Problem asimilacije Srba u rasejanju je teško zaustavljiv, i povratak u Maticu je jedno od celishodno rešenje, ali na tom putu postoje brojne prepreke, više ekonomske prirode. Stoga „seobi Srba u obrnutom pravcu malo je verovatna sve dok u Matici postoje brojni ekonomski problemi malo ljudi će se vratiti.
Svaka reč gospodina Boška Obradovića (Srpski Sabor Dveri) je iskrena, otvorena, nadahnuta žarkom patriotskom željom da se pomogne srpskom narodu pre svega u matičnim državama, a onda i rasejanju širom sveta. Već sama upečatljiva dobronamernost obavezuje na odgovor, mada to može da podrazumeva odgovor u ime rasejanja, što bi bilo pretenciozno sa naše strane. Jer kao što i sam g. Obradović konstatuje – ne postoji jedinstvo matice, nema ga ni u rasejanju. Stoga, ako smo i mi deo rasejanja kome se autor obraća, ovo što sledi je naš osvrt na njegov rodoljubiv apel.
Dobronamernost jeste obaveza da se sa poštovanjem i u istom duhu na apel osvrne, ali ne i jemstvo da su ocene, analize i odgovarajući zaključci u njemu, po našim saznanjima, uvek tačni. Smatramo stoga, da nas dobronamernost sa naše strane, obavezuje da piscu na iste prijateljski ukažemo.
Predstavljajući današnju vlast i poredak u Srbiji, g. Obradović ih ovako karakteriše (biramo samo one najcrnje): tuđinomanija, državni raspad, kontrolisani mediji, strane agenture koje vode unutrašnju politiku, kolonijalna vlast, priučeni zapadnjaci, tzv. demokratski usrećitelji postoktobarske Srbije. S druge strane ima u Srbiji i sjajnih ljudi: sposobnih, čestitih… patriota, ali se nalaze na marginama društva; nepovezani su i neorganizovani; nedostaje im autoritet, kaže autor – i svakako tu ubraja i ljude oko Dveri Srpske.
U poglavlju Snaga Srpskog Rasejanja, govoreći o svetu u kome naše rasejanje živi i dela, sasvim jasno, tzv. Zapadnom svetu, g. Obradović je napisao: … u koji smo toliko zagledani i zaljubljeni…. Očigledno piše u množini i Srbima uopšte, ne isključujući ni sebe. Posle svega što je g. Obradović napisao u svom apelu, sa nevericom i danas čitamo ovo mesto. Tu nam se jedino čini nedosledan i protivrečan samom sebi. Hteli bi da razumemo da je u pitanju ironija – mada u kontekstu napisanog ne zvuči tako – ili prostije, da se pogrešno izrazio. S obzirom na njegovu neprikosnovenu dobronamernost, tako se i mora razumeti ova nesrećna rečenica pisca apela, ali ne i samo stanje srpske zagledanosti i zaljubljenosti u Zapad.
Složićemo se da je takvo emotivno stanje apriori nekritično i neobjektivno i kao takvo neprimereno donošenju zdravih i razumnih odluka. Kod Srba prava hronična bolest i istorijski jedan od glavnih uzroka ponavljanog teškog narodnog stradanja i društvenih i državnih lomova. Ko“ razuman, u iskustvu onoga što nam je Zapad istorijski činio i poslednjih godina još uvek priređuje, može da priželjkuje takvo stanje i raspoloženje? U kontekstu ovog načelno rodoljubivog apela, ova srpska pošast, treba – nadamo se – da objasni neke manjkave ocene kako o matici, tako i o rasejanju.
Jedan važan, možda i presudan faktor, čini se nedovoljno osvetljenim. To je današnja globalnost svetske politike u kojoj dominira politička demokratija. Koliko smo zapazili, g. Obradović je samo jednom indirektno pominje, kvalifikujući je takozvanom. Demokratija i nije ono što propagandno i popularno znači. Ona je jedan oblik vladavine u matičnim zapadnim zemljama odakle je ponikla i gde je dizajnirana da služi prvenstveno njihovim interesima, a drugi u izvoznim i kolonijalnim zemljama. U svetskoj demokratiji, slično poraženom komunizmu, dominira autoritet i glas najjačeg i jačeg; itekako postoji hijerarhija. U matičnim zapadnim zemljama politički sistem je dvopartijski i malopartijski; u „izvoznim je višepartijski i sitnopartijski, itd. Otuda i velika nesrazmera u stabilnosti vlada i drugim problemima vladanja uopšte, u matičnim i „izvoznim“ zemljama.
