Prvi crnci stigli su u Ulcinj moguce zajedno sa tursko-arapskim pomorcima, gusarima-piratima, kao robovi i sluge na njihovim brodovima 1571. godine, pa i kao robovi i sluge u njihovim porodicama, poslije turske okupacije grada, kada se tu smestaju za stalno 400 berberskih, severno-africkih pirata sa njihovim porodicama.
Ovi novi gradjani Ulcinja, tursko-arapski pomorci, kroz godine, decenije i vekove, grabili su sa obala Afrike (Tripolis – Tarabulus) crnce i prodavali ih kao robove na svom trgu u Ulcinju i po ostalim trgovima Evrope, Azije i Afrike. Mnoge od njih drzali su kao sluge i po svojim kucama, imanjima, pa i po brodovima. Vremenom, od njih su to naucili i nasi, crnogorski pomorci Ulcinja muslimanske vere.
Mnoge robove su i kupovali u bescenje na trgu Tripolisa, pa ih preprodavali na trgu robova u Ulcinju, realizirajuci tako svoju zaradu. Preferisali su malu decu od 3-4 godina i crnce. Za kupovinu robova-crnaca isli su svojim brodovima i do obala Sudana, pa i do Konga. Iz dokumenata saznajemo da se trgovinom crnaca bavio Ulcinjanin hadzija Halil Ficic i njegov rodjak Jakup Ficic, pa Becir Jusuf, Alija Basa i drigi Ulcinjani.
Age Ulcinja gledali su svoj prestiz, ugled i autoritet i kroz broj robova crnaca koje su imali u vlasnistvo. Sto vise robova to su se pravili vise vaznim i mocnijima.
Dana 20. maja 1696 Papin misionar Marin Djino obavestava Kongregaciju da se na trgu Ulcinja nalaze oko 125 robova, zene i deca. Njihov veci deo je delimicno ispracen za severnu Afriku, a delimicno za Istanbul.
Trg robova u Ulcinju bio je najveci i najglasovitiji na Jadranu. Tu su dovodili robove za prodaju sa svih strana Balkana, pogotovo sa primorskih gradova. Kazu da su tu prodali i Servantesa sa njegovim bratom Rodrigom. Iz dokumenata saznajemo da je tu prodat i nas buduci biskup – Perastanin Josip Burovic.
Albanski istoricari, posto pretendiraju da su ovu trgovinu pravili njihovi Albanci, preko svega – posto pretendiraju da su svi stanovnici Ulcinja bili njihovi Albanci, na sve moguce nacine nastoje da romantiziraju i ublaze ovaj nehumani stav Ulcinjana. Tako Hadzibrahimi pise da su Ulcinjani tretirali robove:
“kao clanove svoje porodice, kao slobodne ljude, a ne kao robove. Robinje su rasle kao kceri kuce i udate su redovno dajuci im i prciju-cejzu isto kao svojim kcerkava…Robovlasnici njima su davali cifluke, svoja prezimena i omogucavali su im da stvaraju svoje porodice.”1)
Sigurno da ovo nije istina. Da su ovi Ulcinjani bili tako dobri sa robovima, ne bi cekali crnogorske oslodioce grada da im se crncima da sloboda. Oni ni belca nisu oslobodili, kamoli i crnca. Resulbegovici Ulcinja su drzali u ropstvo i svog rodjaka, pomenutog Josipa Burovica, koji – da bi spasio glavu – bi prinudjen da se konvertira i u muslimana. Pa i kad ga oslobodise, pravili su se kao da im je pobegao, jer je sredina bila tako fanaticno i antihriscanski nastrojena, da su drugog Burovica, grofa i kapetana Perasta Grgura Burovica, mucki zaklali u Ulcinju za ucjenu koju je raspisala za njim Mletacka Republika.
Za vreme turske okupacije Ulcinjem ovi crnci nisu imali nikakva prava. Ni elementarna ljudska prava. Njih su stitili samo njihovi vlasnici. Dok su sami ovi vlasnici vrsili nad njima svakojaka nasilja. Oni su ih upotrebljavali ne samo kao sluge, za najteze i najprljavije poslove po njihovim kucama i na imanjima, vec su ih svakako i zloupotrebljavali, silovali njihove kcerke i zene, pa iskaljivali nad njima i svaki svoj bes. Crnac nije smeo ni da pogleda belkinju, dok su belci pravili i vanbracnu decu sa crnkinjama.
