Čikorija ili cikorija (Cichorium intybus), se u našim krajevima smatra korovskom biljkom koja veoma često sama raste po livadama, pored puteva i na obodima šuma.
Međutim, ova vrsta biljke ne samo da je lekovita, već se može i jesti, a nekada se pre otkrića kafe, koristila za spravljanje sličnog napitka (neki ljudi i danas smatraju da je cikorija kao zamena za kafu mnogo zdravija varijanta, pa je koriste umesto kafe).
Pored toga, od cikorije se mogu spravljati i veoma lekoviti čajevi i salate, a ona ima i daleko poznata i priznata lekovita svojstva u narodnoj medicini.
Izgled i poreklo cikorije
Iako postoji veliki broj različitih podataka, odakle cikorija originalno vodi poreklo (a obzirom na to da je ova biljka danas široko rasprostranjena, praktično na svim svetskim kontinentima), ipak se pretpostavlja da je njeno prvobitno stanište prostor današnje Južne Evrope.
Pomenutoj biljci najviše odgovara toplija klima, pa se veoma često sreće kao samonikla vrsta, u predelima sa suptropskom i umerenom klimom; međutim, ono što je veoma zanimljivo jeste i to da se u današnje vreme biljka sve više uzgaja, a zbog svojih pomenutih i priznatih hranljivih i lekovitih svojstava, a o kojima će biti reči nešto kasnije u okviru ovog teksta.
Postoji veliki broj „narodnih“ naziva po kojima je ova biljka poznata, pa se ne treba zabuniti ako vam neko ponudi salatu ili čaj od – zmijine trave; plave vodopije; konjske trave; radiča; modrice ili žućenice.
Što se tiče samih karakteristika biljke, cikorija spada u grupu višegodišnjih zeljastih biljaka, a koja ima:
– jedan glavni koren i više pomoćnih korenova; glavni koren je najdeblji i on sa starenjem biljke postaje drvenast i dostiže dužinu od preko 20-25 cm, a ima vretenast oblik; što se tiče pomoćnih ili sekundarnih korenova, oni rastu „sa strane“ od glavnog korena, i obično idu u dubinu zemlje, (čak i preko pola metra);
– uspravno i čvrsto stablo, koje je celom svojom dužinom, „izbrazdano“ i veoma je razgranato, a na vrhovima sadrži cvetove srednje veličine; listovi nisu previše zgusnuti, već su dosta nejednako i i nasumično „razbacani“ dužinom celog stabla;
– listove koji su krupni i šiljasti, a sa donje strane su prekriveni sitnim dlačicama; listovi koji se nalaze bliže vrhu biljke su nešto sitniji, dok su oni koji su sasvim blizu tla, složeni tako da formiraju jednu vrstu rozete; neki listovi su pak manje/više nazubljeni i duguljastiji u odnosu na druge, ali to opet u velikoj meri zavisi od toga o kojoj se podvrsti ove biljke tačno radi;
– cvetove koji su plavo-ljubičaste boje i koji se obično nalaze na samom vrhu stabala biljke; postoje i vrste koje imaju potpuno bele ili ružičaste cvetove, ali se one u našem podneblju jako retko sreću; biljka cveta obično u mesecu junu, a cvetovi opstaju sve do septembra;
– svi delovi cikorije, a naročito kada su u pitanju mlađe biljke, sadrže sok koji je mlečno bele boje i gorkog je ukusa
Na koji način cikorija može da se uzgaja?
Uzgoj cikorije je prema istorijskim podacima, počeo još u vreme vladavine Karla Velikog, kada je više kao ukrasna biljka oplemenjivala dvorske bašte i vrtove.
Međutim u periodu od 17. -18. veka, posebno u Evropskim zemljama (Belgiji, Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj), ali i u zemljama tadašnje Jugoslavije, počinje masovni uzgoj cikorije kao biljke čiji se koren koristio kao zamena za kafu (takozvana cigura); a ubrzo zatim i kao jednog oblika zdravog povrća, čiji su se krupni i sočni listovi koristili kao salata (ta podvrsta cikorije, dosta liči na današnju salatu „endiviju“).
Što se samog uzgoja biljke tiče, cikorija se smatra dosta pogodnom za sadnju i ne zahteva ni velika ulaganja niti skupe mere zaštite od bolesti i štetočina.
Obzirom da biljka raste i kao korovska biljka odnosno uspeva praktično na bilo kakvoj vrsti zemljišta, ni u tom smislu nema nekih posebnih prohteva – dovoljno je da se cikoriji obezbedi zemlja „srednje plodnosti“, i dovoljna količina vlage.
