čikaški biznismeni i dobrotvori Mira i Slobodan Pavlović, koji su na obalama Drine podigli most i prvi privatni grad Slobomir, planiraju da izgrade i prvi grad zabave i uživanja za najmlađe:
U gradu Slobomiru podižemo prvi Diznilend u jugoistočnoj Evropi i četvrti na svetu !
Na svetu danas postoje tri Diznilenda, jedan u Kaliforniji, drugi na Floridi i treći u Parizu. Diznilend je ovih dana proslavio svoj 50 rođendan. Kao kompanija za zabavu Diznilend zapošljava 25.000 ljudi. Godišnje ga samo u Parizu poseti pet miliona ljudi. Mi želimo da narodu jugoistične Evrope ponudimo priliku da se u Slobomiru druže kroz igru i veselje (Blago Blagojević)
Kreativni tim, koji planira razvoj grada Slobomira napravio je projekat zabavnog parka Diznilend 11 jezera na 1o hektara. Želimo da podignemo ogromni akvarijum, marine i lakune sa čarobnim brodićima i lađama, zoološki vrt sa domaćim i divljim životinjama, luna park i bazene sa toplom vodom, jer imamo licencu za korišćenje termalnih voda (Blago Blagojević)
Kada je prošle nedelje čikaški graditelj Slobodan Pavlović gostovao na Državnom univerzitetu u Sijetlu, gde je dogovarao studijsku posetu američkih profesora Univerzitetu Slobomir, jedan od Amerikanaca ga je iznenada upitao:
– Gospodine Pavloviću čuli smo da ste u vašem gradu Slobomiru podigli kineski zid, dug 14 kilometara, koji brani vaš grad od poplava i oluja. Ima li slobodnih kuća u vašem gradu, želeli bismo da se doselimo, jer se bojimo uragana u Americi?
– Grad je slobodan za sve ljude sveta. Dobro došli profesore ! – odgovorio mu je Slobodan Pavlović.
Slobomir je danas najmlađi, najmanji i jedini privatni grad na Starom kontinentu. U ovom gradu, koji već 12 godina srpski iseljenici Mira i Slobodan Pavlović podižu na obalama Drine, između sela Badovinci u Srbiji i sela Popovi u Republici Srpskoj, danas živi i radi oko 400 ljudi. Dnevno kroz Slobomir, koji i zvanično ima status grada u okviru opštine Bijeljina, prođe i svrati 3.500 vozila i 8.000 putnika.
– Prva faza gradnje Slobomira je završena. Kupili smo 45 hektara zemlje, nasipom i zidom ga zaštitili od poplava i sagradili put, banku, univerzitet, kliniku, restoran, knjižaru, slobodnu zonu, toplovod, tržni centar i radio stanicu. Grad je zaživeo, jer u njemu studira 300 mladih ljudi iz BiH, RS, SCG, Hrvatske, pa i Kine, a poslovni ljudi se interesuju za kupovinu lokala i za trgovinu kroz našu slobodnu zonu – rekao nam je Blago Blagojević, direktor izgradnje grada Slobomira i nezvanični gradonačelnik.
San koji se ostavruje
Za 40 godina koliko Slobodan i Mira Pavlović žive u emigraciji, u Americi su postali milioneri, ali i humanisti jer su u SAD doveli i zaposlili tridesetak članova svoje porodice i stotinak svojih zemljaka, tako da danas u SAD ima 86 članova porodica Krkljuš i Pavlović.
– Sve ćemo njih Mira i ja da vratimo natrag u otadžbinu – rekao nam je jednom prilikom Slobodan Pavlović – Ja sam oduvek sanjao da ću ispuniti očev zavet i vratiti se kući kao uspešan čovek. Taj san je počeo da mi se ostvaruje početkom devedesetih, kada sam prvi put došao kući. Tada mi se i rodila ideja da podignem most na Drini kod mog sela Popovi i da spojim rodni kraj sa Srbijom. U to vreme granica između BiH i Srbije nije bila na reci, kao danas već ovamo preko reke, na samom obodu mog sela Popovi – pričao nam je Slobodan Pavlović, koji je napisao knjigu svojih memoara pod naslovom «Idi sine, ali se ne vraćaj».
