Redakcija „Vremena“ je guvernera Mladana Dinkica proglasila za licnost godine 2002. pre svega zato što je u protekloj godini uspeo da od Narodne banke Jugoslavije stvori stabilnu i efikasnu instituciju, koja je uspela da stabilizuje dinar kao nacionalnu valutu i da mu obezbedi priznanje konvertibilnosti; koja je postigla dragocene aranžmane s Medunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, što joj je omogucilo da rapidno uveca državne devizne rezerve; koja je vratila poverenje u bankarski sistem Srbije “ cisteci nemilosrdno sve propale i prevarantske banke sa svog novcanog tržišta; koja je u pet meseci bez ikakvih krupnijih incidenata glatko izvršila konevrziju oko 8 milijardi maraka i drugih evropskih valuta u euro ili druge svetske valute; koja je jesenas izvršila valjane pripreme za prenos platnog prometa iz državne službe u poslovne banke pocetkom ove godine.
Ne potcenjujuci napore reformista u drugim državnim institucijama i ne umanjujuci znacaj promena koje se odvijaju u privatizaciji i restrukturiranju naše privrede, ocenili smo da su rezultati guvernera Mladana Dinkica u sredivanju toliko znacajne, naše centralne monetarne ustanove u protekloj godini daleko isprednjacili ispred svih drugih pokušaja u drugim institucijama (da ne spominjemo one u kojima stvari uopšte ne krecu s mrtve tacke ili idu nagore) “ da zaslužuju i naše skromno priznanje.
Mladan Dinkic je, to je utisak koji malo ko može da ospori, licnost koja raspolaže i ogromnom „pozitivnom energijom“ u popravljanju prilika i modernizaciji Srbije i jednostavnom „strucnom efikasnošcu“ koja njegove akcije cini delotvornim. (Mnogi imaju energiju bez rezultata ili strucnost bez efikasnosti ili efikasnost bez moralnih i strategijskih orijentira.)
Po obicaju proglašenja licnosti godine, koji smo uveli pre godinu dana, kada smo Božidaru đelicu omogucili da na našim stranicama isprica svoju životnu pricu, i Mladanu Dinkicu dajemo istu priliku (uz najnužnija skracenja snimka njegove ispovesti).
Baš na moj rodendan, 20. decembra 2000. godine, Bord MMF-a vratio je Jugoslaviju u punopravno clanstvo, posle osam godina koliko je bila suspendovana. Dakle, roden sam 20. decembra 1964. godine u Beogradu i tu sam završio i sve škole, ukljucujuci i šest godina klavira u nižoj muzickoj školi „Josif Marinkovic“. Posle vojske, 1984. godine, upisao sam se na Ekonomski fakultet u Beogradu, gde sam diplomirao 1988. s prosecnom ocenom 9,20. Moram da kažem da bih imao i nešto bolji prosek da na poslednjem ispitu iz geografije nisam iz nekog razloga dobio jedinu šesticu, mada sam taj predmet uvek i voleo i znao.
Moje opredeljenje za ekonomiju bilo je gotovo prirodno. I otac Dušan i mati Mirosinka su ekonomisti i za našim stolom se vecito pricalo o nekim deficitima, inflacijama, itd. Moj otac je krajem sedamdesetih bio i naš predstavnik u OECD-u, pa sam izmedu svoje cetvrte i šeste godine i živeo u Parizu. On je u ekipi premijera Ante Markovica bio direktor Saveznog zavoda za plan, koji je, da ne cuje zlo, ugašen nakon raspada Jugoslavije 1992. godine, pa je otišao u prevremenu penziju. Nadam se da se meni nece dogoditi nešto slicno. Majka me je rodila u 19. godini, pa joj sigurno nije bilo lako da studira s bebom u kuci. No, ne samo da je diplomirala, nego je i doktorirala. Dakle, svi smo u porodici ekonomisti, samo je moj mladi brat otišao na mašinstvo.
Kada sam kod profesora Dušana Vujovica, koji je predavao privredni razvoj, došao da uzmem temu za diplomski, eksplicitno sam tražio da mi da nešto teško i neuobicajeno kako bih sutra mogao da konkurišem za asistenta na njegovom predmetu. Inace, Vujovic je još tada radio odredene poslove za Svetsku banku, a sada je jugoslovenski predstavnik u toj instituciji. Njegova predavanja bila su bitno drugacija od predavanja drugih profesora, pre svega, po tome što je on u njih uvek uvodio mnogo prakticnih primera “ i u celini je na mene tokom studija ostavio najdublji utisak.
