuje. A on ima uši kao radare, i osluškuje šta se od njega očekuje.
I 25. januara, u ime naroda, vidno ozarena, sudija Mirjana Ilić saopštila je odluku svog veća. Inače, izricanje presude želelo je da prati više od 300 ljudi, među kojima i veliki broj navijača Partizana, ali su svi ostali u holu Palate pravde, jer u sudnici ima svega 45 mesta. Po nalogu vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu Dragoljuba Albijanića, bilo je zabranjeno snimanje i fotografisanje čak i u holu zgrade, a presuda je pročitana u sudnici broj 4, sa ciljem da se ponize novinari i porodice optuženih i demonstrira nasilje Suda. U tom trenutku velika sala u kojoj je i sproveden sudski postupak bila je – prazna.
Gde je tu moral
Kao organizatori napada na Brisa Tatona, po optužnici i presudi sudije Mirjane Ilić, optuženi su đorđe Prelić, Dejan Puzigaća, Ljubomir Marković i Ivan Grković, i osuđeni su na 35 odnosno 32, a druga dvojica na po 30 godina zatvora!
Još osam navijača Partizana osuđeno je na kazne od 12 i 14 godina, dok je Vladimir Bošković, koji je optužen za pomaganje učiniocima, osuđen na uslovnu kaznu od dve godine.
četvorica optuženih dobili su kazne zatvora koje su teže od smrtnih kazni! Sedmorica optuženih, koji su u vreme napada na Tatona bili mlađi od 21 godine, osuđeni su na kazne zatvora od 12 do 14 godina! Maksimalna kazna na koju su mogli da budu osuđeni bila bi 15 godina zatvora!
Za ubistvo francuskog navijača veće sudije Mirjane Ilić izreklo je za 11 navijača maksimalnu kaznu zatvora!
„Analizom izvedenih dokaza sud je, primenom načela slobodnog sudskog uverenja, utvrdio da su, kao saizvršioci, 12 optuženih izvršili krivično delo teškog ubistva. Sud nije prihvatio stav Tužilaštva da su krivično delo učinili s direktnim umišljajem. Oni su pristali na posledice svog ponašanja, ali nisu planirali ubistvo“ – istakla je sudija Mirjana Ilić.
Obrazlažući odluku veća, sudija Mirjana Ilić saopštila je da njeno veće nije prihvatilo tvrdnju tužilaštva da su optuženi unapred postigli dogovor da ubiju pokojnog Tatona, i da krivično delo nisu izvršili s direktnim umišljajem! A krivično delo kvalifikovanog ubistva može se izvršiti jedino s direktnim umišljajem, ili predumišljajem!
Uzaludno je trošiti reči da se, podvodeći pod pravne norme, dokaže besmislenost presude sudija Mirjane Ilić i Vladana Ivankovića. Svaki svršeni student prava lako bi oborio, po svim zakonskim osnovima, ovu nakaznu presudu.
Pitanje koje plaši građane Srbije je dokle dosežu granice nemorala ljudi koji presuđuju u ime naroda i primaju platu sudija.
Da li svaka luda, koja je preko veze izabrana za delioca pravde, može uništiti živote desetinama porodica?
Nije samo Mirjana Ilić sudija koja ima morala manje nego krmača u oboru nekog seljaka.
Neviđen teror
Reforma pravosuđa, koja je izvršena i sprovedena po nalogu i ličnom hiru Borisa Tadića, a njome je zvanično rukovodila ministarka pravde Snežana Malović Maca, vratila je Srbiju u tursko doba.
Za vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen je sudija Apelacionog suda u Beogradu Dragoljub Albijanić. On se proslavio kao sudija u specijalnom odeljenju za organizovani kriminal. Pre toga je bio sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu, sa veoma lošim rezultatima. Kao „specijalni sudija“ proslavio se donoseći presude na način koji je sličan i postupcima sudije Mirjane Ilić.