Biljka se po pravilu gaji oko dve godine, a razmnožava se ili zasejavanjem pomoću semena (sitne semenke, koje su svetlo smeđe boje), ili se pak biljka „pelceruje“ odnosno rasađuje. U našoj sredini se za uzgajanje obično koristi takozvana vrsta – Magdeburški radič ili Magdeburger.
Listovi cikorije se za salatu, obično beru u proleće, i to se uvek beru mlađi listovi u pravcu „odozdo prema gore“, ali se biljka nikada ne sme ostaviti bez listiva, da bi uspela da se ponovo razvije i oporavi (jer su joj listovi izvor za prikupljanje dovoljno vlage, svetla i hranljivih materija iz okoline).
Koren se obično iz zemlje vadi u jesenjim mesecima, kada dostigne punu debljinu, pa se može koristiti za sušenje i dobijanje pomenute zamene za jafu; takođe u jesen, koren ima i najveću dozu lekovitih materija, pa se i zbog toga obično ubira u ovom vremenskom periodu.
Cvetovi se zajedno sa grančicama, najčešće suše i od njih se prave ili biljne mešavine ili pak čist čaj od cikorije, a koji je između ostalog veoma efikasan u borbi protiv dijareje. Cvetovi se beru tek onda kada se u potpunosti razviju tj rascvetaju.
Svi ubrani delovi biljke se suše, da bi što duže mogli da se upotrebljavaju, bilo prirodnim putem (što je i najbolje – na sunčevoj svetlosti ili pak na promaji), bilo u specijalnim sušionicama, gde se temperatura prilagođeva onom delu biljke koji se sušenju i podvrgava – tako se koren (koji je prethodno opran i isečen tj usitnjen na što je moguće manje delove), suši obično na prosečnim temperaturama koje iznose od 60-70˚C; sa druge strane, krhkiji nadzemni delovi biljke tj cvetovi, listovi i grančice se suše na temperaturi od oko 40-50˚C.
Primena cikorije u ishrani
Listovi cikorije su se kao vrsta salate, prema nekim antičkim spisima, koristili čak u vreme Starih Rimljana. Takođe, koren cikorije se naširoko koristio kao pomenuta zamena za kafu, pre nego što je ona doneta u Evropu početkom 16. veka.
Kako je već napomenuto, za salatu se najčešće koriste mladi i sočni listovi cikorije (a koji dosta fizički liče na listove maslačka, koji se takođe koristi za pripremu salate).
Pošto listovi (kao i ostali delovi biljke, a kako je u tekstu već i napomenuto), sadrže takozvano „gorko mleko“, i njihov ukus je sam po sebi gorak, i može da se ublaži ili mešanjem sa drugim vrstama povrća, ili pak kratkim dinstanjem i služenjem kao priloga uz meso ili ribu.
Međutim, sveži listovi cikorije, koji su gorkastog ukusa, sa dodatkom malo limuna predstavljaju idealan prilog uz sveže ulovljenu ribu i omiljena su salata stanovnika mediteranskih zemalja.
Bazični recept za salatu od cikorije
Najjednostavniji recept za pripremu salate od mladih listova cikorije, podrazumeva samo četiri osnovna sastojka – mlade i sveže listove cikorije; jabukovo sirće ili limunov sok; sveže ceđeno ekstra devičansko maslinovo ulje (ili neko drugo zdravo biljno ulje, koje nije rafinisano); i so i biber po ukusu.
Pomenuta salata (a koja veoma liči na salatu od maslačka jer i sama cikorija kao biljka, a kako je već ranije napomenuto, pre nego što razvije stabljiku, prvobitno formira „tanjirić“ od listova, a koji su pak izgledom nareckani i šiljati, pa veoma liče na maslačak), veoma se jednostavno priprema, ali kod nas nije toliko zastupljena u ishrani, kao na primer u zemljama mediteranskog regiona.
Dakle:
-najpre je za pripremu salate od cikorije, potrebno oprati i sitnije iseckati ili „iscepkati“ mlade i sveže ubrane (ili kupljene) listove biljke;
– nakon toga, jednostavno se dodaje malo jabukovog sirćeta ili isceđen sok od pola limuna – a koji pre svega služe da ublaže gorčinu koju ova biljka prirodno poseduje;
– na samom kraju se u salatu dodaju maslinovo ili neko drugo biljno ulje, osnovni začini (so i biber) ili dodatni suvi ili sveži začini po želji (peršun, origano, majčina dušica, nana);
U ovakvu, takozvanu „bazičnu“ odnosno osnovnu formu salate od cikorije, može se dodati i drugo sveže povrće po želji (najčešće sezonsko – paradajz, krastavac, paprika, sveže naseckane mlade tikvice, bundeva; ili crni i/ili beli luk); zatim neka riba iz konzerve (najbolje skuša, tunjevina ili sardina); ili pak testenina, pileće meso ili prepečene kockice od integralnog hleba.
