Okrivljeni Pospišil ponovo na početku sednice insistira na predhodnoj izjavi. Predsednik suda Luasan odbija njegov zahtev ali mu obećava da, iako ne odgovara na pitanja suda, on će na to imati pravo po francuskom zakonu.
Okrivljeni Pospišil odbija da odgovara na pitanja predsednika suda da li je učestvovao u ubistvu direktora Zagrebačkih Novosti. To odbijanje potkrepljuje rečima da je hteo da da predhodnu izjavu pre početka saslušanja, ali da sad neće da odgovara na pitanja koja mu sud postavlja jer smatra da su mu uskraćena prava.
Predsednik suda postavlja pitanja o njegovoj delatnosti pre Marseljskog atentata, a okrivljeni Pospišil i dalje odbija da odgovara.Potom se obraća prevodiocu Petroviću rečima:Gospodine Petroviću molim vas nemojte se nepotrebno zamarati.Neću odgovarati na postavljena pitanja.Na dalja pitanja predsednika suda Luasena okrivljeni Pospišil izjavljuje:Tražio sam da mi se da reč da izložim svoju tezu. Bio sam odbijen, prema tome ništa neću reći.
Na zaključke predsednika suda Luasena, Pospišil ponovo uzima reč i izjavljuje:Neizbežno se moralo doći do takvog zaključka, pošto mi nije data reč da se izjasnim onako kako sam želeo.
Okrivljeni Zvonimir Pospišil ne odgovara na postavljena pitanja. Predsednik suda mu izuzetno dozvoljava da da predhodnu izjavu koju je želeo da da pre saslušanja.
Okrivljeni Pospišil posle natezanja sa sudom ipak dobija priliku da pre saslušanja pred porotnim sudom da predhodnu izjavu, i izjavljuje: 11. oktobra uhapšen sam zajedno sa Rajićem i odveden u Anems. Kad smo stigli u komesarijat tamo nas je već čekao agent srpske tajne policije Miličević.On nam daje papir koji traži da potpišemo.Odbrana objašnjava poroti da je Miličević šef srpske špijunaže u Bou. Zatim Pospišil nastavlja: Ja sam odbio, ali je Miličević ipak pokušao da me navede da se složim i da potpišem već pripremljenu izjavu.Tražio je od mene da se stavim na raspoloženje jugoslovenskim vlastima. Pospišil zatim tvrdi kako je Miličević tražio da se saglasi sa njim kao da ide u Italiju, pronadje Antu Pavelića i da ga ubije. Odgovorio sam mu da nijedan ustaša, nikad tako nešto ne bi uradio. Potom okrivljeni Pospišil nastavlja sa tvrdnjom da mu je srpski agent pretio da ako ne prihvati taj zadatak da će mu stradati porodica. Zatim je dodao da, što se tiče njegove porodice, njoj neka Bog pomogne. Pospišil zatim izjavljuje da je veoma uzbudjen naročito kad pomisli na majku.
Predsednik suda Luasen postavlja pitanje da li je tom saslušanju prisustvovao i francuski komesar policije.Pospišil je odgovorio da se on nalazio u komesarijatu kao i drugi policajci ali da oni nisu mogli da uzmu reč jer je Miličević bio prisutan.
Okrivljeni Pospišil nastavlja da ga je sutradan posetio šef srpske državne bezbednosti Simonović i dodaje: Rekao sam mu da sam član ustaške organizacije, da sam branio katoličku veru i hrvatski narod. Srbi su pravoslavci i čine sve što mogu da naškode katoličkoj veri u Hrvatskoj.Ako smo se latili oružja to je zato što su oni bili spremni da pucaju u nas.
Pored ovih optužbi na račun francuske policije Pospišil optužuje i istražnoga sudiju i kaže: U početku sam verovao rečima istražnog sudije. Mislio sam da se nalazim pod zaštitom francuskog zakonodavstva. Ali na kraju u zapisnik su ušle reči koje govore suprotno od onog što sam želeo.
Na pitanje sudije ima li nešto lično da izjavi, okrivljeni Pospišil izjavljuje da je izabrao advokata Žorža Dosbana i da je njemu dao sve potrebne detalje vezane sa svoju odbranu i dodaje: ja ovo ne govorim za sebe nego za hrvatsku stvar i čast Hrvatske. Pošto mi je sud pružio mogućnost da kažem sve što sam želeo, sada mogu da predjem na pitanja gospodina predsednika suda.
Potom je pročitan integralni tekst ustaške zakletve gde izmedju ostalog stoji da pripadnik organizacije ima izvršiti sve naloge vrhovnika, a ako pogazi zakletvu saglasno ustaškim pravilima biće kažnjen smrću.
U nastavku sudjenja, na pitanje da li je znao svrhu svog putovanja u Francusku odgovara da nije znao i da je imao nameru da je napusti pre nego što je saznao za smrt Kralja Aleksandra.