Osim velike plate, telohranitelja, službenog automobila i stana, gospodin Albijanić je unapredio i svoju suprugu Nataliju Pešut-Albijanić. Kada je 1. januara 2010. godine postavljen za vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu, na najodgovorniju sudijsku dužnost postavio je svoju ženu Nataliju Albijanić. Ona je predsednik vanraspravnog veća koje odlučuje o produženju pritvora, o žalbama na rešenje o određivanju pritvora, o prigovorima na optužnice… Ako neki istražni sudija, zabludeli sin, nekom za koga je odlučeno da bude pritvoren, izrazi neslaganje, tu je predsednikova žena. A i Natalija Albijanić sa te pozicije ume da postavi svoje ljude. Za drugog predsednika vanraspravnog veća ona je predložila sudiju Dušana Miloševića, mlađeg čoveka, s kojim deli kancelariju, koju često, u trenucima inspiracije, zaključaju! Nesrećni Dragoljub često poljubi vrata kancelarije svoje žene.
Ovaj psihopata zaveo je neviđeni teror, preteći sudijama hapšenjem, prisluškivanjem i strašnim sudom Borisa Tadića i Snežane Malović. Svakodnevno gospodin Albijanić daje instrukcije sudijama kako da odlučuju u predmetima.
Kada bi sudije koje su prošle reizbor i izbor bile upućene na lekarski pregled, barem trećina ne bi dobila lekarsko uverenje. Neki su i doslovno poludeli za ovih godinu dana, od Albijenićevog terora.
Viši sud u Beogradu je organizaciono najjači prvostepeni sud u zemlji. Pod kapom ovog suda presuđuje i odeljenje za ratne zločine, vojno odeljenje i odeljenje za organizovani kriminal.
Samo u Srbiji moguće je da sudija Vrhovnog kasacionog suda predsedava većem višeg suda! I da po žalbi, na njegovu presudu odlučuju sudije nižeg – apelacionog suda, kao drugostepenog suda.
Visoki savet sudstva je radi održavanja privilegija svojim miljenicima rešenjem odredio da rade kao sudije posebnih odeljenja Višeg suda u Beogradu, koji je jedini nadležan za presuđenje za organizovani kriminal, ratne zločine i vojne predmete.
Istražni sudija posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu je i sudija Apelacionog suda u Beogradu Aleksandar Vujačić, koji se pokazao kao besprizorni „delilac pravde“ držeći u višemesečnim pritvorima građane, od koji je nekoliko desetina oslobođeno po okončanju istrage!
Drugim većem za organizovani kriminal predsedava sudija Biljana Sinanović, koja je sudija Vrhovnog kasacionog suda, a drugi član ovog veća je Milena Rašić, sudija Apelacionog suda u Beogradu! Po žalbi na odluku ovog veća odlučuju sudije Apelacionog suda u Beogradu! Da li je reč o lakrdiji, ili zloupotrebi, da sudije istog suda, čak i Vrhovnog kasacionog suda, odlučuju u istom predmetu?
članovi trećeg veća za organizovani kriminal su Maja Kovačević-Tomić, sudija Vrhovnog kasacionog suda, sudija Gordana Popović, sudija apelacionog suda, i Dragoljub Albijanić, sudija Apelacionog suda u Beogradu! I o njihovim presudama odlučuju njihove kolege iz Apelacionog suda u Beogradu.
U Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u svojstvu predsednika veća postupaju i sudije Apelacionog suda u Beogradu Tatjana Vuković i Olivera Anđelković!
S punom profesionalnom i ljudskom i zakonskom odgovornošću potpisani novinar tvrdi, lično poznavajući navedene sudije, da bi možda samo jedan od njih mogao da prođe na lekarskom pregledu, kod psihijatra!
Blato nezakonitosti
Postavljanje ovih sudija na rad u Višem sudu u Beogradu nije ni zakonito! Citiraćemo Zakon o sudijama. Upućivanje u drugi sud, propisano je članom 20 Zakona o sudijama, koji glasi: „Sudija može biti upućen na rad samo u drugi sud iste vrste i istog ili neposredno nižeg stepena, najduže godinu dana.