S druge strane partijski sistem u demokratijama daje prednost posebnom interesu nad opštim; pre „diferencira“ nego što ujedinjuje. Stoga i teškoća, uprkos imenu demokratija -hronično potiskivanom – opštem, narodnom i nacionalnom interesu da dođe do izraza. I kao što većina glasova donosi izbornu pobedu, tako je i ceo demokratski sistem usmeren na prednost jačem – politički, privredno, ekonomski i finansijski. Dobri poznavaoci Zapada uporno govore da je demokratija politički sistem njenog visokog kapitala i tesno povezan sa njime. Današnja katastrofalna finansijska kriza, koju su uzročile hazarderske investicione banke, to nesumnjivo potvrđuje. Dok široke narodne mase diljem sveta „otplaćuju“ spekulativne gubitke svetskih banaka stezanjem kaiša – drastičnim smanjenjem opšte potrošnje, penzija, zdravstvenog i socijalnog staranja, itd; banke-gubitnice i dalje plaćaju milionske dividende svojim vodećim bankarima.
Demokratija je snažno podržana i tajnim društvima čije su veze ne samo dobre za obavljanje posla, već po svemu veliki „biznis“ njima i dominira. Za razliku od vidljivih struktura demokratije u kojima preovlađuje utisak slobodne debate i dobrovoljnosti, tajna društva su autoritarna, ritualna i striktno disciplinovana. Njihovo tajno članstvo je infiltrirano u vrhove i glavne odbore svih političkih partija, vlade i opozicije, te tako ostvaruje svoj moćan uticaj na društvo. I u matičnim demokratijama, tajna društva su uglavnom „tabu“ teme. A kad o njima nešto i procuri u javnost, čak i u kontroverznim slučajevima, saopštenja i objašnjenja koja se daju usmerena su na njihovu suptilnu reklamu. Da su tajna društva nevidljiva kičma demokratije govori činjenica da su ona u prethodnici demokratizacije svakog društva; prvo ona obezbeđuju slobodu svog tajnog delovanja, osnivaju se i etabliraju, pa tek potom pristupa procesu demokratizacije. Svetska demokratija se može dalje analizirati, ali za one koje interesuje suština i istina dovoljno je rečeno.
U svetlosti onog što je g. Obradović napred rekao o vlasti i poretku u Srbiji i na drugoj strani, njenim sjajnim ljudima, ali na marginama i onog što smo mi izložili o srpskoj pošasti zaljubljenosti u Zapad i globalnom uticaju svetske demokratije – da razmotrimo neke od njegovih predloga.
Treba pre svega jasno odgovoriti na pitanje: Ko“ je doveo tu prokaženu „postoktobarsku“ garnituru na vlast i ko“ ih do danas na vlasti izdržava i održava? Ma koliko nezadovoljan Miloševićevim režimom, to nije bio neorganizovan narod, već strane agenture koje su organizovale i povezale tada raznorodne zapadne političke prijatelje, da ih osvajanjem Skupštine, tj. pučem, dovedu na vlast. Zašto ih je doveo i održava na vlasti? Zato da suštinski služe zapadnim interesima i izvršavaju njegove naloge. Može li se sumnjati u to? Teško. Dok vlast samo rečima „brani“ Kosovo – ono, po svemu, kao što Zapad hoće, nepovratno „odlazi“. Ko“ goni Tadića da forsira samooptužujuću i sramnu Deklaraciju o Srebrenici, koja minira i onako labavu poziciju Republike Srpske? Po čijem nalogu Tadić pušta „niz vodu“ Republiku Srpsku?
Kad će Zapad prestati da podržava ovu nenarodnu vlast? Kad ne bude u stanju da im dalje služi. Na Zapadu vrhuni brutalan interes. Biće otpušteni bezobzirno, kao svako ko“ je odigrao svoju ulogu. Ko“ će da ih zameni na vlasti? Opozicija – koju g. Obradović naziva razbijenom i nesposobnom – to je njena uloga u demokratiji. Treba samo pratiti kako Zapad priprema SNS Tome Nikolića, najjaču opozicionu stranku, do juče nepodobnu, u „demokratski“ podobnu da preuzme vlast kad zato dođe vreme. Za uzimanje vlasti nužna je demokratska podobnost, jer podrazumeva poštovanje pravila demokratskog ponašanja, koja između ostalog sadrže i priznavanje hijerarhije autoriteta. U globalnoj demokratiji autoritet ističe iz matice i najjači je u njoj, a onda stepenasto opada u širenju prema svojoj demokratskoj periferiji. U našem slučaju – krajnjoj periferiji – to podrazumeva prostu poslušnost pred vrhovnim autoritetom matice.
