Zapad je pogrešno mislio da pravilo demokratija obezbeđuje prozapadnu orijentaciju države važi i u arapskom svetu
Pre oko sedam godina, kada je Irak počeo da tone u haos nasilja i terorizma pošto je američkom okupacijom oslobođen od Sadama Huseina, na jednoj međunarodnoj konferenciji sam imao prilike da čujem vrlo zanimljiv razgovor. Američki učesnik konferencije, predstavnik jednog vrlo konzervativnog analitičkog centra, u razgovoru sa kolegom iz Rusije zamišljeno je rekao: Da, moram priznati da su ruski stručnjaci bolje od nas procenili posledice upada u Irak. Ruski sagovornik je zinuo od čuda: Kakvi stručnjaci?! Kod nas i mala deca znaju kako se završava takva avantura!
Danas se događaji delimično ponavljaju. Kada je pre skoro dve godine počinjalo arapsko proleće, mnogi ljudi u Rusiji bili su u nedoumici kako da se postave prema zapadnim diskusijama na tu temu. Mnogobrojni ruski ljubitelji teorije zavere smišljali su sve dovitljivija objašnjenja aktuelnih događaja. Gotovo niko nije mogao da poveruje da Zapad ozbiljno može očekivati da će arapski politički preporod biti ekvivalent plišanih revolucija u Istočnoj Evropi 1989. godine. Većina ruskih eksperata je shvatala da će demokratija na Bliskom Istoku, ako zaista tamo pusti korene, poprimiti antiizraelski i antizapadni karakter, a najviše koristi od rušenja autoritarnih svetskih režima će imati radikalni islamisti.
ANTIAMERIKANIZAM I DEMOKRATIJA
Danas se mnogi često sećaju našeg iskustva iz Avganistana 1980-tih, kada su SAD podržavale mudžahedine u borbi protiv Sovjetskog Saveza, a u njihovim redovima je kasnije ponikla Al Kaida, koja je zatim okrenula oružje protiv nedavnih pokrovitelja. Ova paralela je, naravno, uslovna. U Avganistanu je podrška bila svesna, jer je zadatak da se naudi komunizmu i Sovjetima bio toliko prioritetan da se jednostavno nije gledalo na troškove. Pored toga, bilo je teško predvideti koliko će islam učvrstiti svoje političke pozicije kada više ne bude ideološke konfrontacije po prethodnom modelu.
Danas teško da neko može gajiti iluzije povodom vektora razvoja: antiamerikanizam je sveprisutna pojava u arapskom i uopšte muslimanskom svetu, i to upravo u širokim narodnim masama koje i čine biračko telo. Ovo utoliko pre što je donelo plod seme kulturne i verske konfrontacije koje je posejano početkom 2000-tih u toku antiterorističke kampanje Džordža Buša. Islamskom radikalnom fanatiku dobro je došao umno poremećeni pastor Teri Džons, koji javno spaljuje Kuran, iskreno se naslađujući plodovima svoje akcije i sopstvenom nedodirljivošću, koju mu garantuje prvi amandman Ustava SAD. Glavno je shvatiti sledeće: podrška revolucija na arapskom Istoku nije svestan i osmišljen izbor Amerike i Evrope, nego pokušaj prilagođavanja burnim događajima i ideološki instinkt da se, ne daj Bože, ne nađu na pogrešnoj strani istorije.
Usled svega toga situacija je postala potpuno zamršena. U Libiji i Siriji (a u suštini i u Egiptu i Jemenu) Zapad je na strani onih koji su bili naklonjeni teroristima od 9/11, ili su čak bili njihovi saučesnici. Oni ne osećaju ni trunku zahvalnosti za pomoć u svrgavanju tirana, nego nastavljaju borbu sa uobičajenim neprijateljima: SAD i Izraelom pre svega. I bez njih Amerika i Evropa imaju dovoljno svojih ekstremista koji smatraju da ruganje proroku Muhamedu nije idiotska provokacija, nego način afirmisanja liberalnih vrednosti. Krug se tako zatvara.
U nedavnom intervjuu za TV kanal Russia Today Vladimir Putin je kritikovao delovanje Zapada u sirijskoj krizi i primetio: Onda treba odmah otvoriti kapiju Gvantanama i sve zatvorenike pustiti u Siriju, neka tamo ratuju. Jer to je ustvari jedno isto. Sarkazam tipičan za ruskog predsednika, ali ne može se poreći da ima logike. Već se više ne zna ko protiv koga ratuje i na čijoj strani.
MEŠANJE NE DAJE REZULTAT
Uzgred, u reakciji na ubistvo američkog ambasadora u Bengaziju Putin se uzdržao od zluradosti i argumenata tipa šta smo vam govorili, nego je podsetio, prvo, na potrebu za saradnjom u borbi protiv ekstremizma, a drugo, na važnost opreznog odnosa prema verskim osećanjima. Za Rusiju je to pitanje isključivo praktične prirode, jer je multinacionalna i multikonfesionalna zemlja posebno ranjiva u slučaju zaoštravanja tih odnosa. A odnos prema arapskom proleću, naročito prema onim njegovim epizodama u kojima je spoljni faktor otvoreno prisutan (kao u Libiji i Siriji), formira se u skladu sa shvatanjem koliko je opasno narušavanje te nesigurne ravnoteže. Moskva, na primer, podržava zvanični Damask i ta njena pozicija često izaziva čuđenje (zašto se hvatati za diktatora koji je osuđen na propast?) i nema podršku mnogih ruskih muslimana (oni su revoltirani što se Rusija zbog Bašara Asada posvađala praktično sa čitavim arapskim svetom). Međutim, ima jedan principijelni momenat protiv koga je teško bilo šta reći, naročito u svetlu poslednjih događaja. Mešanje spolja u žestoke unutrašnje sukobe i podržavanje jedne od zavađenih strana ne daje pozitivan rezultat. Naprotiv, time se konflikt najčešće zaoštrava, a oni koji se mešaju postaju taoci razvoja situacije.
Demokratija se uvek smatrala oblikom vladavine koji automatski obezbeđuje prozapadnu orijentaciju države. Ako demokratski mehanizmi smene vlasti, koje podržava većina muslimana, budu pokretani drukčijim vrednostima, a ne prozapadnim i liberalnim, onda će to dovesti do krajnje neuobičajene situacije. Pozicija Rusije je prilično jednostavna: u uslovima sve veće nedefinisanosti svih usmerenja bilo kakav intervencionizam, čime god da se opravdava, može da izazove komplikacije. Nezavisno od finansijskih ili geopolitičkih interesa koje Moskva ima na Bliskom Istoku, ona je zainteresovana da izbegne suvišne potrese, pogotovu ako se radi o sukobu civilizacija ili religija. Zbog toga je spremna da sarađuje sa svim razumnim snagama koje se ne rukovode ideološkim dogmama (tradicionalističkim ili liberalnim), nego instinktom samoodržanja.
