Otišao je, kao da sine moj, postoji put kojim se zaista tamo negde odlazi, sa belim šalom oko vrata, Miroslav Ćiro Blažević. Preminuo je juče u 88. godini, kako se ono kaže – posle duge i teške borbe sa bolešću. Oprostili su se od njega mnogi, znani i neznani, ali niko se tekstom od njega nije oprostio kao novinar Gardijana Džonatan Vilson.
Prema Vilsonovoj tezi, Ćiro je inspirisao i homogenizovao svoju zemlju u neverovatnom i neočekivanom jurišu za treće mesto na Svetskom prvenstvu 1998. godine.
Miroslava Ćiru Blaževića niste mogli zaista intervjuisati, piše na početku teksta Vilson.
Samo ste mogli da sednete sa njim, bacite neki neodređeni razgovorni gambit u vazduh i čekate da vas harizmatična navala anegdota ponese, što je uglavnom bio način na koji je on govorio i način na koji je trenirao svoje timove. Imao je izuzetnu energiju – sa 75 godina otišao je u Kinu da vodi reprezentaciju do 23 godine, a nakon toga je imao četiri posla – i duboku ljubav prema fudbalu. Ali najviše je uživao u pričanju, posebno o sebi.
Čak i pre 18 meseci, oslabljen rakom od kog je u sredu i umro, dva dana pre njegovog 88. rođendana, Blažević je dao poduži intervju za dokumentarac “Hrvatska: Definiranje nacije”, govoreći i o tome kako je vodio svoju zemlju do bronze u Francuskoj. Kao da je govoreći o svojoj veličini i veličini onih oko njega, mogao da ih učini još većim.
Po etničkom poreklu Hrvat, Blažević je rođen u Travniku u današnjoj Bosni i Hercegovini i nakon igračke karijere, postao je trener švajcarskog fudbalskog kluba Veveia 1968. godine. Jednog dana ga je čistačica zatekla da radi do kasno i upitala šta to radi.
“Jednog dana, sine moj”, rekao je, “postaću selektor Švajcarske.” Nasmejala se.
„Da, naravno da hoćeš“, rekla je. “I jednog dana, ja ću postati mis Švajcarske.”
On je bio u pravu, ona nije bila.
“Uvek bi govorio da je najbolji na svetu”, rekao je Slaven Bilić, ključni šraf Blaževićeve ekipe iz 1998. godine u razgovoru sa Vilsonom. “Ne kažem da je bio loš trener ili odličan trener, ali je bio idealan trener za nas. Stavite [Fabija] Kapela, [Aleksa] Fergusona, [Arsena] Vengera u naš tim i ne bi funkcionisalo kao što je funkcionisalo sa njim. Bio je svačiji otac, veliki motivator.”
Bilić je i u velikom intervjuu za Nedeljnik koji je ranije dao, govorio o tome kakav je pristup imao Ćiro. To je potvrdio i Vilsonu.
“Nije nam trebao trener da nas nauči kako da dodamo loptu, takve stvari; bio je idealan za nas. Igrali biste protiv, recimo, Estonije, a znate, to je Estonija, u gostima. Ali on bi vas postepeno motivisao. Uvek je imao svoj model: ‘Vidi, napraviću mali incident da sve malo probudim, a onda ću uraditi ovo, pa ću im reći da izađu u noćni klub’ – onda bi na sastancima tima pričao o Estoniji kao da je je..ni Brazil. Znaš da laže; znaš da nije istina, ali kažeš, jebote, da, biće teško. On crta po tabli, priča kako je neki igrač brz i dobar, a ti znaš da on tog igrača nikada nije video. Ali nije bilo važno”.
Uspelo mu je.
Hrvatska se, po izlasku iz rata, kvalifikovala za EURO 96, a zatim i na Svetsko prvenstvo 1998. gde su se u četvrtfinalu susreli sa Nemačkom, ekipom koja ih je eliminisala u istoj fazi dve godine ranije.
„Celu noć sam razmišljao o taktici“, prisećao se Blažević. „Imao sam problem sa [Oliverom] Birofom jer nisam imao veštog igrača koji bi mogao da ga pobedi u vazduhu, pa sam morao da sprečim ubacivanje centaršuta. Razmišljao sam o tome da igračima ispričam priču o Romelu i Montgomeriju. Romel je bio mnogo, mnogo bolji u strategiji, ali nije imao goriva. Dakle, tenkovi se nisu mogli pomeriti i Montgomeri je tako pobedio. Otišao sam u svlačionicu sa tim svojim teorijama, pogledao se u ogledalo i bio zelen u licu. Pa sam pomislio: ‘Bože, zar ću da umrem sad?’ Otišao sam u prostoriju gde su me čekali igrači – [Davor] Šuker, [Zvonimir] Boban, [Alen] Bokšić… i sve sam imao nacrtano, sve listove papira, ali nisam ni o čemu počeo da pričam. Nisam mogao, jer sam razmišljao: ‘Da li ću da umrem?’ Gledao sam igrače i u svlačionici je zavladao muk, a posle nekoliko trenutaka sam video da su iste zelene boje kao i ja.”
Već na polovini ove anegdote čovek bi morao da oda priznanje Ćiri zbog načina na koji je umeo da ispriča priču.
„Moja priča je trajala sedam ili osam minuta i znao sam da neću moći da zadržim njihovu pažnju. Bili su sve zeleniji. Pa sam zgužvao svoje listove papira i bacio ih. Jebeš teoriju. Pa sam samo rekao: ‘Morate izaći i umrijeti danas za hrvatsku zastavu i sve ljude koji su dali svoje živote.’ Nema bavljenja Birofom, ništa. Morate razumeti psihologiju igrača. Morate da imate takav odnos sa timom, da biste mogli da komunicirate svoje stanje duše. 3-5-2, 4-4-2 – to je sve sranje. Najvažnije je da li su odlučili da pobede ili ne. Da li su voljni da umru na terenu ili ne?”
I naravno pobedili su 3:0.
Ipak, Blažević je umeo da bude i kontradiktoran.
Formacije su bile veoma važne kada je u pitanju njegov pionirski rad sa bekovskom trojkom.
„Bio sam avangarda“, pričao je. „Svi su igrali 4-4-2, a ja sam izmislio 3-5-2. Sa zagrebačkim Dinamom 1982. osvojio sam prvenstvo Jugoslavije sa 3-5-2. A posle su ga Nemci pokupili. Došlo je potpuno niotkuda. Morao sam da izmislim sistem jer sam imao drugačiju vrstu igrača u svom timu. Potrebna vam je elementarna organizacija i kohezija između redova. Kada protivnik ima loptu sve tri linije treba da budu na udaljenosti od 20 metara, a vi izvodite grupne napade na protivničke igrače. Kada osvojimo loptu, sve više širenja linija, sve veća širina. Nema dubine bez širine.”
Nije li Karlos Bilardo tvrdio da je izmislio 3-5-2 sa Argentinom?
„Šta taj kreten zna? Koja je to godina bila?” Tako bi pitao Ćiro, pa počeo da se smeje.
“Znao je da priča samouveličavajuće gluposti i znao je da sam ja znao da priča samouveličavajuće gluposti, ali nekako, kako je rekao Bilić, to nije bilo bitno. Kada je Blažević to rekao, onda je to lako moglo postati živa istina. Tako je i svoje ideje i ambicije pretvorio u stvarno”, zaključio je Vilson.
Sine moj…