Opovrgavajući tvrdnje da je francuski ministar Lui Bartu slučajno ubijen, predsednik suda čita članak obljavljen u ustaškom listu Nezavisne Države Hrvatske koji izlazi u Berlinu od 16. 08. 1934. godine, u kome piše da se neće dozvoliti da se Kralj Aleksandar i ministar Lui Bartu poigravaju sa drugim narodima, i da u svakom trenutku može da eksplodira ustaška bomba.
Predsednik suda zaključuje da se iz ovog nedvosmisleno vidi da je Bartu označen kao meta i da njegova smrt nije ni slučajna ni usputna.
U nastavku sednice, na zahtev odbrane pročitan je apel sa V kongresa ustaške organizacije održanog u Južnoj Americi.
„Neka nam bude dozvoljeno da u svoje ime, kao i u ime hrvatskog naroda izrazimo svoj bol zbog smrti francuskog ministra inostranih poslova, eminentnog državnika Luja Bartua, žrtve dogadjaja u Marselju. Uveravamo vas da čitava Hrvatska žali smrt slavnog francuskog sina, do koje je došlo nesrećnom fatalnošću. I sud i francuska javnost će se uveriti da su meci bili namenjeni isključivo Aleksandru Karadjordjeviću.“
Namera ustaške organizacije je bila da tim apelom direktno utiče na tok sudjenja u Eksu, kao i da pokrene francusko javno mnjenje u svoju korist.
Posle toga pročitana je i odluka Saveta Društva Naroda po jugoslovenskoj žalbi: „Savet Društva Naroda, ubedjen da tumači osećanja Društva, jednodušno osudjuje atentat koji je stajao života Viteškog Kralja Aleksandra Ujedinitelja i Luja Bartua.Osudjujemo ovaj gnusni zločin, i pridružujemo se bolu naroda Jugoslavije i Francuske i tražimo da svi krivci budu kažnjeni.“
Sudjenje se nastavlja saslušavanjem svedoka. Prvo svedoči dr Merlen, koji je na zahtev istražnog sudije davao iskaz o mentalnom zdravlju optuženog Mie Kralja: Pregledao sam optuženog pet puta. Prisutan je bio i prevodilac Milutinović.To je bilo 01. 01. 1935. Tada sam konstatovao da optuženi ima akutantan halucinantan dilerijum. čuje glasove koje na jugoslovenskom jeziku ponavlja jedne za drugim. Misli koje mu padaju na um stalno ponavlja. Bio je miran osim tih halucinacija. Njegova inteligencija je bila netaknuta, to jest netaknuti su bili njegovo pamćenje, njegovo mišljenje i njegova osećanja, kao i sve njegove intelektualne sposobnosti.
Na pitanje predsednika suda da li to stanje datira od 08. 10. 1934, svedok dr Merlen iznosi svoje mišljenje da je to od nedavno – od kraja decembra. Uveren je da takvo mentalno stanje nije postojalo kod optuženog Mie Kralja za vreme atentata.
Optuženi Mio Kralj izjavljuje: Da je bio potišten i pod uticajem pretnji koje mu je upućivao tumač i da je bio razdražen i besan na tumača.
Sudjenje se nastavlja svedočenjem lekara koje je sud odredio da utvrde metalno stanje optuženog, da li je to stanje stvarno ili simulirano, kao i da li stanje koje je dijagnosticirao dr Merlen moglo da nastane u medjuvremenu.
Prvo svedoči dr Dide. Posle dužeg stručnog izjašnjavanja on zaključuje: u momentu dela za koje je optužen Mio Kralj, bio je u takvom stanju koje možete i vi, gospodine predsedniče, kao i porota da zapazite u toku sudjenja. To stanje u svakom slučaju dozvoljava da se stara o svojoj odbrani. Zbog nekih manjih simtoma, kao što je drhtanje i znojenje ruku, zaključili smo da se radi o hiperemotivnoj ličnosti, podložnoj uticaju jakih ličnosti.Ali isto tako garantujemo da je sa krivične tačke gledišta potpuno odgovoran za svoje postupke, te da je zbog navedenog moguće, da je ta odgovornost lako umanjena.
Svedočenje dr Euzera: Akutna halucinantana psihoza kod optuženog Mie Kralja prema našoj dijagnozi traje od kraja decembra1934. pa do početka februara 1935. godine. Ta psihoza nije postojala za vreme atentata. Medjutim, dodao je on, za vreme pregleda utvrdili smo manje simtome izvesne mentalne labilnosti, za koje se može reći da je razlog izvesne umanjene odgovornosti optuženog.
Svedočenje dr Cenila: Kod optuženog Mie Kralja postoje simptomi koji ulaze u okvir onog što se naziva poremećaj emotivnosti i neuravnoteženosti u reakcijama, ali ne i mentalna neuravnoteženost. Dr Cenil zaključuje da odgovornost optuženog sa medicinske tačke gledišta može biti nešto umanjena.
Na pitanje predsednika suda da li je takva psihoza postojala na dan atentata u Marselju, svedok dr Cernil decidirano odgovara da ona tada nije postojala.
—–
Sledeće nedelje: TREćI DAN SUđENJA (7. februar 1936.)
