Bogata „tradicija“ doušništva u Srbiji, a naročito u Beogradu • „Muke“ Gestapoa sa beogradskim dojavljivačima tokom Drugog svetskog rata • Saučesnici Hitlerovih „evropskih integracija“, danas proglašeni za „žrtve komunističkog terora“ • Vreme IB-a, vreme „cinkarenja“ među komunističkim „vernicima“ • Prijavljivanje komšija po Bogdanu Bogdanoviću • „Legalizacija“ i procvat doušništva posle 5. oktobra 2000. • Država koja „cinkari“ samu sebe • „Špijuni“ u piljarnicama i na carinskim prelazima • „Specijalna telefonska linija“ za dojave o Mladiću, rodbini i građanima • „Mobcink“- mobilni operater samo za doušnike • Novi predmet u srpskim školama: „Doušništvo kao nacionalni prioritet, već od ove jeseni?
Bez obzira što se ogromna većina srpskog naroda sa prezirom i podsmehom odnosi prema doušničkoj ili, u žargonu, „cinkaroškoj“, delatnosti, odnosno, kako neki smatraju, karakternoj osobini (koja često, izgleda, može biti i nasledna), ova „aktivnost“, bez obzira da li je , uz to, još i plaćena ili ne, ima dugu i „bogatu“ tradiciju. Po „potencijalima“, čini se, kao i u mnogo čemu drugom, Beograd posebno prednjači i u tome. Iako ova „pojava“ nije karakteristična samo za Srbe i nije „od juče“ (star je to „zanat“), a da bismo bolje shvatili, ukoliko je to uopšte moguće, šta nam se danas u ovom, doduše, „demokratskom“, mraku događa, bacićemo kratak pregled na „noviju istoriju doušništva u Srbiji“.
Tokom Drugog svetskog rata, dakle u vreme nemačke okupacije (iako je to danas pomalo sporno, jer su dosovski „istoričari“ blizu „otkrića“ da to i nije bila „okupacija“, već, eventualno, „kampanja“ ili, u najgorem slučaju, „intervencija“!), kažu još uvek živi očevici, ali i dostupni nemački arhivi, da Gestapo u Beogradu nije mogao da se „odbrani“ od prijava i dojava ondašnje „građanske elite“ (u današnjem žargonu, recimo, „građanske inicijative“ i njima slični, a „nevladini“, „mirovnjaci“…) Ovi „savesni i lojalni“ građani „usijavali“ su telefone Gestapoa „cinkareći“ ondašnje „komuniste“, a ustvari , patriote koji su, neposredno ili posredno ( kao „jataci“ i „pomagači“), ne samo pružali otpor i „buškali“ protiv „ političke realnosti“, što će reći nemačke vlasti, nego su, što je još gore, tim svojim „akcijama“ remetili i građanski mir i sigurnost samih, a „lojalnih“ doušnika. Protiv toliko prilježnih i „savesnih“ doušnika, morali su, u čudu, da „intervenišu“ i sami zapovednici Gestapoa, javno ih „moleći“ da malo „sažmu doživljaj“. Tolika je to bila „lojalnost“ da ni pripadnici „slavnog“ Trećeg Rajha, to nisu mogli da izdrže!
Koliko je, za tih nekoliko godina okupacije, odnosno „kampanje“, ili Hitlerove, današnjim jezikom govoreći, „evropeizacije“, u Srbiji, a naročito u Beogradu, zbog ovih „revnosnih“ i agilnih „građanskih mirovnjaka“, stradalo, završilo u zloglasnoj Glavnjači, logoru na Banjici ili streljano u Jajincima i na drugim stratištima, nikad nije precizno ustanovljeno. Svakako više, nego ovih „savesnih“ doušnika i dojavljivača, koji su se, kao „saradnici okupatora“, posle oslobođenja zemlje, našli na udaru novih vlasti.
Danas, međutim, ondašnji doušnici i „cinkaroši“, praktično saučesnici Hitlerovih „evropskih integracija“, proglašavaju se za „mučenike“ i „žrtve komunističkog terora“ (a i toga je bilo!) , a one koji su stradali, između ostalog, i zbog njihovih dojava, skoro da niko i ne pominje. Štaviše, razbijaju im i uklanjaju biste, „oduzimaju“ im ulice, a od optužbi za „zločinačko druženje“ i „isporučivanje“ tzv. Haškom tribunalu spasava ih samo to što više nisu živi!