Raspad SFRJ, rat u Bosni i velika ekonomska kriza u otadžbini ponukla je Miru i Slobodana da u Sarajevu zatraže dozvolu za podizanje mosta na Drini. Kada su ih Bosanci odbili, Pavlovići su zahtev podneli Vladi Srbije, koja je odobrila prvu koncesiju u našoj zemlji. Iako se ugovorom, koji je potpisao Radoman Božović, Srbija obavezala da će podliti troškove izgradnje mosta na Drini, Pavlovići su samo uložili oko 4 miliona dolara i podigli ćuprtiju, koja je odmah od naroda dobila njihovo ime.
– Pavlovića most spasao je na hiljade izbeglica koji su 1995. godine morali da beže iz Bosne i iz Krajine. Zbog toga, a i zato jer su Pavlovići aktivno učestvovali u prevazilaženju crkvenog rakola u dijasposri, Srpska pravoslavna crkva im je dodelila orden Svetog save prvog reda – podseća nas direktor grada Blago Blagojević.
Sredinom devedesetih Slobodanu Pavloviću je u sred čikaga, kako nam je rekao, u san došao «nebeski grad Slobomir sa novim simbolom Pavlovića kulom». Poverio se piscu Siniši Kovačeviću, koji je oktobra 1995. godine proročanski napisao:
„Bračni par Pavlovića, Srbi iz dijaspore, odavno je stao uz kapetana Mišu Anastasijevića, Savu Tekeliju, Kolarca, Simu Igumanova…Diče se crkvom u svom selu, spomenikom knezu Ivi od Semberije, Pavlovića mostom. Sada u Republici Srpskoj hoće da dižu grad sa pogledom na Srbiju. Teško ćete ga dići, dragi moji Pavlovići, ako nešto ne uzidate u temelje. To mora biti nešto jako drago i blisko. Kao što je bila Gojkova ljubovca, da bi se grad Skadar podigao…“
Grad radosti
Mira i Slobodan Pavlović poslednje dve godine svakog meseca dolaze u Slobomir da lično učestvuju u njegovoj izgradnji. Od opštine Bijeljina kupili su lane još 45 hektara zemlje, koju će da zasipanjem tona šljunka da podiugnu na kotu 95, na kojoj je i Novi Beograd, da bi nastavili proširivanje Slobomira:
– Naš plan je da do 2010. godine proširimo Univerzitet Slobomir, koji sada ima 6 fakulteta, da podignemo studentski dom i industrijsku zonu. Otvorićemo fabriku vode, sokova i prerade voća i povrća. A na novoj lokaciji sagradimo veliko stambeno naselje, tržni centar svetskog novoa, sportsku halu sa pratećin terenima i bazenima i prvi Diznilend u jugoistočnoj Evropi – otkrio nam je direktor grada Blago Blagojević.
Ideju da se na zemlji, koja po katastru pripada srpskoj opštini Bogatić i selu Badovinci, a po novim kartama Republici Srpskoj, podigne grad zabave, radosti i veselja, potekao je od gospođe Mire Pavlović:
– Mi podiženo grad slobode i mira, a toga nema bez dece, bez njihovog zvonkog smeha i radosti – rekla nam je Mira Pavlović, koja je upravo doletela iz čikaga da bi potpisala pismo, koje kompanija Slobomira šalje upravi Diznilenda u Pariz sa molbom za odobrenje licence za podizanje prvog Diznijevog grada zabave i igre na srpkoj zemlji.
– Na svetu danas postoje tri Diznilenda, jedan u Kaliforniji, drugi na Floridi i treći u Parizu. Diznilend je ovih dana proslavio svoj 50 rođendan. Kao kompanija za zabavu Diznilend zapošljava 25.000 ljudi. Godišnje ga samo u Parizu poseti pet miliona ljudi. Mi želimo da narodu jugoistične Evrope ponudimo priliku da se u Slobomiru druže kroz igru i veselje – objasnio nam je direktor grada Blago Blagojević.