Šta u tom slučaju biva sa sjajnim ljudima Srbije g. Obradovića? Oni su u međuvremenu postali još bolji i u svakom pogledu još iskusniji, zreliji i organizovaniji, ali „demokratski nepodobni“ bez ozbiljnijeg uticaju na političku scenu – i dalje na marginama. Dakle, ne ostaju oni u zapećku društva samo voljom domaćeg režima, već i sankcijama Zapada.
Kakva bi u tom slučaju bila korist od ulaska predstavnika dijaspore u Skupštinu Srbije? Broj predstavnika rasejanja bi verovatno bio vrlo mali, ali i da je veći broj u pitanju – praktična korist bi bila nikakva. Broj je manje važan faktor. Mnogo presudniji je: koja vrsta ljudi bi bili ti predstavnici dijaspore? U znatnoj većini nekritički pro-zapadno nastrojeni pojedinci, a od njih nikakav boljitak, jer bi zdušno podržali vladajući politički kurs i samo uvećali vladinu glasačku mašinu, što je legitimno pravo svih vlada i u „zrelim“ demokratijama da, strogom partijskom disciplinom, tako koriste skupštinsku većinu. Ili ono drugo „demokratsko“ pravo vlade, ukoliko obezbedi svoju skupštinsku većinu, da istraje ceo zakonski period svog mandata – što danas praktikuje i naš Tadić – uprkos vidnog gubitka narodnog poverenja. Ako bi se u Skupštini Srbije i našli neki pojedinci koji su na Zapadu živeli otvorenih očiju; poznaju ga iznutra, sve njegove prednosti i mane i ostali patrioti – kako ih je predstavio g. Obradović – šta bi bilo sa njima? Oni bi uvećali „jalovu“ manjinu Skupštine, njenu „demokratski nepodobnu“ stranu, pa tako male praktične koristi i od njih.
Ovde treba razmotriti i ovo pitanje: Ako Zapad, kao spoljašnji faktor, vrlo uspešno mešetari i u tako „perifernim“ demokratijama kao što je naša, da li se logično može pretpostaviti, da neće učiniti sve u njegovoj moći, da u našu Skupštinu iz dijaspore – gde raspolaže i iskusnijim metodima i svim polugama vlasti i uticaja -pošalje sebi privržene ljude koji će podržati njihove namere i ciljeve, a ne svoje – ma koliko objektivne – kritičare i srpske patriote.
Pišući o rasejanju g. Obradović mu daje i sledeće ocene, pored onih napred pomenutih, poznavanje Zapada i svetskih kretanja, i svega toga bez odricanja sebe i svoga i od njega očekuje, između ostaloga, nove vetrove duhovnosti, morala i patriotizma, što je samo malim delom tačno i pre rodoljubivo priželjkivanje plemenitog autora nego stvarnost.
U srpskom rasejanju uopšteno žive tri vrste ljudi. Ogromna većina je ekonomska emigracija koja je u rasejanje pristizala u više talasa posle rata. Opšte uzevši, to su dobri i radni ljudi koji su se uklopili u život sredine koja ih je primila, obezbedili skromnu ekonomsku egzistenciju za sebe i svoje. U odnosu na svoje nacionalno poreklo, održavaju veze sa svojima i rutinski prate prilike u zemlji; u rasejanju eventualno posećuju crkvu i učestvuju u njenom životu i poštuju verske praznike. Oni su mahom apolitični. Zapad ih, izuzev ekonomske egzistencije, samo uzgred interesuje, koliko život u toj sredini nužno iziskuje. Oni koji su se potrudili da „suštinski upoznaju Zapad i svetska kretanja“ iz ove sredine biće retki izuzeci. U odnosu na osnovno pitanje poruke g. Obradovića – Seobe Srba u obrnutom pravcu – iz ove grupe, bilo bi potencijalno najviše povratnika, zavisno od ekonomskih prilika u zemlji. Dok god bude egzistencijalno povoljnije živeti u dijaspori – značajnog povratka neće biti. A njihovim starenjem u rasejanju, biće ih još teže pomeriti.
Za drugu grupu bi se moglo reći da su „upoznali Zapad iznutra“ i „poznaju svetska kretanja“. Nju sačinjava ratna i prvi talasi posleratne političke emigracije i retki pojedinci iz već pomenute ekonomske emigracije. I to bi bilo sve o „jedinstvu“ ove grupe, jer se ona jasno deli u dve posebne grupe.