Vujovic me je, kad sam kod njega zatražio temu za diplomski, prvo pitao da li dobro znam engleski, a ja sam mu, mada taj jezik do tada nisam narocito savladao, odsecno odgovorio da ga znam. On mi je onda dao doista veoma tešku temu „analizu cost benefit, s velikim spiskom literature iskljucivo na engleskom jeziku. To leto sam proveo praralelno uceci engleski jezik i jednu od najsloženijih ekonomskih analiza. Trud se isplatio, jer sam, osim što sam napisao dobar diplomski rad, kasnije i magistrirao na temi u toj analitickoj oblasti.
Kad sam diplomirao, volontirao sam neko vreme u Ekonomskom institutu, a zatim konkurisao za asistenta politicke ekonomije na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je tada na tom predmetu moj današnji prijatelj Miroljub Labus vec bio jedan od profesora. No, taj konkurs je kasnije poništen.
Stalno zaposlenje stekao sam januara 1990. godine kod profesora Ljube Madžara na Katedri za privredni razvoj Ekonomskog fakulteta u Beogradu “ dakle, na katedri na kojoj su, pored Madžara, bili i profesori Vujovic i Vasiljevic. Igrom slucaja, želja mi se ostvarila. Hocu ovde da kažem da je profesor Madžar jedan od retkih profesora s punim moralnim integritetom i kod njega se nije mogao položiti nijedan ispit na intervenciju (takvi pokušaji su u njegovom slucaju bili baš kontraproduktivni), a tako je birao i saradnike. No, kada vas primi, on je bio opet jedan od retkih profesora koji vas nesebicno podstice da napredujete. On je definitivno trasirao moj strucni put.
Prvi put sam se u javnosti oglasio negde 1992. godine “ i to potpuno slucajno. Naime, kada sam komšinici koja je radila u „Politici“ skrenuo pažnju na to da elektrodistribucija „krade“ milione maraka od gradana preko nekih navodnih revalorizacija, ona me je povezala s novinarom Cebalovicem koji je to stavio u novine i oko te teme se onda podigla velika prašina.
„Politici“ sam potom, 1993, ponudio feljton o piramidalnim bankama, o poslovanju Jezde i Dafine, ali su ga oni odbili, pa sam ga štamao u „Borbi“. Naime, uocio sam vezu izmedu Dafininih obecanih dinarskih kamatnih stopa i kretanja crnog deviznog kursa dinara i iznenadivao sam kolege na fakultetu uglavnom tacnim prognozama o kretanju crnog ulicnog kursa. Kasnije sam prikupio dokaze za to da je kurs uvek išao tako da se obezvrede dinarski depoziti u Dafiment banci i da to nije bila puka posledica stihije.
Kad je izašao taj moj feljton, zapazio ga je kolega Ivan Vujacic (danas ambasador SRJ u Vašingtonu), pa me je odveo u marketinšku agenciju Spektra, koja je radila na promociji Demokratske stranke za izbore krajem 1993. godine. To je ona kampanja za koju je Tijanic smislio slogan „Pošteno!“, a u tom timu bio je i Srdan Šaper, koliko se secam “ i sve se završilo znatnim uspehom DS-a na tim izborima. Radio sam deo o ekonomskim pitanjima i tada sam upoznao Zorana đindica, koji mi je ponudio angažovanje u stranci. To nisam prihvatio, ali sam kasnije, 1995. godine, prihvatio da budem đindicev tajni ekonomski savetnik, sve dok nisam otišao na polugodišnje usavršavanje u Italiju.
Na osnovu feljtona o piramidalnim bankama napisao sam knjigu „Ekonomija destrukcije“ i ponudio je Pedi Markovicu koji je tada bio osnivac izdavacke kuce Vreme knjige, koja se kasnije preimenovala u Stubove kulture. Nakon što je procitao rukopis te knjige, rekao mi je da ce mi odgovoriti da li ce je izdati u roku od šest meseci. Pomislio sam da ne veruje da ce se ona prodavati ili je nešto drugo u pitanju. No, kada sam sa Gordanom Sušom za „Video nedeljnik“ napravio jedan zapažen intervju o piramidalnim bankama, ona mi je predložila da njen VIN izda tu knjigu. Direktor te kuce Miša Pejic mi je tada predložio dve opcije za autorski honorar “ jednu da uzmem ogoman procenat od prodaje ukoliko se tiraž od 1000 primeraka proda za godinu dana, ali da participiram u troškovima njenog objavljivanja, a druga da imam mali procenat, ali bez troškova. Moja žena Tanja (ekonomista, naravno, radi od 1990. godine u Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom) rekla je da ne dolazi u obzir da reskiramo da uložimo sve pare iz kuce u knjigu koju niko nece kupovati i citati. U kratkom roku prodata su dva izdanja, a onda je i moj prijatelj Peda Markovic rešio da tu knjigu izdaju i Stubovi kulture (knjiga je dosada doživela šest izdanja).
