Berlin, avgust 2009.
Sa prijateljima sam u poseti Pergamon muzeju, ne manje značajnom od Britanskog muzeja, Luvra, ili Ermitaža. Naše iznenađenje bilo je nemalo, kada smo na panou pored blagajne ugledali obaveštenje na nekoliko jezika, da je ulaz za hendikepiranu osobu i pratioca besplatan. Na žalost, pošto uz sebe nisam imao beli štap, a članska karta našeg Saveza slepih Srbije nije sadržala nikakvu informaciju na bilo kom jeziku sem srpskom – za mene ta pogodnost nije važila. Platio sam ulaz 10 evra. Moji pratioci, takođe.
Nedaleko, u Muzeju egipatske umetnosti posećujemo izložbu o Nefertiti. Retka prilika da moji prijatelji vide originalnu bistu egipatske kraljice u prirodnoj veličini, kraljice koja je pojam smernosti i lepote, a ja da dodirnem njenu taktilnu kopiju. I tamo, čeka nas ista pogodnost kao na ulazu Pergamon muzeja. Osećaj nemoći da dokažem status još je izraženiji. Plaćamo 5 evra svako.
Kraj Ostrva muzeja krasi monumentalno zdanje Luteranske crkve, čija unutrašnjost krije veoma značajne predmete u vezi sa umetnošću, istorijom i kulturom Reforme. Treći nas put na blagajni čeka ista informacija. Poražavajuće. Ne ulazimo. Nemamo da platimo 15 evra ulaz.
Berlin ima više od stotinu muzeja i značajnih objekata, čiji sadržaj treba upoznati. Nismo, naravno, posetili sva mesta, ali na blagajni svakog stoji informacija kao u prethodna tri slučaja. Nisu samo ni kulturni sadržaji u Berlinu besplatni, ili sa značajnim popustom
za hendikepirana lica, naravno, ukoliko poseduju legitimaciju na bilo kom svetskom jeziku, već su to i mesta zabave, te raznih drugih sadržaja i usluga. Na to ćete naići i u javnim toaletima, u kojima upotreba košta 50 evro centi, dok ih hendikepirana lica besplatno koriste uz pomoć plastične kartice nalik bankovnoj – kakve tačno, za mene ostaje nepoznanica.
Šezdeset kilometara od Berlina, nalazi se takozvano Tropsko ostrvo, zapravo ogroman staklenik opremljen bazenima, spa centrom, restoranima, toboganima i drugim zabavnim sadržajima, u kojem je stalna temperatura 28 stepeni, a vlažnost vazduha uvek ista. čudo moderne tehnologije. Sigurno pogađate šta se dešava. Uz blagajnu, na velikom panou na više jezika piše, hendikepirano lice plaća 25% cene karte, dok njegov pratioc ulazi besplatno. Moji prijatelji sad su već ljuti na mene, neprestano ponavljajući pitanje: Da li je moguće da nemam nikakvu identifikaciju svog statusa, izdatu od Saveza slepih Srbije, sa informacijama na nemačkom, engleskom ili francuskom, koju bi radnici na blagajnama lako razumeli?!.
Siguran sam da bi i vama bilo jednako teško kao i meni, ali moj jedini odgovor bio je da je ne posedujem.
Prag, nekoliko dana kasnije… Morate, kao svaki turista, preći Karlov most i
popeti se na Malu stranu. Baš tu, na Maloj strani, nalazite se na izuzetnom mestu. Da niste okruženi mnoštvom turista, pomislili bi ste da se nalazite u vremenu od pre dva veka. Uz prelep i sunčan dan, ushićenje je na vrhuncu. Sa centralnog platoa, jurimo ka Zlatnoj ulici.
Pravi cilj je Muzej Franca Kafke. Srce mi se steglo, kad mi je prijatelj saopštio da je ulaz 20 evra po osobi, dok je za hendikepirana lica i pratioca besplatan, uz jasan dokument. Opet nismo ušli. Vltavu prelazimo preko drugog mosta, i u pešačkoj zoni nudi nam se, u lepom zdanju, poseta izlozbi Salvadora Dalija. Ulaz iznosi 10 evra. Pretpostavljam da znate šta se događa.
Tu leži problem. Nešto što bi predstavljalo člansku kartu našeg udruženja validnu u inostranstvu, jednostavno ne postoji. Mnogi ce reći, kako uz beli štap, tamne naočare, ili pak
vidljive promene na očima, to nije potrebno. Varaju se. Sva ta jasna obeležja našeg statusa i stanja, ne moraju biti važeća za blagajnike i druga oficijelna lica, iz moje i mnogih drugih priča. Smatram da se ne smemo osloniti na dobru volju i sažaljenje raznih službenika, i na taj način ostvarivati svoje povlastice, koje su nam lokalne ili državne vlasti omogućile, već to moramo institucionalizovati.
Predlažem rukovodstvu Saveza da najzad nešto u vezi sa tim i učini, naravno, ukoliko je
uopšte sposobno za to, i to u trenutku inicijative ministarstva za ljudska i manjinska prava, a u vezi sa verifikacijom udruženja koja zaista zastupajuju invalide, odnosno, čine sve da se uslovi života tih ljudi u najširem smislu poboljšaju.
19. decembar 2009. vrlo je blizu, a time i izlazak građana naše zemlje na belu Šengen listu.
Nije li to važno i nama?
