Zakon o finansiranju političkih stranaka, koji propisuje da izvori finansiranja moraju biti javni i pod kontrolom, mogao bi od januara 2004. da utiče na promene na stranačkoj sceni Srbije, čija je jedinstvena karakteristika trista upisanih partija u zvanični registar. To je po oceni prof. dr Vladimira Goatija, koji se bavio istraživanjem partija Srbije od 1990. do 2002. godine, izvestan raritet u poređenju sa ostalim zemljama u tranziciji, a gotovo je neuporedivo sa državama razvijene demokratije. Da li je smanjivanje broja političkih partija u Srbiji neminovnost i da li dolaze crni dani za male partije?
Anonimne donacije su zabranjene. Samim tim nestaje mogućnost da partije malog rejtinga na izborima imaju veliki uticaj, zahvaljujući svojim bogatim članovima i nepoznatim donatorima kao što je bio tipičan slučaj sa JUL. Funkcioneri JUL žarili su i palili u vlasti, zahvaljujući koalicionom udruživanju sa SPS, a da nikada nije utvrđeno kolikaje zapravo finansijska osnova njihove svemoći.
Limitirane donacije
Funkcioneri malih partija i danas su na važnim državnim funkcijama zahvaljujući koaliciji DOS. O finansijskoj moći takođe se ne razgovara, jer ne postoji zakon koji bi bio osnova za utvrđivanje porekla prihoda kojima aktuelne partije organizuju razne kampanje. Najmlađa – G17 plus upravo je na tapetu, zbog sumnji da njen visoki funkcioner i guverner NBS Mlađan Dinkić poseže za državnim novcem da bi popularisao „principijelnost nove stranke“.
Predloženim zakonom zabranjeno je i finansiranje donacijama stranih država i državljana, javnih ustanova i preduzeća, humanitarnih organizacija, verskih zajednica, priređivača igara na sreću, ali i uvoznika i izvoznika, prodavaca i proizvođača akciznih proizvoda.
Najjačima – najviše
Za finansiranje parlamentarnih stranaka, po predlogu novog zakona, predviđeno je 0,15 odsto budžeta Republike, kao i po 0,1 odsto iz budžeta pokrajine i opština. Parlamentarnim strankama pripada 30 odsto te sume u jednakim iznosima, a 70 odsto na osnovu snage u parlamentu ili lokalnoj samoupravi. Dozvoljeno je finansiranje iz privatnih izvora – od članarina, od promotivnih aktivnosti, od imovine stranke, legata i priloga pravnih i fizičkih lica, ali ti iznosi su ograničeni do iznosa 10 prosečnih mesečnih zarada od fizičkih i 100 prosečnih zarada u slučaju donacije pravnog lica.
Zabrana važi za sve registrovane političke stranke. Šta će biti sa partijama koje su se javno ponosile svojim vezama sa simpatizerima iz dijaspore i „velikim prilozima“ uoči svake izborne kampanje?
Vanparlamentarne, dakle, male stranke kojima nije namenjena ni para iz republičkog budžeta moći će da se finansiraju iz privatnih izvora, ali visina tih donacija ne sme biti veća od 20 odsto ukupnih sredstava namanjenih parlamentarnim strankama iz javnih izvora. Besparica je Srpsku narodnu stranku iz Beograda i Savez nezaposlenih iz Niša dovela u neravnopravan položaj, zbog koga ne mogu da izdvoje oko 500.000 dinara za sudsku overu neophodnih 10.000 potpisa građana, koliko je potrebno za kandidaturu poslanika ili predsednika Srbije. Procedura propisana izbornim zakonima iziskuje još najmanje 20.000 dinara za fotokopiranje spiskova, što je osujetilo ustavno pravo da predlažu i budu birani i što je SNS i Savez nezaposlenih iz Niša navelo da predstavkom traže pomoć Ustavnog suda Srbije.
Neminovna pomeranja
Odluka Ustavnog suda o predstavkama SNS i Saveza nezaposlenih možda je samo nagoveštaj neminovnosti pregrupisavanja na stranačkoj sceni, odnosno ukrupnjavanja političkih partija i opstanka samo onih koje pre svega mogu da iznesu izbornu trku.
Međutim, ovaj sud nije nadležan pa će male, kao i ostale stranke, zavisiti od propisa koji budu izglasani u republičkom parlamentu Ustavom ovlašćenog da uređuje proceduru izbora narodnih poslanika i predsednika republike.
Prema podacima iz studije dr Vladimira Goatija sredinom 2002. u političkom životu Srbije aktivno sudeluje oko 80 od 300 registrovanih stranaka, uključujući tu i stranke etničkih manjina i regionalne partije. Međutim, pažnju i političku analizu zaslužuju, po njegovom mišljenju, samo partije koje su na jednim izborima za republički ili savezni parlament uspele da samostalno osvoje najmanje pet odsto glasova biračkog tela. A stavljanjem pod lupu takvih odnosno najvećih političkih stranaka u Srbiji mogu se zapaziti karakteristike koje nas razdvajaju od trendova u ostalim zemljama tranzicije.
Nova utočišta
Sindrom nesmenjivosti nije bio karakterističan samo za suverenu vladavinu Miloševića do 5. oktobra 2000, već je generiran upravo u političkim partijama gde vođe opstaju bez obzira na izborni (ne)uspeh. Možda je to povezano i sa zapažanjem dr Goatija da je u Srbiji naglašeno učešće „recikliranih komunista“ u rukovodstvima opozicionih partija (i današnji DOS) kao i u Crnoj Gori, ali i bivšim republikama „druge Jugoslavije“, kao i u Bugarskoj, Albaniji i Rumuniji.
Početkom devedesetih članstvo partija Srbije obuhvata osam do devet odsto populacije Srbije, a u maju 2002. procenjuje se udeo punoletnih građana Srbije na oko 10 odsto u članstvu političkih partija. Bivši pripadnici partija koje su izgubile 5. oktobra najčešće hrle u najjače partije kao što su Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka, a razočarane patriote SPS našle su utočište u Srpskoj radikalnoj stranci. Istovremeno, karakterističan je trend „cepanja“ dosovske koalicije ali i pojedinačnih partija i nicanja novih stranaka.
Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja i procenama, izbori će biti presudni za promene na stranačkoj sceni, a kako sada stvari stoje prema rejtingu i uživanju poverenja građana najviše šanse za opstanak imaju Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, zatim, G17 plus, Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove. Ali, presudno će biti kao i uvek šta će na izborima odlučiti oni koji se sve do izlaska na biralište ubrajaju u – apstinente. Takvih je sada najviše.
