Приредила Зорица Пелеш
Рид је пролезећи Србијом ,запазио да је скоро на сваким вратима црна застава.Боравећи у Нишу, који је био привремена престоница Србије ( у коју се слио силан народ, бежећи пред Аустријанцима, јер до те силне бежаније у Нишу је било двадесет хиљада становника , а доласком избеглих тај број је нарастао на 120.000 ) Рид је био потрешен сликама људи које је видео на нишким улицама.
О томе је писао:
„Смрад у граду је био ужасан, свуда где год је било мало угажене траве окупљали су се јадници и биштили један другог од гамади… или су се грчили у грозници.“
***
Све ово што је Рид видео у Србији деловало му је грозно, али он није знао да српски народ никако није стизао да се опорави од силних ратовања. Јер, само што су се завршили Балкански ратови дошао је и Први светски рат и већ опустошену и осиромашену Србију додатно опустошио. Српски је војник био истовремено и српски домаћин, који је морао да напусти своје огњиште у свим овим ратовима, у којима су неизбежно и њихови синови били са њима.
После свих мука, које је преживео, храброг српског војника – сељака, чекало га је ново жртвено комунистичко поље после 1945.године, када му се одузимала земља и морао давати за откуп увек незаситим комунистичким птичуринама.
Ни један крај наше бивше заједничке домовине није тако осакаћен као Србија. Пођите другим крајевима, па ћете видети велике, светле куће и велелепна дворишта и пољопривредну механизацију. А Србија данас изгледа тако јадно, Србија која је помогла највише да се обнови земљотресом разрушено Скопље, па потом изградила пругу Београд – Бар, јер је дала највећи допринос.
А за обнову Црне Горе, девет година је цела Србија издвајала новац и када данас одете у Црну Гору и видите многобројне велелепне куће и виле са базенима, од којих је већина направљена пре раздвајања наших двеју држава, сигурно осетите тугу што и Србија није препуна тако прелепих кућа и башта. У Србији данас су све велелепне куће подигнуте само захваљујући разним малверзацијама, криминалу и дроги. Наравно, не рачунамо оне куће које су изградили наши вредни гастарбајтери.
Али, ако пођете по Дедињу, Сењаку и другим градским насељима београдским, видећете колико је кућа подигнуто баш у време највеће кризе: у време невиђене инфлације, у време ратова, у време санкција, у време избеглиштва. А о аутомобилима и да не говоримо. Испред зграда на улицама могу се видети аутомобили чија цена је виша од цене појединих станова. Када је сајам аутомобила, одмах се првог дана распродају најскупљи аутомобили.
Кад све то човек сагледа, осећа гађење и мучнину питајући се како је могуће да су се поједини потомци храбрих српских ратника са Солунског фронта тако добро „снашли“ и како то да су они све богатији , а Србија, за коју су гинуле раме уз раме наше храбре прадеде и деде, све сиромашнија.?!
*
На фотографији је цртеж Бордмана Робинсона.
Приредила Зорица Пелеш, текст писан 2013.
