СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ
ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ
КРИТИКА ГРЧКЕ ТЕОРИЈЕ О ЈУРИСДИКЦИЈИ НАД ДИАСПОРОМ
1. Шта кажу канони?
У православној Цркви канонско и општеобавезно значење има само то, што је сагласно са канонима, укљученим у православни кодекс, који је био завршен у време Цариградског патријарха Фотија I (883 г.) Заштитници власти Цариградске патријаршије над целом православном диаспором позивају се како у званичним актима црквене власти, тако и у новинарским чланцима на три канона Васељенских Сабора и то а) на 2 правило II Васељенског, Цариградског Сабора, б) на 8 правило III Васељенског, Ефеског Сабора и, напослетку, в) на 28 правило IV Васељенског, Халкидонског Сабора.
а) „У другом правилу II Васељенског Сабора пише п. Мелетије у гореспоменутом писму м. Антонију (од 5. VII. 1927. број 1551, Pantainos, 1927, број 29, страна 514-516), читамо: „Епископи да не простиру власт своју преко своје дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цркава… Ако нису позвани, епископи нека не прелазе граница своје дијецезе ради рукополагања или ради другог каквог посла, који се црквене управе тиче. Кад се очува у пуноћи изложено правило о дијецезама, јасно је да ће, као што је установљено у Никеји, свима пословима сваке поједине митрополије управљати сабор дотичне митрополије“.
„На основу овог правила, чини одавде закључак п. Мелетије, ви, као архијереји руске цркве, немате право, да се, као канонски синод, умешате у епископску јурисдикцију ван граница ваше цркве“.
Допустимо за један тренутак, да се наведена од п. Мелетија места односе на наше питање и говоре о православној диаспори. Шта одавде следује? Само то, што православна црква уопште не може да има спољашњу мисију, када се мисионерска територија (partes infidelium) налази ван граница православних аутокефалних цркава. И сама Цариградска црква, као и Римска, не би имала права на мисију, јер правило не даје им ма какав изузетан положај у томе погледу. Али то би значило негирати свештену заповест самог Основаоца Цркве апостолима и у њиховом лицу свима епископима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мат. 28, 19; Мр. 16, 15). Међутим та је заповест jus divinum, ca којим ни један канон не може да буде у противречности.
Јасно је, дакле, да у тумачењу п. Мелетија није све у реду, и у чему је ствар, одмах ћемо видети, чим прочитамо то правило у целини. Онда видећемо да све, што је навео из текста правила п. Мелетије, нeмa односа према питању о диаспори, јер све то говори само у узајамним односима аутокефалних дијецезалних цркава, док ту једину реченицу у правилу, која баш говори о диаспори, он је, ван сумње, случајно, изоставио. Наиме на крају правила читамо: „А оне цркве, који су међу варварским народима, имаћe ce управљати по отачаском обичају, који се досада чувао“.
На тај начин све, што је раније правило говорило о јурисдикцији у самим диецезама, не односи се на територију „међу варварским народима“, т. ј. на диаспору. Овде не важе одредбе правила о чувању граница црквених дијецеза, него важи „отачаски обичај“. Какав је тај обичај? To je ред, који је постајао у цркви у апостолско доба, кад она још није била подељена на обласне цркве и кад је сваки од апостола имао јурисдикцију у целој цркви. Због тога и сада право и обавезу мисије in partibus infidelium имају све аутокефалне цркве, док на тим територијама неће бити организиране нове аутокефалне цркве.
Тако разумеју то правило и канонски коментатори старог времена и ауторитетне нове канонисте.
Тако Јован Зонара указује да према овоме правилу, као и другим (14 апост., 6 и 7 пр. I Вас. сабора) епископи не могу да прошире своју власт на другу митрополију, него у свакој земљи треба да управља обласни сабор, и затим додаје:
„А пошто су онда код варварских народа постојале цркве верних, где, можда, није било толико епископа, да би их било доста за сабор, или постојала је неопходност, ако је тамо био неки, који се одликовао красноречјем, да он често посећује и епархије других епископа, да наставља оне, који примају веру, и њих утврди у њој, Свети сабор дозволио је да важи и за будуће време тај обичај, који се код њих досада чувао“ (Ат. Синт. II, 170-171).
Исто буквално понавља и Тодор Ваљсамон и додаје, да је то дозвољено упркос другим канонима услед практичне неопходности и да тај канон дозвољава у циљу црквене икономије присаједињавати цркве, које се налазе код незнабожаца, к другим црквама (Ат. Синт. II, 171, 172).
„Оне цркве, које су се налазиле ван граница римске државе, пише еп. Никодим Милаш, биле су малобројне, да саставе једну дијецезу, и зато о њима ништа особитога сабор не одређује, него оставља да се управљају по пређашњем начину, на име, или да остану потчињене појединим дијецезалним или епархијским епископима, као, на пример, што је Абисинија потчињена била александријским епископима, или да се управљају самостално, не зависећи од једног или другог прво-епископа“ (Правило с тумачењима, I, 245 – 246).
Видимо дакле, да правило не само не забрањује аутокефалним црквама слати своје епископе у диаспору, него изречно то дозвољава.
б) У 8 правилу III Васељенског сабора п. Мелетије и други заштитници грчких претензија обраћају пажњу на следеће речи тог правила:
„Да никакав од најбогољубезнејшијих епископа не заузимље другу митрополију (грчки: „епархију“), која није била одавно и од самог почетка под његовом или његових предшаственика руком, а ако је који заузео другу митрополију и насилно је себи присвојио, нека је поврати“.
Одавде Грци чине закључак, да аутокефалне цркве, осим цариградске, немају права да шаљу епископе ван државних граница своје народности, јер те земље нису биле од самог почетка под њиховом руком.
Али доста је само прочитати цело правило да би смо видели, да оно нема односа према нашем питању. Оно тежи, да заштити независност једне ауто