Stoga, druga grupa je našavši se u emigraciji, ako je i znala zašto je tu, skrenula svoj pogled sa narodnih i nacionalnih problema i „opšteg dobra“ i počela da „upoznaje Zapad“ i „svetska kretanja“ kako bi se, kroz njegove filtere, oportunistički što bolje snašla i situirala. Brzo je shvatila da je najlakši i najbrži put za to nekritičko prihvatanja „zapadnih vrednosti“ i „načina života“. Zapad za takve „regrute“ ima svoje službe i ustanove koje ih odgovarajuće situiraju i oni postaju duhovno „zapadnjaci“. Ovo je grupa koja u odbrani svog zapadnjačkog stava podgrejava razmirice i sprečava svako nacionalno jedinstvo u rasejanju. Upravo, iz ove grupe bili bi regrutovani poslanici za Skupštinu Srbije. U nacionalnom pogledu ne kriju svoje poreklo, jer bi inače bili neuspešni u svom neumornom zalaganju i propagiranju „zapadnih vrednosti“. Ostaju formalno uz SPC, mada budući „napredni“ nisu veliki vernici; vrsta su „demokratske“ kontrole oko crkvenih odbora, da je „sve lojalno“ u odnosu na zemlju-domaćina. Iz ove grupe, osim „po zadatku“, bilo bi najmanje povratnika. Protiv toga su njihove godine, jer su mahom ostareli ljudi. Ali još važnije, oni su na Zapadu, svojoj „duhovnoj“ otadžbini; druga im ne treba.
Treću grupu čine oni koji nikad nisu hteli da zaborave zašto su u emigraciji, niti prestali da misle i žive u problemima našeg naroda i otadžbine; u rasejanje su ušli „otvorenih očiju“, korigujući svoje predrasude o Zapadu ako su ih ranije imali. Ponuđene „zapadne vrednosti“, politiku, mere i postupke Zapada prema našem narodu i zemlji, kritički su propuštali kroz filter našeg suštinskog narodnog i nacionalnog interesa i samo tako cenili njihovu podobnost za nas. Nema sumnje da se oni zalažu za slobodnu i nezavisnu državnu i nacionalnu politiku, ma koliko to bilo teško pod neprestanim pritiskom Zapada. Ostali su iskreni vernici i nesumnjivi podržavaoci SPC u teškim uslovima tuđine. I danas slove, pišu i razmišljaju gotovo isključivo o ključnim pitanjima sa kojim se suočavaju naš narod i otadžbina, što iz rasejanja nije lako. A ako je ta istrajna vernost suštinskim vrednostima našeg naroda patriotizam – onda su i patrioti.
Da razuverimo one koji bi pomislili da pišemo samo o sebi. Ova grupa je daleko veća od prethodne – „duhovnih zapadnjaka“, ali uglavnom nemušta. Mi smo u njoj samo manjina koja se još čuje. Pošto je reč o slobodnoj, neorganizovanoj duhovnoj i misaonoj zajednici, sigurno je da u njoj postoje razlike u nebitnom o njenoj gornjoj definiciji. S tom kvalifikacijom u vidu, slobodni smo da u ovu grupu ubrojimo i g. Srđu Trifkovića, uglednog mlađeg komentatora naše političke scene, koji se u svojim visprenim analizama nikada nije ogrešio o suštinski narodni i nacionalni interes. U odnosu na povratnike iz ove grupe, kad bi bila samo volja u pitanja, načelno bi bilo dosta kandidata. Ali i njih bi u glavnom sprečavale godine, ali i prijem na koji bi naišli kod sadašnje vlasti i onog dela društva koji je još uvek podržava.
Pisac apela tačno uočava problem asimilacije u rasejanju i smatra je nezaustavljivom, te zato poziva na povratak u Maticu kao jedino odgovorno i celishodno rešenje. Ali onda kao da sam uviđa prepreke na tom putu i već na sledećoj strani, malo protivrečno, preporučuje niz palijativnih mera, uglavnom u saradnji sa SPC u rasejanju – da se spreči dalja asimilacija.
Mi i dalje smatramo apel g. Obradovića načelno ispravnim i iznad svega dobronamernim i rodoljubivim. Sjani ljudi Srbije i oni oko Dveri Srpske treba da nastave i intenziviraju rad u tom smeru. Nije g. Obradović kriv što njegovom pozitivnom predlogu o „Seobi Srba u obrnutom pravcu stoje na putu objektivne okolnosti. Malo ljudi će se vratiti. Ono što još uvek može doći iz rasejanja, od onih koji su kritički i suštinski upoznali Zapad i svetska kretanja a „ostali svoji“, su zdrave i nacionalno korisne ideje za koje se treba iskreno otvoriti i razmotriti ih. Ako se to postigne, otvorila bi se perspektiva dalje saradnje rodoljuba matice i rasejanja sa mnogim dobrim izgledima.
