U švedskom gradu Leksandu, u okviru već dobro poznatog kulturnog projekta „Raskršća“, nedavno je na srpskom i engleskom objavljena foto-monografija Milana Pešića pod naslovom „Crnom Gorom“. Iz opusa od oko 150.000 snimaka, autor Jovica Marčeta, kulturni entuzijasta i filmski stvaralac, odabrao je oko 200 i sročio uzbudljivu foto-priču i o Crnoj Gori koje više nema i o ovom znamenitom majstoru fotografije, jednom od najpoznatijih koji se u prošlom veku pojavio na prostorima one velike Jugoslavije.
Reč je o samoniklom umetničkom izdanku na kamenu crnogorskom, kojeg su u tajne fotografije i mogućnosti oka kamere uputili čedo Kušević, Anton Lukateli, Stevo Radović, Stevo Lepetić, Karlo Martineti i drugi poznati posleratni snimatelji, fotografi i filmadžije, a njegov prirodni osećaj za lepo, za magičnu igru svetlosti i senki, razvili velikani crnogorske i jugoslovenske likovne umetnosti Miroslav Škarko, Božidar Jakac, Petar Lubarda, Milo Milunović, Aco Prijić…
Budimo ljudi, a ne zla braća
U jednom pismu autoru monografije Jovici Marčeti, Pešić, koji sada živi sa suprugom Anđom u selu Gornja čađavica kod Bijeljine, veli da je ova knjiga „neka vrsta velikog likovnog protesta protiv zla i nepravde i poklon dobrim ljudima, jevanđelje ljudskoće i pravde u ovim zlim vremenima i u njoj neljudi nemaju šta tražiti… Moje sve bogatstvo su ovi snimci sa kojima sam se borio protiv nepravde koja me je često zaticala. Niti jedan đavo se nije ženio da mene nije zvao u svatove. Volio bih kad bi ovi moji radovi podstakli ljude, kosmopolite da utiču da što manje bude zlih ljudi u našem rodu, što manje zla i nepravde na našoj najlepšoj planeti. Pa možda neka odatle potekne apel da ljudi moraju, kao u vašem udruženju, biti ljudi a ne zla braća…“
Sve ostalo je plod talenta i fanatične upornosti ovog neobičnog čoveka koji je više od pedeset godina lutao crnogorskim putevima i bespućima od Ade na Bojani do vrhunaca Komova, Bjelasice, LJubišnje, Pive i Durmitora, kroz kanjone Morače, Mrtvice, Tare, Pive, Lima i Komarnice.
Prvi je proneo kameru kroz glasoviti kanjon Nevidio, dopro do nedođije u koje ljudska noga pre njega nije kročila, često i kroz mećave i gromobitne oluje, kroz namete i po karamluku, vrebao sumrake i zalaske sunca na plažama i dočekivao zore u durmitorskim snegovima da uhvati čudesnu igru senki na netaknutoj belini.
Lepa Nemica
Fotografisao je ljude težake, stočare, ribare, planince i primorce, nomade i slučajne prolaznike, puteve i bespuća Crne Gore. U svojim fotografijama on je uhvatio taj topli neponovljivi delić života koji greje neobičnom toplinom i neprolaznošću, a koju imaju samo originalni ljudi i originalni krajevi, kaže u uvodu Jovica Marčeta, objašnjavajući kako je Milan Pešić ispleo svoj „fotografski Gorski vijenac“.
Nakon izložbe Pešićevih slika u okviru projekta Raskršća i veoma uspelog dokumentarnog filma o ovom stvaraocu sa kojim je Jovica Marčeta pobrao nagrade i pohvale u Švedskoj, on se sada potrudio da i posebnom knjigom otme od zaborava delić stvaralaštva Milana Pešića, da mladim generacijama pokaže jednu Crnu Goru koje više nema, neobičnu istoriju, ono što je prohujalo u burama druge polovine dvadesetog veka i što je ostalo samo u oku starog Pešićevog „rolefleksa“.
Velika i neostvarena želja
– Neostvarena želja mi je da mi zločinci vrate burmu pokojne majke koja mi je bila relikvija spasiteljka i žao mi je što nikad nisam snimao najboljim fotoaparatom na svetu, ‘hasebladom’ sa zumom – kaže Pešić, govoreći o neispunjenoj želji. U tome posebno poglavlje predstavlja priča o majčinoj burmi koju mu je oduzeo neki islednik Udbe kad je uhapšen kao navodni informbirovac. Burmu je nosio kao amajliju i u logoru u Albaniji, gde mu je sačuvao i kad je krenuo iz logora vratio jedan stari italijanski major, a svi napori i pokušaji Pešića da je povrati iz kandži Udbe do danas su ostali bezuspešni.
S merom i u skladu sa prestrogim kriterijumima skromnosti Milana Pešića, dat je i kroki njegove dramatične životne priče. Kako je kao 17-godišnjak, izbeglica iz Metohije, dospeo u italijanski koncentracioni logor u Albaniji, kako se po povratku 1943. uključio u Narodnooslobodilački pokret, kako je potom, kad su se pred njim otvorile lepe životne i stvaralačke perspektive, kao dopisnik „Filmskih novosti“ iz Slovenije, dospeo na Goli otok samo zbog toga što je dao 40 dinara kao pomoć porodici jednog njegovog poznanika, koji je bio uhapšen kao informbirovac.
Kako ga je potom, nakon dve i po godine robijanja u tom zloglasnom mučilištu, zahvaljujući slikaru Acu Prijiću, Veljko Milatović, tada glavni urednik lista „Pobjeda“, primio za fotoreportera i posebno kako ga je Blažo Jovanović, tadašnji predsednik Crne Gore, spasao od bezdušnika tajne policije, zloglasne Udbe, koji su hteli da od Pešića naprave špijuna i doušnika ili, u suprotnom, da ga ponovo pošalju na prevaspitavanje na Goli otok.
To je, izgleda, bio i presudni trenutak u životu i stvaralaštvu Milana Pešića koji je od tada predano i relativno mirno radio kao snimatelj i reporter Televizije Beograd, ali i stvarao svoju neobičnu umetničku galeriju, neponovljivu likovnu storiju o Crnoj Gori.