„Ibeovci“- nova „šansa“
U nešto specifičnijem obliku („među svojima“), „Cinkarenje“ i doušništvo stiče priliku i šansu da se „razmahne“ samo koju godinu posle oslobođenja zemlje i preuzimanja vlasti od strane komunista. Vreme sukoba zbog „Rezolucije Informbiroa“ izazvalo je „akciju“ širokih razmera u kojoj su, pre svega komunisti među sobom masovno „pronalazili“ tzv. neprijatelje naroda i revnosno ih prijavljivali „Službi“. A „neprijatelji naroda“ bili su fanatični zagovornici „Staljinove linije“ i ruske „bratske pomoći“, odnosno „intervencije“. I tada su, naravno, zbog prevelike „revnosti“ agilnih „pravovernih“, stradali, po Golom otoku i drugim logorima – mučilištima, mnogi nevini, ako je u ovom međusobnom obračunu komunističkih vernika, uopšte bilo krivih. tek, ondašnji „golootočani“ su do danas ostali „krivi“, a ondašnji doušnici, prvi kojima se takva „aktivnost“ isplatila, jer su danas stali „upravu“!
Sledeći pokušaj masovnog aktiviranja doušnika i promovisanje doušništva, kao „društveno – korisne“ i „časne“ građanske delatnosti, dogodiće se znatno kasnije i u znatno benignijem obliku. tek da se „obnovi gradivo“! Naravno, opet je reč o Beogradu, ali osamdesetih godina prošlog veka.
Tada je, naime, intelektualna i partijska perjanica u „demokratskoj“ garnituri pokojnog Ivana Stambolića i budući viđeniji gubitnik (koji to, kao ni ostali, nikada nije „preboleo“) čuvene „Osme sednice“, sa mesta „gradonačelnika“ Beograda, Bogdan Bogdanović pozvao građane da „cinkare“ svoje komšije, koji, u ono vreme nestašica i restrikcija, zamislite, pale sijalice i troše struju!
Koliko se „savesnih“ građana tada odazvalo ovom „evropejskom“ pozivu i koliko je Beograđana tada moralo da pređe na fenjere i sveće, nije zabeleženo, ali je u sećanjima žitelja glavnog grada ostalo kao zloslutna najava mraka, kojeg su, u punom „sjaju“, dočekali tek posle zloglasne „petooktobarske revolucije“, sa povratkom na vlast poraženih sa „Osme sednice“, njihovih potomaka, učenika i simpatizera, pod šifrovanim nazivom DOS.
EU kao IB
Posle toga, sve je bilo lako. Ne mnogo brojni, mondijalisti antisrpske provenijencije nastavljaju „aktivnosti“ na najboljim tradicijama „savesnog“, građanskog doušništva u Srbiji.
Ono što su do tada radili tajno ili polutajno, uz, razume se, malu ili veću finansijsku „pripomoć“ iz stranih, ali zato „demokratskih“ fondova i „centrala“, sada su „legalizovali“ i ozvaničili! Što „vladine“, što „nevladine“, što „organizacije“, što „pokreti“, što „nezavisni“, što „mediji“… Što „zaštićeni, što „nezaštićeni“ haški i drugi „svedoci“, što sastavljači ili pisci haških i ostalih „optužnica“ protiv „nepoćudnih“ Srba, što „režiseri“, snimatelji i „montažeri“ „dokumentarnih“ i drugih „filmova“ o srpskim „pobunjenicima“ protiv NATO-a… Tu su, zatim, „seminarski radovi“ i „disertacije“, odnosno „dokumentovani dosijei“ ideološki „nepodobnih“ građana (tu NATO i EU imaju ulogu „evroatlantskog IB –a!)
Na osnovu svih ovih, sada „legalizovanih i demokratskih“ antisrpskih „aktivnosti“, montiranog doušničkog „materijala“, kao i povratnih naloga iz evropskih, a pretežno haških „centrala“, Srbija i srpski narod bivaju izloženi pogromu „dostojnom“ ibeovskih vremena!
