ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИJАСПОРОМ
ЈУРИСДИКЦИЈА НАД СРПСКИМ ЕПАРХИЈАМА ВАН ЈУГОСЛАВИЈЕ
У претходним деловима нашег рада доказали смо, да цариградска претензија на власт над читавом православном диаспором не може бити оправдана ни канонима, ни мотивима црквене икономије. Тиме је одузет терен и за грчке претензије у погледу српских епархија ван Југославије само на том основу, што њој, кобајаги, мора да припада цела православна диаспора у читавом свету.
Ипак тиме питање о јурисдикцији над српским епархијама у иностранству још није дефинитивно решено, јер осим овог погрешног општег разлога могу постојати још неки специални разлози у корист грчке јурисдикције над појединим српским епархијама. Сада прелазимо на то питање.
Шта је, који су наиме услови потребни за црквену јурисдикцију над извесном територијом? To питање има неку сличност са питањем о условима стицања државног суверенитета у међународном праву.[1]
Држава добија суверенитет над територијом или оригинарно, почетно, или деривативно, – изводно. У првом случају власт над територијом раније никоме није припадала (territorium nullius), у другом – она је припадала другој држави. Оригинарна сувереност се добије или путем акцесије – природног прираштаја или -, у већини случајева, путем окупације, заузећа територије, која никоме не припада, јер и у међународном праву, као и у праву грађанском res nullius cedit primo occupanti. Деривативни суверенитет добија се на више начина – путем наследства, уговора, рата, узукапије или прескрипције (застарелости), при чему су за важност ових аката понекад потребни и још специални услови – пристанак становништва дотичне територије (плебисцит, опција) и пристанак других држава.
Нешто слично имамо и у црквеном праву. И овде стицање јурисдикције може бити или оригинарно или деривативно. Оригинарно стицање јурисдикције имамо тада, када дотична аутокефална црква добије власт над православним становништвом у територији, која до тога није припадала ни једној православној цркви и у црквеноправном погледу била је res nullius; деривативно стицање постоји тада, када дотична црквена јединица (парохија, црквена општина, епископија, митрополија, аутокефална црква) прелази из једне црквене јурисдикције у другу. Оригинарно стицање црквене јурисдикције врши се путем спољашње мисије, која у црквеном праву има значење слично окупацији у међународном праву. Црква, која је проширила хришћанство код извесног народа (ecclesia matrix и ecclesia filialis) или вратила је у православље неку неправославну организацију, има право на јурисдикцију над тим становништвом, за што постоји основа како у Св. Писму (на пр. I Кор. 4, 15), тако и у канонима. „Цркве да остану под влашћу оних престола, којих су епископи убедили их, да се обрате к католичанском јединству“, каже напр. 117 правило Картагенског сабора (Ат. Синт. III, 571; ср. пр. 99, Ат. Синт. III, 542-543). На том основу биле су потчињене, напр. цариградској цркви цркве руска, српска, бугарска. Цркви руској потчињене су православне цркве у Кини, у Јапану, у Урмији и т. д.
Деривативно стицање црквене јурисдикције, за разлику од стицања суверенитета државом, не може бити извршено путем наследства или рата, али, као и у међународном праву, може бити извршено путем споразума између цркава и застарелости. Споразум са том црквеном влашћу, којој је припадала дотична територија, то је најобичнији начин стицања нове територије за извесну цркву, али при томе потребан је пристанак не само више, централне власти дотичне цркве, него и пристанак епископа те епархије, чији део прелази под власт другог епископа.
„Нити се има ико правдати тиме, што је од епископа, који првенствује, добио грамату на управу неког места, гласи 120 картагенско правило, него имао он грамату или не имао, он мора договорити се са епископом, који дотичним местом управља, и од њега грамату нека прими, да се види, да он у миру поседује цркву, на коју је право истакао“. (Ат. Синт. III, 576-577).
„За свакога је епископа очувано колико треба право, гласи 56 правило истог сабора, да се из извесног сустава епархије никакво место не сме отцепљивати са намером да се стави особити епископ, осим случаја, ако на то пристане онај, који има сврх тога места власт“ (Ат. Синт. III, 453). Исто налазимо и у другима канонима, на пр. у 6 правилу сардикијског сабора, у 98 правилу сабора картагенског и др.
И црквена историја зна много таквих споразума. На пр. на тај начин Српска црква добила је у последње време од Цариградске Патријаршије неколико епархија у Јужној Србији, у Босни и Херцеговини, од Цркве Буковинске далматинско-истријску и бококоторску епархије, митрополит Евлогије добио је власт над иностраним делом Петроградске епархије и т. д.
Док застарелост за стицање суверенитета у међународном праву има само споредно значење, пошто нема ни једне општеобавезне одредбе о минималном року за такву застарелост[2], црквено право, слично грађанском, даје велико значење узукапији у питању црквене јурисдикције и канони признају право јурисдикцији не само тада, када застарелост постоји од вајкада (immemorabilis), што видимо, на пр. у 8 правилу III Васељенског сабора, него и одређује тачни минимални рок застарелости према дотичним околностима. Обични рок застарелости према 17 халкидонском правилу, поновљеном у 25 трулском правилу, то је тридесет година, тако да спор о јурисдикцији може бити подигнут само пре него што је тридесет година истекло. A у том случају, ако је епископ вратио у православље неке јеретике или расколнике, тај се рок, на основу 119 правила Картагенског сабора, смањује чак и до три године (Ат. Синт., III, 574).
„У свакој митрополији, каже 17 халкидонско правило, епархије, које су по селима или засеоцима[3], морају непроменљиво припадати оним еписко
