Црква Светог Николе на Поречкој ади код Доњег Милановца
У 17. веку место које се данас зове Доњи Милановац први пут се помиње под називом Бања и као рибарско сеоце био је близу ушћа реке Пореч у Дунав. Средиште Поречке области, насеље Бању, уништавају Турци. Немирна времена, страх од турске војске, натерали су становништво да 1690. године на дунавском острву Пореч подигну ново насеље и назову по имену острва. Због честих поплава по наредби кнеза Милоша Обреновића из 1830. године Пореч је пресељен са нижег острва на вишу десну обалу Дунава, како би се сачувао од пролећних поплава. Уз то променио је назив у Милановац. Име је добио по Милошевом прворођеном сину престолонаследнику Милану. Било је то једно од првих насеља које је саграђено по регулационом плану који је осмислио војвода поречки Стефан Стефановић Тенка. Три деценије касније, 1859. године, када је под планином Рудник настао Горњи Милановац, овај на Дунаву добија одредницу Доњи. У првој половини 19. века варош је имала преко 150 кућа, главну улицу, цркву, казнени завод, царину, школу и огромно пристаниште, а његови становници били су познати трговци и врсни крманоши.
Острво Пореч на Дунаву са црквом Св. Николе налази се 8 км узводно од Доњег Милановца. Некада се на овом острву налазила римска варош Пагус Пореци, која је после пропасти Римске империје опустела. Тек y 15. или 16. веку острво је поново насељено становништвом пребеглим из суседног насеља са друге обале Дунава званог „Градац“, које се овде склонило пред навалом Турака. До средине 19. века, док није напуштено, Поречко острво је било важно трговачко и стратегијско место на доњем Дунаву. О томе сведоче многе саобраћајнице којима је острво испресецано. У нашој новијој историји и y борбама y време Првог и Другог српског устанка, Пореч је играо значајну улогу, јер је често био упориште за операције против Турака y Источној Србији. Путописци са почетка 19. века, описујући варош истичу да на острву има и по тридесет топова, што сведочи о његовој стратегијској важности y борби против Турака.
Пореч је 1804. присаједињен острву Ада Kале. После 1806, острво је ослобођено од Турака и служило је као важно устаничко упориште. Нарочитих заслуга за ослобођење имао је Миленко Стојковић, који је убрзо затим постао заповедник вароши. После пада Неготина y турске руке 1813, y Пореч су се склонили устаници. После пропасти Првог српског устанка, до 1815, Пореч је добио политичку самосталност адакалског заповедника Османа Паше. За заповедника вароши постављен је нахијски капетан Стефан Стефановић Тенка. Успелим окончањем Другог српског устанка, кнез Милош је захтевао да се Пореч присаједини ослобођеној Србији y коју је преко овог насеља пристизала со. Близина Румуније која је значила и везу са Русијом, била је нарочито важна за новостворену српску државу. Поред тога, и лични интереси руководили су кнеза Милоша y жељи да Пореч остане y Србији, јер је y Влашкој имао имања на која се повукао после абдикације, 1838. године.
Прелазак на острво Пореч
Преко острва се обављала веома развијена трговина са иностранством. Становништво је имало повластица, било је ослобођено општег пореза, а плаћало је само пoрез од 4 гроша за издржавање народне кујне. Повољне економске прилике утицале су да се Пореч веома рано истакне као локално просветно и културно средиште, што је y ондашњој Србији била реткост. Иако је тада Србија имала незнетан број школа, Поречани имају своју школу која са мањим прекидима ради од 1809. до 1831. Судећи по броју претплатника на разне листове, писмених људи y Поречу било је сразмерно доста.
Данашњи Доњи Милановац настао је пресељењем становника Пореча. Како је острво често страдало од поплава, било је нужно изградити варош на погоднијем месту. По наредби кнеза Милоша и поред извесног отпора становника, пресељење је почело 1832. По коначном доласку y Доњи Милановац, Поречани су подигли привремену цркву код општинске суднице, која је служила све док 1840. год. није подигнута црква која и данас постоји. После те године поречка црква је сесвим опустела, а све црквене ствари су пренете у милановачку цркву.
Историјат поречке цркве
Црква Св. Николе подигнута је 1730. О томе говоре подаци егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733: „. . . црков Поречка, храм светог Николаја здата лето 1730 . . .“ Према његовом даљем опису, црква је имала „ … с поља стени од камена, покривена шиндром убелена кречом. Звоно једно имејет. . .“ И други извори, извештаји, потврђују 1730. као годину подизања поречке цркве: према податку од 25. јануара 1734. године, црква је сазидана пре четири године, као „ … велика и висока, дуга и пространа, каменом зидана. . . “ У истом извештају наводи се да је била богата црквеним намештајем, штампаним књигама и рукописним. Даље следи опис изгледа цркве y коме се каже да је имала пет прозора, један на олтару, двоја врата, изнад крова крст од дрвета и звоно над стрехом. Цела је била патосана циглом, а посвећена св. Николи.
Касније, y извештају намесника поречког Милутина Јеленића из XIX века, спомиње се да је црква подигнута и живописана 1806, а освећена 1809. године и да је служила док y Доњем Милановцу није подигнута нова црква. Када је 1832. године кнез Милош наредио да се попишу новосаграђене цркве, између осталих се помиње поречка црква и податак да је подигнута 1811. године. Из треће деценије XIX века има података о изгледу цркве: ,, . . . на источној страни цркве налази се торањ из Карађорђевог времена…“ Није спорно да је црква y Поречу била подигнута 1730, али је више пута страдала од непогода и на њој су често вршене оправке, тако да се у документима помињу различити датуми њеног обнављања.
Црква је зидана каменом и опеком, y облику једнобродне грађевине; једноставна је y свом основном облику, карактеристичном за црквену архитектуру XVIII века y Влашкој и Јужној Угарској.
Ружица Јовановић, Саопштења VIII, 1969.