Istovremeno pismo sa zahtevom za licencu biće poslato i upravi Diznilenda u Los Anđelosu. Blago Blagojević nam je otkrio šta piše u tim pismima:
– Naš kreativni tim, koji planira razvoj grada Slobomira sa arhitektama napravio je projekat zabavnog parka Diznilend 11 jezera na 1o hektara. Kako su to prirodna jezera, koja se nalaze u zaseoku Obranak, na samoj obali Drine, naš plan je da u srpskom Diznilendu spojimo prirodu i čovekovo umeće. Želimo da podignemo ogromni akvarijum, marine i lakune sa čarobnim brodićima i lađama, zoološki vrt sa domaćim i divljim životinjama, luna park i bazene sa toplom vodom, jer imamo licencu za korišćenje termalnih voda.
Zaseok Obranak će biti pretvoren u izletište i centar za sport i rekreaciju. Pavlovići planiraju da podignu hotel A kategorije sa 600 ležaja. A njegove termalne vode će poslužiti za izgradnju i prve banje na obalama Drine.
– Do kraja godine jedna naša delegacija će otići u zvaničnu posetu Diznilendu u Parizu i Diznilendu u Los Anđelosu da bi videli kako funkcioniše ovaj najveći zabavni park na svetu – otkrila nam je svoj plan Mira Pavlović.
N: Slobomir i u Srbiji
Ima skeptika koji tvrde da je Pavlovićev san da podigne Diznilend u gradu bez dimnjaka za 10.000 stanovnika, utopija. Međutim, graditelji Mira i Slobodan Pavlović, kako tvrdi direktor grada Slobomira, tako ne misle:
– I kada su Pavlovići govorili da će podići most na Drini pričalo se da je to nemoguće. Kada je pomenut grad na Drini, rečeno je da je to samo san. Da, san jeste, ali se on ostvaruje. Mi ćemo do 2010. godine kupiti još 220 hektara zemlje i proširiti grad Slobomir preko reke u Srbiju, na prostoru opštine Bogatić.
Razloge za širenje Slobomira i za podizanje prvog srpskog Diznilenda porodica Pavlović vidi u naglom razvoju Semberije, Mačve, a pre svega Bijeljine, koja je od kasabe sa 90.000 stanovnika za poslednjih deset godina izrasla u grad od preko 150. 000 žitelja. Uz to Slobomir se nalazi na velikoj raskrsnici tri države, SCG, BiH i Hrvatske.
Na njegovim obroncima u selu Popovi već rade šljunkara, fabrika nameštaja, fabrika betonskih blokova, benzinska pumpa i čuve diskoteka Imperija. Pored Slobomira svoje firme i objekte grade i drugi poznati biznismeni iz republike Srpske – porodice Bobar, Despotović, Todorović i Bjelanović. Zbog podizanja grada Slobomira cena njiva i zemljišta je u Popovima u RS i u Badovincima u Srbiji skočila sa 2.000 KM na 12.000 do 15.000 konvertabilnih maraka za dulum (10 ari).
– U našem širem okruženju od 80 kilometara živi 1,9 miliona ljudi, koji prirodno gravitiraju Slobomiru, koji se i širi na tom prostoru. Mi već imamo filijalne naših banaka i univerziteta u Brčkom, Doboju, Banjaluci, a stranci se sve više interesuju za otvaranje fabrika i trgovačkih firmni u našoj slobodnoj zoni. Nemci hoće da grade fabrike hrane, a Austrijanci da trguju sa vodom za piće. Prve stanmbene zgrade sa 180 staova podižemo večć u proleće 2006. A na srpskoj strani u Badovincima ćemo da sazgradimo ogroman poslovni, tržni i administrativni centar. Proširićemo zonu oko Pavlovića mosta i povećati njegovu prohodnost. Mi već imamo planove za zapošljavanje 3.500 ljudi, koji će raditi u fabrici hrane «Sava» ili na farmama za uzgoj bilja ili prozivodnju vode i sokova, što znači da za pet godina zaista možemo da imamo 10.000 stanovnika i da budemo pravi grad – rekao nam je Blago Blagojević, koji nam je priznao da se tada neće kandidovati za gradonačelnika, jer Slobomir treba 2010. da dobije na izborima svog prvog čoveka.