Silovanje crnkinja u Ulcinju je bila najobicnija stvar, sto se jasno vidi po izmenjenoj kozi njihove dece, rodjena van braka i u braku. Bilo je slucajeva da je koji najobicniji Ulcinjanin uzeo koju od crnkinja i za zenu. Tako kazu da je crnkinja Zahra, poreklom iz Sudana, dosla dobrovoljno u Ulcinj i udala se za Ulcinjanina, majora turske vojske, hadzija Halil Ficic.
Ali nemamo nijednog slucaja da je Ulcinjanin dao svoju kcerku za zenu crncu. Prvi koji je to ucinio bio je Srbin iz Srbije, koji je posle DSR dozvolio svojoj kcerki da se uda za crnca Rizo Surla.
Oslobodjenjem Ulcinja od turskog ropstva oslobodjeni su i ovi crnci ropstva i proglaseni za ravnopravne gradjane Crne Gore. Tada su neki od njih postali i kapetani brodova.
Godina 1880., kad se definitivno oslobodio grad od turskog ropstva i prisajedinio domovini Crnoj Gori, zatekla je u Ulcinju 100 crnackih kuca, porodica. Svi dovedeni kao robovi i tretirani kao takvi, ili i rodjeni tu.
Tih godina, ne mireci se sa crnogorskim zakonima, pa i oslobodjenjem crnaca, neki su Ulcinjani napustili Ulcinj i presli u Skadar. Sa sobom su poveli i svoje crnce. Tako je Beto Djul poveo sa sobom 8 crnaca, dok je Mehmet Beci uzeo sa sobom 5 crnaca. Isto tako i mnoge druge turske i albanske porodice, ako ne i koja nasa – muslimanska.
Na brdu Pinjes, iznad Ulcinja, nalazi se i poljana, zvana Arapsko polje. Tu su se sastajali ovi crnci i igrali svoje ritualne igre. Vezano sa tim igrama nastala je temperamentna igra “Saraveli”, tipicno africkog melosa i ritma, koja se i danas rado igra i gleda.
U to doba oni su u podgrad imali i svoju posebnu kafanu, zvanu “Trumo – kafana”, pa i “Arapska kafana”, jer su njen vlasnik i posluga bili arapi, kako nazivaju crnce nasi Ulcinjani.
Naravno da je ova njihova ravnopravnost bila prividna. Tek posle DSR, kad se u Ulcinju uspostavlja narodna vlast, ovi ce se crnci, a posto su i sami lili krv za tu vlast, osetiti stvarno ravnopravni. Tako ce crnac Rizo Surla ozeniti Srpkinju, sa kojom ima i decu.
Srbo-Crnogorcima su ovi crnci, u znak zahvalnosti za nevestu, koju su im dali za Riza, poklonili jednu divnu anegdotu.
Kad je vec rec o Rizu i anegdoti, evo da nevedem ovde i nju:
U jednoj borbi partizanske jedinice, medju tolikim Crnogorcima, rani se i crnac Rizo Surla, iz Ulcinja. Odvedose ga odmah u partizansku bolnicu i dadose mu prvu pomoc. Jovanka, supruga Josipa Broza Tita, podje da obidje ranjenike te bolnice i, kad vide Riza, iznenadi se.
-Odakle ste vi, druze ranjeniku?- upita ga ona.
-Iz Ulcinja,- odgovori mu ovaj.
-Gde je taj Ulcinj, u kojoj drzavi Afrike?- upita opet Jovanka.
-Nije u Africi, drugarice Jovanka! Ulcinj je u Crnoj Gori!- rece joj Rizo.
Jovanka se za cas zamisli, pa opet upita:
-A sto ste vi po nacionalnosti?
-Crnogorac!- rece joj Rizo ponosno.
-Hm!- opet se zamisli Jovanka, pa nastavi: – Nisam znala da su Crnogorci crnci! Mislila sam da su belci, ovako, kao mi!
Ukrstavanjem crnkinja sa belcima i belkinja sa crncima stvorila se u Ulcinju jos od vremena i kategorija meleza.
Ovi su se crnci prozivali po prezimenu svojih vlasnika. A posto su im vlasnici bili muslimani, obavezno su i oni prihvacali muslimansku veru. Preko ove vere podlozeni su i oni albaniziranju, kao uopste i svi drugi muslimani. Neverovatno, ali je istina: danas imamo i crnaca koji sebe nazivaju Albancima. Ipak, vecina od njih, svesni svog africkog porijekla, nazivaju se Afrikancima, ma da Albanci nece ni da cuju za to. Za njih su i crnci Ulcinja Albanci.
___________________
1) HAXHIBRAHIMI, prof. Maksut: DETARIA E ULQINIT NËPËR SHEKUJ, Ulcinj 1994. str. 113-115.
Pise: Prof. dr Kaplan BUROVIC,
akademik