Sudija se upućuje u sud u kome nedostatak, sprečenost, izuzeće sudija ili drugi razlozi otežavaju ili usporavaju rad suda.
Rešenje o upućivanju sudije iz st. 1-3 ovog člana, uz saglasnost sudije, donosi Visoki savet sudstva“.
Pobrojane sudije upućene su na rad u Viši sud u Beogradu rešenjem Visokog saveta sudstva od 1. januara 2010. godine, i njima je istekao zakonski rok u kojem mogu presuđivati u ovom sudu. Dakle, sve njihove odluke, koje budu doneli u ovom sudu su – nezakonite!
Naravno, ne postoji ni osnov za njihovo upućivanje, jer u Višem sudu u Beogradu ima dovoljan broj sudija, ili ih je Visoki savet sudstva morao izabrati da bi sud normalno mogao da radi!
Nagrađivanje podobnih sudija i tužilaca od strane Visokog saveta sudstva njihovo je služenje interesima Demokratske stranke i njenog predsednika Borisa Tadića.
A Viši sud u Beogradu je u „reformi pravosuđa“ potpuno zgažen. Danas presuđuju sudije najnižih moralnih svojstava poput Slađane Marković iz Sopota, neudate i frustrirane žene, Zorane Trajković, psihopata Aleksandra Trešnjeva, Danka Lauševića, Vladimira Mesarevića (sin predsednice Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda Nate Mesarović).
čemu se nadaju oni po koje pravda dođe, a dele je sudije Višeg suda u Beogradu? A na presude koje oni donesu mogu da se žale Apelacionom sudu u Beogradu. Što propusti, što se kaže, dijete Grujica, to dočeka starac Vujadin!
Zato ni osuđeni za napad na Brisa Tatona nemaju čemu da se nadaju. Sad su takva nastala vremena. Osim ako im Boris Tadić ne postane cimer.
***
Bes, suze i beznađe: košmar i java posle presude za ubistvo Brisa Tatona
Svi smo osuđeni, sine
Kaže nam Jovan: „Savest mi je čista, Brisa Tatona ni pipnuo ni video, ja mirno spavam“. Da li mirno spavaju članovi sudskog veća koji su ga nevinog, kao ubicu i bandita, osudili na robiju
Piše: Snežana Karbić
Došao je i taj crni dan. Svi pijemo tablete za smirenje u nadi da neće biti tako strašno kao što je najavljivano. Ispred sudnice gužva. Tatonovi roditelji su već unutra. čekamo, stomak, počinje da me boli, puls 105. Pa ja nisam rodila ubicu, niti sam ga vaspitavala da bude ubica, moj sin, ostali sinovi… kako je sve ovo teško.
Okrivljeni ulaze. Uz svakog čuvar. Jedan advokat reče: „Auu, biće strašno“. Zna iz iskustva, a mi smo samo obični tužni ljudi, koji su se odjednom našli usred ove grozne nesreće.
Sudsko veće ulazi. Stojimo. Predsednica veća Mirjana Ilić sa knedlom u grlu čita: krivi su. Stomak razara. Pa imena, broj godina kazne, strašno. Jedna majka se oseća loše, brat jednog okrivljenog plače, dovikuje „narod će vam suditi“. Moja ćerka plače za bratom. čuje se: „Videćemo se u Strazburu“. Jedna sestra viče: „Setite ih se noćas kad pođete da spavate!“
Kako opisati ovu roditeljsku, sestrinsku, bratsku bol. Sudija obično prekoreva nas kada izražavamo emocije na pretresu i traži da se nepodobni izvedu napolje. Sada, ni reči na dobacivanja i na ironični aplauz. Očajni smo, izlazimo ne dočekavši obrazloženje. Mlađi to kao da mnogo teže podnose.