Pavlovića kula
Porodica Pavlović i rukovodioci Slobomira ne žele javno da govore o tome koliko košta izgradnja ovog «grada mira i slobode» ili «prvog ekološkog grada», kako vole da ga nazivaju. Razlog za tu tajnovitost leži u činjenici da je projekat zidanja grada Slobomira komercijalan i da poslovni partneri iz RS, SCG, BiH, Hrvatske, SAD, nemačke, Austrije, Rusije i drugih država ne žele da se govori o njihovim ulaganjima. I drugi razlog je to što se cena nakretnina u Slobomiru, kako grad raste, stalno menja i što njegova vrednost kao grada biznisa neprestano raste.
Posladnja cifra, koja je pre nekoliko godina, pominjana kao investicija u Slobomir, iznosila je oko 70 miliona dolara.
Kada žitelje Slobomira danas pitate kada će grad zvanično biti gotov, odgovoriće van: – Nikad, Slobomir će stalno da raste!
Ipak, ima ljudi u RS koji smatraju da će grad biti završen onog trena kada osnivači grada otvore svoju Pavlovića kulu. Naime, gradom Slobomirom 2010. godine prema projektu treba da dominira multifunkcionalni objekat, oblakoder visok 177 metara sa 37 spratova. Njega su Mira i Slobodan nazvali Pavlovića kula:
– Gledao sam piramide, Tadž mahal i sve američke neboder i računao koliko to ja mogu da investiram da bih sebi i narodu podigao jedan poslovni i kulturni centar, koji ide nebu pod oblake. I smislio sam Pavlovića kulu, u kojo jće biti smešteni moje poslovne prostorije, dok kulture, biblioteka, gradska vlast, ali i televizija, radio i novinske redakcije. Na vrhu kule će biti restoran sa vidikovce, odkle će posetioci moći da vide Semberiju i Mačvu, Drinu, Republiku Srpski i Srbiju – ispričao nam je svoj novi san Slobodan Pavlović, koj inamerava da na Sajmu srpske privrede u Las Vegasu u novembru promoviše svoj grad Slobomir i prvi srpski Diznilend.
Sa 40 dolara u Ameriku
Osnivači i graditelji grada Slobodan i Mira Pavlović iz čikaga su vlasnici kompanije za trgovinu nekretninama i suvlasnici naftnih polja na Floridi i jedne banke u državi Ilinois. Do pre pet godina Pavlovići su u čikagu imali 40 zgrada za izdavanje stanova, u kojima je živelo i do 8.000 ljudi. Kada je počela izgradnja grada Slobomira, Pavlovići su u Americi počeli da prodaju svoje zgrade, a da ovde na Drini podižu nova zdanja.
– Slobodan Pavlović je rođen 1938. ovde u selu Popovi. Odrastao je na Drini, igrao se njenim obalama i maštao da jednog dana podigne most koji će da spaja njegovo selo i Badovince, u koje je voleo preko reke da odlazi. Odrastao je u porodici sa mnogo dece, koja često nisu imala šta da jednu, pa je posle srednje škole otišao kao građevinac u Makedoniju da radi. Iz Skoplja je 1963. godine, kobajagi krenuo na sajam u Njujorka, a ustvari, pošao je da emigrira i da se skrasi kod svoje tetke u Geri. Kada je krenuo otac Mika mu je poručio: «Idi sine ali se ne vraćaj, ako ne uspeš!» Dok je avionom sletao na njujorški aerodrom i video ogromni parking, koji se plaveo od krovova automobila, Slobodan je pomislio da je to more – priča nam Blago Blagojević.
Miroslava Krkljuš, danas gospođa Pavlović, rođena je u vojvođanskom selu Šajkaš. Upoznala je Slobodana u čikagu, dok su pohađali školu za nekretnine. Mira se sa porodicom doselila u čikago 1964. godine, preko Austrije, u koju su prebegli.
Kada je Slobodan ušao u Ameriku imao je samo 40 dolara u džepu. A kada se oženio sa Mirom, živeli su u iznajmljenom stanu sa krevetom, koji se sklapao i kačio na zid. Kao trgovci nekretninama prvu kuću su kupili 1973. preuredili i preprodali. Slobodan, kog su Amerikanci po ocu Miki prozvali Majk, je već 1975. godine proglašen za najuspešnijeg trgovca nekretninama u gradu koji se na indijanskom zove Polja luka.