U nekim zemljama se za ishranu koristi i mladi i kratko prodinstan koren (kao začinjena salata ili pak kao prilog uz glavno jelo), a za koji se smatra da je idealna zamena za namirnice koje su prepune skroba (kakav je beli hleb ili krompir).
Veruje se da mladi koren cikorije, ima istu energetsku i nutritivnu vrednost kao i sve popularnija i traženija biljka, takozvana čičoka (a naročito u ishrani osoba koje boluju od šećerne bolesti ili stručnije rečeno – diabetes melitusa, kao i od teškog poremećaja metabolizma uopšte, a koji je poznat pod imenom – metabolički sindrom).
Cikorija se pre nego što je kafa 1555. godine prvi put „stigla“ u Carigrad, koristila kao njena zamena, odnosno kao napitak poznat kao cigura ili divka.
Čak i kasnije kada je kafa postala rasprostranjenija u evropskim zemljama, zbog njene visoke cene, koristila se mešavina mlevenog korena cikorije i kafe, a u količinskom odnosu 1:3 (jedan deo cikorije i tri dela kafe).
Priprema se sastojala u tome, da se koren koji je prethodno osušen, sitno samelje i prokuva, a zatim proceđen dodaje kafi u pomenutom odmosu.
Kako se pravi kafa od cikorije?
Recept za spravljanje veoma jednostavnog, a pre svega zdravog napitka od korena cikorije, a koji predstavlja idealnu zamenu za kafu, sastoji se u tome da se koren biljke koji je prethodno dobro osušen (na pomenutoj temperaturi od 60-70˚C) i zatim sitno samleven, prelije ključalom vodom i da se konzumira umesto prve jutarnje kafe (kao daleko zdraviji i dosta jeftiniji svakodnevni, a posebno jutarnji ritual).
Za pravljenje jedne šoljice kafe od cikorije, odnosno u narodu poznatije pod imenom divka, jer se u stara vremena uz kafu (odnosno tačnije rečeno uz razne zamene za kafu, a koje su se pravile od žira, korena cikorije, raznih žitarica kakve su raž, ječam, hmelj ili njihove mešavine), najčešće dugo „divanilo“ odnosno razgovaralo potrebno je:
– jedna kafena kašičica suvog samlevenog korena cikorije ( koren cikorije se može i dodatno prepržiti, kakav je u suštini i „slučaj“ sa pravom kafom, i tada ima još bogatiji i lepši ukus);
– 250 ml proključale vode;
Napitak se priprema tako što se u džezvu najpre stavi jedna puna kašičica mlevenog korena cikorije, i uz stalno mešanje na tihoj vatri se „proprži“ oko 3-5 minuta; preko cikorije se zatim prelije 250 ml prethodno provrele vode, i nakon mešanja sastojaka, sačeka se da napitak još jednom provri.
Tako spremna zamena za kafu, se nakon sklanjanja sa ringle ostavi da „odstoji“ oko 5-10 minuta, a zatim se procedi (bilo kroz gušću cediljku ili gazu), i napitak je spreman za sipanje u šoljicu i konzumiranje.
Lekovitost cikorije – upotreba biljka u alternativnoj odnosno narodnoj medicini
Da bi se objasnila lekovitost cikorije, najpre je potrebno navesti one hemijske materije koje se nalaze u njenom sastavu, a koje prema narodnoj medicini, imaju lekovita svojstva.
Savremena medicina zvanično ne priznaje, ali ni ne osporava da cikorija ima značajan pomoćni efekat, u terapijskom pristupu kod raznih patoloških stanja i oboljenja.
Dakle, cikorija u svom sastavu sadrži:
– veoma visok procenat (približno oko 50%) takozvanog inulina, a koji se nalazi praktično isključivo u korenu biljke – inulin predstavlja polisaharid i jednu od najznačajnijih vrsta biljnih vlakana;
– oko 0,1% supstance poznate kao intibin – a koja biljci daje prepoznatljivi gorak ukus, i koja predstavlja glikozid po svom hemijskom sastavu;
– cikorija u svom sastavu sadrži i laktone, a koji su estri ugljene kiseline (laktucin i laktukopirin), pentozane tj polisaharide (u mlečnom soku), kao i glikozid cikorin (u cvetu biljke);
– izuzetno veliku količinu minerala kalijuma;
– organizmu preko potrebne, vitamin C i karoten, koji su prirodnog porekla pa time imaju veću vrednost i efikasnost;
– brojne i veoma zdrave biljne alkaloide; šećere (fruktozu); kao i razne biljne smole
U svrhe alternativnog lečenja cikorijom, najviše se upotrebljava koren biljke (jer u svom sastavu sadrži i najveću količinu pomenutih aktivnih hemijskih materija), međutim ne treba zanemariti ni terapijske efekte nadzemnih delova biljke, od kojih se mogu pripremati bilo čajevi, razni eliksiri, ili pak oblozi i melemi.