Napolju reporteri, kombi sa satelitskom antenom, agregati za struju, kažu, skoro 600 policajaca. Bože, šta je to! Šta doživljavam u ovim godinama!? Da li je to ona Srbija za koju sam lupala šerpe, smrzavala se, duvala u pištaljku, svađala se sa svekrom koji lepo reče: „Isti su svi, ništa se neće promeniti, samo gubiš vreme. Uglavnom mi prilaze strani novinari, TV 3, Frans pres, Slobodna Evropa, ovi naši slabo. Oni su već odavno odradili svoj posao. Sada su, valjda, ponosni.
Sutradan od suda dobijam vanrednu propusnicu za posetu sinu. Sve troje nas. Svi su izuzetno servilni, nigde ne čekam.
Počinjemo borbu za istinu, jer smo 16 meseci poštovali zakon ne želeći da ometamo rad pravosuđa, iako su prava uhapšenih kršena od prvog dana.
Moj sin „huligan“
U svakom sudskom procesu postoje tri strane – tužilac, odbrana i sudsko veće, koje na osnovu dostavljenih dokaza donosi zaključke. U ovom procesu sud se postavio kao deo tužilaštva odbacujući svaki predlog odbrane.
Sud ni u jednom trenutku nije pokušao da dođe do istine, uporno izbegavajući utvrđivanje činjeničnog stanja. Svako pravično sudsko veće bi zahtevalo rekonstrukciju događaja izvođenjem svih optuženih na lice mesta i utvrđivanjem položaja svakog ponaosob. Kada je odbrana zatražila da francuski svedoci skiciraju gde je ko sedeo za stolom, sudsko veće je na zaprepašćenje svih odbilo predlog.
Svim ovim momcima je presuđeno već prvog dana, kada je cela politička elita ustala na noge i izvršila neviđeni medijski linč, formirala javno mnjenje i izrekla presudu bez ustavom i zakonom zagarantovane prezumpcije nevinosti. U završnoj reči advokata odbrane taksativno se navode, po datumima i imenima, najviši predstavnici vlasti, počev od predsednika države pa do poslednjeg činovnika, kako su kršili ustav i zakon.
A sada malo o tom mom „huliganu“. Odrastao u srećnoj porodici, uz sestru, tri godine mlađu. U vreme događaja star 18 godina i pet meseci, đak četvrtog razreda Srednje turističke škole. Bio u policiji samo kad je vadio ličnu kartu i pasoš. Školovao se četiri godine u Švajcarskoj (od desete do četrnaeste godine), nemački jezik naučio od fenomenalnog profesora Albanca Selimija, družio se sa crncima, muslimanima, katolicima, protestantima, nikada se u životu nije potukao, niti je bilo koga povredio. Pored nemačkog, govori i engleski i francuski (ko je pratio suđenje mogao je da čuje njegovu primedbu na prevod sudskog tumača). Ipak, proglašen je homofobom, nacistom, fašistom, huliganom.
Otac ga od malih nogu vodio na utakmice Partizana i razvio u njemu ljubav prema sportu. Jedno vreme je trenirao i košarku. Sport, kažu, razvija telo i jača duh. Možda negde drugde, ovde u Srbiji sport je leglo organizovanog kriminala, a u svakom sportskom klubu su vodeći funkcioneri političari iz vladajućih stranaka.
Onda je došao taj nesrećni 17. septembar 2009. godine, kada posle poziva druga odlazi u grad, na Terazije, staro mesto okupljanja grobara pred važne utakmice, naivno verujući da će se šetajući gradom susresti sa pristiglim navijačima Tuluza i malo dovikivati i mahati bakljom preko uobičajeno prisutne policije. Ali, gle čuda, policije baš tada nigde, francuski navijači (po izjavama, njih 13 do 15) sede za spojenim stolovima u Irish pabu.
Po svim izjavama francuskih navijača, napad se desio iz pravca Knez Mihailove i niko ne zna gde su stepenice kod garaže, niti su nekog videli da je došao iz tog pravca. Jovan i grupa osuđenih dolaze iz pravca stepeništa. U podnožju stepenica se čuje galama i lomljava i oni se tek tada penju stepenicama i stižu na plato kada je sve već gotovo. Ali, upravo je to što su došli iz pravca stepeništa dokaz da su baš oni počinili ovaj zločin.