Citaoci su prihvatili moju knjigu, ali je u strucnoj javnosti bilo mnogo opreza. Ljudi bliski režimu govorili su da ce se, kad za to dode vreme, pojaviti neka drugacija istina o piramidalnim bankama i hiperinflaciji. No, do dana današnjeg niko drugi nije napisao neku drugu, detaljniju knjigu o katastrofi 1992″1993, a podaci koji su se kasnije pojavili, i ovde u arhivi Narodne banke, potvrdili su moje osnovne teze ili su bili još gori od onih koje sam pretpostavljao. Ovde bih samo spomenuo da se potvrdila moja pretpostavka da hiperinflaciju izvorno nije generirala emisija Narodne banke, nego divlja emisija preko ZOP-a (koga smo sada ukinuli) i preko drugih paradržavnih institucija “ u suštini preko sive emisije novca. Kada sam pisao o piramidalnim bankama, nisam znao koliko je direktna veza izmedu Miloševica i svega toga, a posle smo, tokom rada komisije za ispitivanje zloupotreba državnih funkcija, pronašli originalna dokumenta koja potvrduju da su svi zapisnici o akcijama Narodne banke Srbije u pratnji Dafiment banke “ slati Miloševicu. To pojednostavljeno znaci da je on imao kontrolu nad radom i Dafiment banke.
Tokom gradanskih protesta ‘96″97. došao sam do zakljucka da tadašnji opozicioni blok nema jasnu viziju ekonomskih reformi koju bi ponudio narodu za vreme posle Miloševica (a sâm sam mislio da ce on pasti u roku kracem od godinu dana). Naime, ovde su tada jatimice dolazili strani novinari i pitali kakav je ekonomski program Miloševiceve opozicije “ a ja nisam znao da im kažem. Tadašnja koalicija „Zajedno“, a i ranije stranacke opozicione grupacije govorile su o mnogo cemu, ali kao da su izbegavale da „pogode metu“ i da radikalno napadnu stari sistem i njegovog vodu. Tada se rodila ideja da se okupi jedna grupa ekonomista koja bi za narod pripremila program koji bi tacno naveo šta bi demokratske promene donele Srbiji. Tu ideju sam najpre izneo svom profesoru Madžaru, zatim smo u Podgorici to izneli Vesi Vukoticu “ pa smo zajednickim snagama okupili grupu od 17 ekonomista za izradu programa. Novinari su nas zbog toga nazvali Grupa G17.
Ova grupa nastavila je da deluje i posle propasti Koalicije „Zajedno“, organizovala je 1998. godine i letnje škole za mlade istraživace, a i personalno se proširila. U nju je ušao i Miroljub Labus kada je razocaran napustio funkciju đindicevog potpredsednika. Zapravo, tek tada sam licno upoznao Labusa, cije sam radove, naravno, vec ranije dobro poznavao.
Posle NATO bombardovanja 1999. godine, Peda Markovic, Milan Pajevic i ja nagovaramo duboko deprimiranog Labusa da formiramo G17 plus, ekspertsku grupu koja bi se bavila širim krugom pitanja, od cisto ekonomskih do niza konkretnih programa pomoci gradanima iz raznih oblasti. (Prvi program je bio „Energija za demokratiju“.)
Jedan od kljucnih dogadaja koji je pokazao da je G17 plus grupa relevantna snaga u zemlji bio je onaj miting na Preobraženje, avgusta 1999. godine, koji smo zakazali mimo zbunjenih opozicionih stranaka i koji su one gotovo nevoljno prihvatile, a Vuk Draškovic je pokušao i da ga minira i razbije (taj miting bio je pocetak njegovog politickog kraja). Miting je bio jedan od najvecih opozicionih mitinga i na njemu se okupilo oko 200.000 ljudi, a culi smo da se Miloševic prepao. Mi smo tada izneli ideju o prelaznoj „ekspertskoj vladie“ jer smo primetili da najbolji ljudi nisu u politickim strankama i da sede sa strane, a niko ih ne organizuje da pomognu da se obori Miloševicev režim. Opozicija je potom, bez nas, pokušala da serijom mitinga obori Miloševica, ali oni nisu imali nikakav odjek.