Na oboljenja kojih organa ili organskih sistema cikorija ima pomoćni terapijski učinak?
Cikorija blagotvorno deluje na čitav gastrointestinalni trakt – bilo da sprečava nastanak poremećaja varenja (u želucu sprečava prekomerno umnožavanje bakterije Helikobakter pilori i jača sluznicu; u crevnom traktu sprečava nastajanje virusnih, parazitarnih ili pak bakterijskih infekcija), učestvuje u prevenciji poremećaja resorpcije ili pak ima efekta u lečenju probavnih smetnji, a u prvom redu ublažava dijarejalni sindrom ili takozvani sindrom prolivastih odnosno „vodenih“ stolica;
Čaj od cikorije blagotvorno deluje na detoksikacionu funkciju jetre, reguliše lučenje žiči, i smatra se jednim od najboljih prirodnih lekova za lečenje ikterusa (žutice);
Navedena biljka ima vrlo pozitivan i daleko poznat efekat u jačanju funkcije slezine, kao i u prevenciji ili lečenju anemije odnosno malokrvnosti, a u te svrhe se najviše koriste napici koji se spravljaju od nadzemnih delova biljke;
Cikorija je biljka koja pomaže kod infekcija ili pak kod prisustva kamena u mokraćnim putevima i/ili u bubrezima; čaj od korena cikorije, smatra se jednim od najboljih prirodnih lekova za potpunu eradikaciju bakterije E. coli iz mokraćnih puteva, a koja je najčešći uzročnik infekcija urotrakta;
Čaj od cikorije se koristi kao veoma efikasan preparat, za snižavanje povišenog nivoa lošeg holesterola u krvi – čime se u isto vreme prevenira nastanak mnogo ozbiljnijih i potencijalno smrtonosnih bolesti, kakve su ateroskleroza; arterijska hipertenzija; moždani udar i infarkt miokarda;
Kako je u prethodnom delu teksta već i napomenuto, biljka u svom korenu ne sadrži skrob već materiju koja je poznata kao inulin, a koja je jedan od najboljih prirodnih preparata za ishranu osoba koje boluju od dijabetes melitusa – jer pomenuti prirodni polisaharid, ne dovodi do porasta nivoa šećera u krvi (hiperglikemije), a koja je glavna odlika osoba obolelih od šećerne bolesti
Recept za „Nanin čaj“ – čaj od stabljike i cveta cikorije
Čaj od pomenutih nadzemnih delova biljke priprema se tako što se jedna velika kašika suvih i usitnjenih cvetova i delova stabljike cikorije, prelije sa 250-300 ml ključale vode, i ostavi da odstoji poklopljeno oko 30-60 minuta.
Nakon ovog perioda čaj se procedi, a dobijena količina tečnosti, pije se podeljeno na 2-3 puta dnevno, zavisno od tegoba za koje se koristi – najčešće služi za „prirodnu terapiju“ proliva; za ublažavanje nervne napetosti ili nesanice; kao i za umirenje palpitacija odnosno osećaja „uzlupanosti“ srca.
Uslovna kontraindikacija za upotrebu čaja od nadzemnih delova biljke, jeste poslednji trimestar trudnoće, jer neke od materija koje ova biljka sadrži mogu da izazovu prevremene kontrakcije i posledični porođaj pre navršene 37. nedelje trudnoće (a što se u ginekologiji i uopšte u umedicini, smatra prevremenim rođenjem deteta, koje se naziva prematurus ili nedonošče).
Recept za čaj od korena cikorije
Čaj od korena cikorije se priprema, tako što se jedna kafena kašičica sitno seckanog i osušenog korena biljke, prelije sa 350-400 ml ključale vode, i poklopljeno ostavi da odstoji oko 10-20 minuta.
Nakon što se čaj procedi, pije se prohlađen i nezaslađen, najbolje 3 puta u toku dana, a koristan je kao pomoćna terapija kod večine prethodno pobrojanih patoloških stanja.