Naime, sudu su dostavljena tri snimka sigurnosnih kamera (dva iz ulice Maršala Birjuzova i jedan iz kafića Identico na platou). Na svim tim snimcima vidi se i devet drugih neidentifikovanih lica koja nisu uhapšena (upravo ta lica imaju palice u rukama, a nisu uhapšeni, niti osuđeni).
Po svim izjavama svedoka, u napadu su učestvovali momci obučeni u crne dukserice sa kapuljačama (nijedan osuđeni nije bio tako obučen, dokaz je snimak sa kamera u ulici Maršala Birjuzova).
Na televiziji se često pušta snimak sa uviđaja na kojem se vidi momak u crnoj dukserici sa kapuljačom (natpis na dukserici KIK BOKS KLUB GROCKA), kako stoji sa policajcem. Ali on nije uhapšen, ni osuđen (kako je to moguće kad odgovara opisu svedoka).
Po izjavi dvojice osuđenih, Stepe Petrovića i Dejana Stankovića (osuđenih na četiri i pet godina) grupa u kojoj su bili brojala je 15 ljudi i došli su do platoa iz pravca Knez Mihailove, pored Ruskog cara i Mažestika. Stepa Petrović je u svojoj izjavi na sudu rekao da zna ko je ovo uradio, da ne može reći njihova imena jer se boji za svoju bezbednost, a da će momci koji su okrivljeni pola svog života provesti u zatvoru.
Postavlja se pitanje šta je sa gomilom kamera u zoni od Ruskog cara preko Mažestika do Irish paba i kako nije dostavljen nijedan snimak iz tog pravca, a 20-ak napadača je došlo baš iz tog pravca.
Postoji policijski zapisnik o snimku oduzetom iz kafića, koji direktno gleda na plato, ali taj snimak policija nikada nije dostavila sudu. Sudsko veće odbilo je predlog odbrane da sud zahteva dostavljanje spornog snimka!
Kada se iz izjave jednog francuskog svedoka saznalo da je jedan od njegovih prijatelja sedeo dva metra udaljen od pokojnog Tatona, a da nije na listi svedoka, odbrana je zahtevala da se i taj svedok sasluša.
Taj svedok apsolutno odgovara opisu koji je Jovan Karbić izneo u svojoj izjavi u policiji, a kasnije više puta ponovio u istrazi i na glavnom pretresu: kako je bio obučen navijač kod kojeg je bio i prema kojem je mahao bakljom s udaljenosti od dva metra, a zatim bacio baklju (majica sa horizontalnim linijama, sudu dostavljena fotografija sa sajta Bris Taton, snimljena u Beogradu na dan utakmice, koja potpuno potvrđuje Jovanovu izjavu; navijač se zove Lionel Ibanez; dao je izjavu policiji koja nikad nije dostavljena sudu, zašto?) Inače, kada je Jovan davao izjavu u policiji nije nikako mogao da zna ko je od navijača bio Bris Taton i kakvu je majicu imao. Sudsko veće ponovo odbija predlog s obrazloženjem da to ne znači da nije mogao biti i na drugom mestu.
Propusti učinjeni u istrazi rezultirali su nemogućnošću dolaženja do istine. Policija je pozvala istražnog sudiju posle tri i po sata, on odbija tada da izađe na lice mesta i sačinjava službenu belešku o tome.
Prilikom davanja iskaza u policiji svi uhapšeni bili su izloženi torturi.
Advokat po službenoj dužnosti jednog optuženog u izjavi pred sudom potvrdio je da je od inspektora u MUP-u prilikom saslušanja čuo da su u zgradi prisutni francuski ambasador i žandarmi.
Mesto dodira tela pokojnog Brisa Tatona s podlogom nije tačno utvrđeno, te su sva veštačenja relativizovana