Kad je formiran DOS, na bazi ekonomskog programa sacinili smo i program donatorske konferencije za Jugoslaviju (u Solunu 2000. godine) “ pa su naše dokumente kao svoju ekonomsku platformu usvojile i stranke okupljene u toj širokoj opozicionoj skupini “ za prevremene izbore koje je Miloševic zakazao 24. septembra 2000. godine. Kad su ti izbori zakazani, hocu i na to da podsetim “ prvi sam na konferenciji za štampu predložio da kandidat DOS-a za predsednika SRJ bude Vojislav Koštunica. Bilo je gundanja “ zašto mi namecemo strankama ime jednog kandidata i tome slicno sve dok on doista nije postao kandidat DOS-a. Mi smo do Koštunice kao kandidata došli tako što smo utvrdili da on ima najmanje negativnih poena nasledenih tokom Miloševiceve vladavine (Madžar uopšte nije verovao da on može da dobije više glasova od Miloševica). I tada se u Koštunicinu kampanju krenulo po više koloseka “ pored stranackog karavana, išli i naši mitinzi s đuricicevim bubnjarima i posebna kampanja „Otpora“. Taj veliki doprinos G17 plusa i „Otpora“ pobedi Koštunice i DOS-a sada se pomalo gura u drugi plan.
U noci izmedu 24. i 25. septembra kada je postalo jasno da Miloševic gubi i da nije spreman to da prizna, telefonirao sam đindicu i predložio mu da odmah organizujemo miting i sprecimo manipulacije. Imao sam utisak da se DOS opet uplašio da se narod nece odazvati pozivu na miting plašeci se neke ocajnicke nasilne Miloševiceve reakcije. Medutim, u tri sata po podne odlucili smo se da odmah zakažemo miting za isto vece. To je opet bio ogroman miting na Trgu republike, na koji je došao i đole Balaševic koji je obecao da ce doci pred narod tek kada Miloševic padne.
U danima pred 5. oktobar krenuli smo u „pohod na institucije“ (umesto onih ranijih praznih opozicionih šetnja Beogradom). Secam se, prvo smo ušli u Savezni zavod za statistiku “ i dok su pred zgradom bubnjali đuricicevi bubnjari, pred nama su oznojani direktori tog zavoda, koji je ucestvovao u manipulaciji glasovima na izborima 24. septembra, pokušali da se opravdaju, ali su nam ipak indirektno priznali izbornu kradu. U okviru tog pohoda na institucije pre 5. oktobra, gde smo zaposlene samo upozoravali da ne cine ništa mimo zakona, zbog cega mogu sutra odgovarati, profesor Madžar, Kožetinac, ja i još neki drugovi ušli smo i u Narodnu banku Jugoslavije (u zgradu kod Glavne pošte). U normalnom razgovoru s guvernerom Vlatkovicem upozorili smo ga da ne vrši nikakve naprasne transfere u inostranstvo (jer se govorilo da ce deo novca iz rezervi biti evakuisan). Taj ulaz u Narodnu banku kasnije je bio opisivan kao upad G17 plusa s automatskim puškama u državnu kasu. A od sveg naoružanja imali smo bubnjarske palice. Dakle, nisam u noci 5. oktobra upao u Narodnu banku nego sam se pojavio na telelviziji Pink, tada i do sada nikad ponovo. Otišao sam na Pink da narod vidi šta sve držimo.
Posle 5. oktobra bio sam zadužen da koordiniram rad s Narodnom bankom do izbora novog guvernera. Zanimljivo je naglasiti da sam za guvernera (vec) izabran u Skupštini Srbije jer je u njenoj zgradi zasedala Skupština Jugoslavije 28. novembra. Kao što se secate, vec na prvom koraku imao sam muke da ne prihvatim Vuka Ognjenovica za viceguvernera, koga je gurao SNP.