Kidnapovanje, hapšenje i izručivanje sopstvenih građana stranom, agresorskom nazovi sudu, ismevanje, ponižavanje (do šišanja dece „ocinkarenih“ „neprijatelja“ u školama!) i besomučna hajka i „lustriranje“ svakog za koga bi se moglo i pomisliti da je patriota i rodoljub… Sumnjičenje, progon i hapšenje „pola Srbije“, odnosno više od 12.000 građana u zloglasnoj „akciji“ protiv političkih protivnika, pod nazivom „Sablja“, kada je policija ne samo pozvala doušnike i „cinkaroše“ u „akciju“, nego im ponudila i pozamašne sume, tada nemačkih maraka, za „valjane“ dojave!
„Ilija čvorović“- priča za decu
Nekadašnji literarni „preci, Aleksa Žunjić i Ilija čvorović, zauvek odlaze u dečju lektiru, a pravi Balkanski špijuni“ tek sada nastupaju. Postaju nezaobilazan „faktor“ na „zacrtanom“ putu Srbije ka „evroatlantskim integracijama“. Dobijaju zvaničnu „ državnu“ verifikaciju, pa tako pored „skromnih“ sorošovsko – „ nevladinih“ i „nezavisno – medijskih“ snaga, formiraju se i državna „tela“ i „organi“, koji se, u suštini bave doušništvom, ali na „višem“, dosad skoro nepoznatom nivou – kada država sama sebe „cinkari“!
Tako, na primer, ako treba neko da bude optužen i osuđen, a baš nešto i nema dokaza, država će da „reši problem“! Pronaćiće „pogodnog“, „savesnog“ i „lojalnog“ građanina, proizvesti ga u „zaštićenog svedoka“ i, eto dokaza! Ako je, pak, hitno potreban svedok u Hagu (a znate već kakva je Karla!), a pozvani je obavezan nekakvim „glupim“ zakonom o čuvanju nekakve državne tajne, opet nema problema! Dobiće očas posla potvrdu da može da „odaje“ državu do mile volje! Ako treba, a uvek treba, uz svedoke država će da pošalje u neograničenim količinama tajne papire i dokumente, pa i po ministra, dva u pratnji…
Mladića „prijaviti“ na 9191 ili B92
Ako otvaranje doušnjačkih telefona za prijavljivanje nesavesnih trgovaca, koji ne izdaju fiskalne račune, ili za prijavljivanje saputnika iz inostranstva koji na carini „švercuju“ par gaća ili flašu viskija, tretiramo kao „lakši kondicioni trening“, najnoviji „podvig“ dosovske tajne policije BIA, koja traži „telefonsku“ pomoć „savesnih“ i „lojalnih“ građana u akciji hajke i lova na, za antinatovske aktivnosti i optuženog generala Ratka Mladića, njegovu užu i širu rodbinu, poznanike, prijatelje i uopšte građane Srbije koji su, ako i nisu, mogli nekad i negde da vide odbeglog generala, svakako nije ni „trening“ ni šala. Pre će biti neviđena bruka i sramota!
Ali, „specijalna linija 9191“ je otvorena (a može se, sigurno i pouzdano, javiti i na B92!) „Javiti sve korisne informacije“… Kažu da se telefon već za ovih prvih nekoliko dana „usijao“. Smeo bih da se kladim da se prvi javio „ da isproba liniju“ Vuk Drašković, pa Tadić, pa Stanković, pa ostali… Danica je sigurno išla lično, tražeći usput da se BIA „odmah smeni“! Ili je sve bilo obrnutim redom, ko zna… „Služba“, svakako!
Sve u svemu, kako su „strana ulaganja“ po pitanju daljeg razvoja doušništva dala vidne rezultate, realno bi bilo očekivati i određene tehnološke, pa i pedagoške „inovacije“ na ovom polju. Recimo, jednog stranog operatera mobilne telefonije, koji bi razvio mrežu samo za ove, specijalne namene, na primer „Mobcink“. Isto tako, ne bi se trebalo začuditi, ako bi se već od ove jeseni, u našim školama, u okviru „građanskog vaspitanja“ uveo predmet: „Doušništvo u Srbiji, kao nacionalni prioritet“. Za „nastavni kadar“ uopšte ne treba brinuti. Eto, na primer, „Žene u crnom“. I onako su dokone. Kad ne telefoniraju… •