Dinar smo stabilizovali prakticno još i pre nego što sam formalno izabran za guvernera jer sam obezbedio zaustavljanje emisije bez pokrica iz centralne banke (krediti bankama iz primarne emisije), a Živko Nešic je u ZOP-u zaustavio izvore divlje emisije. U Narodnoj banci Jugoslavije smo zatekli 360.000.000 dolara u deviznim rezervama i otprilike isto toliko je iznosila dinarska masa. Danas imamo pod kontrolom Narodne banke 2.280 miliona dolara u deviznim rezervama (s devizama u poslovnim bankama bilo je u jesen ukupno oko 500.000.000 dolara deviznih rezervi, a sada ima ukupno 3.100 miliona dolara). To, naravno, ne bismo uspeli da nismo vec 20. decembra 2000. obezbedili povratak zemlje u MMF(kao što sam na poceku napumenuo) i s tom institucijom zakljucili vec tri krupna aranžmana “ od kojih je najznacajniji onaj od 15. maja 2002. godine kada je dinaru priznata konvertibilnost (prvi put nakon više od 70 godina). Labusu i mom timu tada je mnogo pomogao naš covek Milan Zavadil, ekspert za medunarodne finansije i jedan od direktora MMF-a, koji je ovde bio moj savetnik kriticnih godinu dana. Ipak, bez osnova su price da nam je operaciju stabilizacije novca vodio neko iz nekog tajnog svetskog skrovišta “ jer smo tu operaciju najavili još mnogo ranije u programu radikalnih reformi u monetarnoj sferi. Sve što je tamo bilo napisano, mi smo i uradili.
Znaci, za nešto više od dve godine ušestostrucili smo državne devizne rezerve, što nam je omogucilo da vratimo dostojanstvo dinaru i da vratimo poverenje u domace banke. Ogroman doprinos dao je i Boža đelic, kao srpski ministar finansija, koji je vec prve godine planirani budžetski deficit od cetiri i po odsto bruto produkta sveo na samo 1,5 odsto (zato su ga i nazvali Boža derikoža). Taj porast deviznih rezervi obezbeden je iako smo vec 1. januara 2001. godine napustili režim fiksnog kursa dinara, a to što on nije mnogo proklizao, rezultat je tržišnih kategorija i nedovršenog procesa legalizacije sive ekonomije iz koje stalno naviru devizna sredstva. Kada liberalizuješ cene i imaš devizni dotok iz sive zone, možeš preko stabilnog kursa posrnuloj privredi da daš dovoljno vremena da se restrukturira i tehnološki revitalizuje preko uvoza nove opreme.
Seoba sive ekonomije u legalne okvire nedovoljno je kod nas proucena, a i svetski strucnjaci nisu mogli da shvate njene razmere u Miloševicevom sistemu. Na primer, ja sam potpredsedniku Svetske banke teško objasnio da u zemlji, u kojoj se 80 odsto društvenog proizvoda vrti van legalnih kanala, i same poslovne banke imaju svoje dilere na ulici pa nisu zainteresovane da se taj deo posla vodi kroz knjige. Zato Narodna banka mora da organizuje menjacke poslove sama (ta delatnost zakonom tada nije bila predvidena kao njena nadležnost, ali nije bila ni zabranjena). Tako smo preko menjacnica u legalne tokove uvukli blizu 3,8 milijardi dolara (prodali smo oko 1,25 milijardi dolara, pa je neto ulaz 2,5 milijarde dolara). I to nisu u najvecem delu bile devize gradana, nego su to devize koje su izašle iz sefova preduzeca koja su zbog nesigurnog sistema formirala sopstvene devizne rezerve. U sivoj zoni je još oko 50 odsto društvenog proizvoda, ali se ta zona više ne može sužavati monetarnim merama, vec mora na scenu da dode fiskalni mehanizam. Dileri s ulice, kojih još ponegde ima, dileri su fantomskih firmi koje i dalje rade mimo sistema.
Naravno, veliki znacaj za uspešnu konsolidaciju Narodne banke imalo je i to što smo mi u njoj doista napravili „veliko spremanje“, što, cini mi se, nije uradila gotovo nijedna druga naša institucija. Otpušteni ili zamenjeni bili su svi rukovodioci u NBJ, bukvalno svi. Vi, naravno, ne možete od jedne inflacione ustanove napraviti snažnu monetarnu instituciju ako u njoj ne zavedete gvozdenu disciplinu, ako se ne otarasite zabušanata i prevaranata i ako ne zamenite rukovodecu strukturu i ne postavite novu, strucnu, pre svega. Tako je i Vesna Arsic postavljena za viceguvernera za monetarnu politiku.
Zanimljivo, još 1997. godine, dok smo pili kafu u hotelu „Jugoslavija“, tražio sam od Radovana Jelašica, koji je tada radio u Dojce banci, da mi obeca da ce biti viceguverner ako postanem guverner. On je to tada lako prihvatio sigurno ne sanjajuci da ce za tri godine morati da održi obecanje. On je mnogo pomogao u sredivanju bankarskog sektora. Trebalo nam je, inace, citavih šest meseci da pohvatamo samo konce realnog stanja u bankama. Prvo smo uz pomoc konsultanata iz Sjedinjenih Država morali da obucimo ljude da nauce da pregledaju bilanse naših banaka. Kad su oni utvrdili da su dubioze bankarskog sektora oko pet milijardi dolara, pozvao sam bankare i upozorio ih da stari sistem poslovanja s fiktivnim dokapitalizacijama, lažnim revalorizacijama, itd, više nece biti tolerisan. Neki to nisu shvatii ozbiljno, pa smo u narednih šest meseci zatvorili 23 banke (neke nisu imale novca ni da plate racun za struju i telefone, a neke su bile cisto prevarantske kao, na primer, BC, to jest Banka Crnogorca).
Najveci problem su nam predstavljale cetiri najvece državne banke koje su imale dubiozu od oko 8,5 milijardi maraka (dakle, 4,2 milijarde dolara). Krajem 2001, razmišljali smo o raznim varijantama “ da jednu sacuvamo i rehabilitujemo, a druge ugasimo, itd, ali i za tu jednu bismo negde morali naci najmanje pola milijarde dolara za minimalnu sanaciju. A videli smo da su neke druge zemlje u tranziciji protracile milijarde dolara za spasavanje takvih banaka. Tada sam morao doneti najtežu odluku u karijeri “ da likvidiramo sve cetiri propale velike banke i u jednom trenutku ostavim 8700 ljudi bez posla. Vlada Srbije je podržala ovu odluku iz prve, ali u najtežim danima premijer nije bio ovde, vec je bio u Dubaiju. Uzgred, nove banke su kasnije pocele da preuzimaju bankare bez posla “ i vec ove godine mislim da cemo imati više zaposlenih u bankarstvu, nego pre likvidacije najvecih bankarskih sistema.
Cela operacija prošla je dobro, posle stecaja isteklo je vreme za prijavu potraživanja Agenciji za sanaciju i sada poverioci treba s konkretnim dužnicima da vide kako ce i s kojim diskontom od njih naplatiti svoja potraživanja (jer više nema garancija državnih banaka).
Tom hirurškom intervencijom omogucili smo citav niz drugih mera za vracanje poverenja gradana u banke. Koliko smo uspeli, jednostavno pokazuju podaci. Kada smo krenuli u posao, zatekli smo ukupnu štednju u bankama od oko 10.000.000 eura, a sada imamo 850.000.000 eura štednih depozita. Uspeli smo da nam naruku ide i konverzija maraka u euro i druge valute, što nije pošlo za rukom Crnoj Gori i nekim drugim zemljama. Kao što je poznato, konvertovali smo oko 8 milijardi maraka. Sve to poduprli smo velikim promotivnim akcijama. Sada nam premijer đindic prebacuje da se ponašamo kao P.R. agencija, a ja ne kao normalni diskretni guverner koji retko izlazi pred javnost, nego kao lekar opšte prakse. Mislim da on debelo greši “ kao da ne razume da mi nismo zatekli normalnu zemlju u kojoj guverneri donose jednu-dve odluke godišnje i nijansiraju monetarnu strategiju daleko od ociju javnosti.
Kad idete u tranziciju, to jest promenu sistema za 180 stepeni u zemlji u kojoj su sve institucije razrušene i bez ikakvog kredibiliteta, onda gradanima morate da objasnite zašto ovo ili ono cinite. Ono što smo morali da uradimo u bankarskom sektoru gotovo niko nije morao da radi cak ni u Istocnoj Evropi i neverovatno je da smo posle svih monetarnih katastrofa i džinovskih državnih prevara vratili kredibilitet bankama. To se nije moglo postici u diskreciji. Evo, cak i ja štedim u našim bankama, toliko sam poverenje u njih stekao. Premijer nije shvatio naš slogan „Sve je u poverenju“. Ili jeste.
Prenošenjem platnog prometa u banke, okoncali smo tu prvu tešku fazu rekonstrukcije bankarskog sistema i obavili najteži deo posla. Ponosni smo što smo svim tim merama stvorili jednu od najstabilnijih institucija u našoj zemlji “ Narodnu banku.