Bilo je leto 1976. godine. Letnji raspust posle završenog prvog razreda
gimnazije. Nana me je poslala u „Mimozu“, da kupim doručak za nju, sestru i
sebe: po dve pogačice i jogurt. Deka je umro prethodnog leta. U kući se još
uvek osećalo nedostajanje. Mama je bila na poslu.
Pored SDK sam išla po zidiću, jer iako sam imala već punih 15, mama
je odbila moje molbe da mi dozvoli da počnem uveče da izlazim na Fontanu, pa
sam se još uvek ponašala kao devojčica. Kod ulaza u Lepoticu sam prešla ulicu i
polako hodala desnim trotoarom Njegoševe. Da li se i tada zvala Njegoševa?
Prošla sam iza Crkve i zakoračila na početak Trga republike (da li se i tada
zvala Trg republike?). Ko zna o čemu sam razmišljala, šta li sam zamišljala,
koga sam se nadala da sretnem u pola 9 ujutro, kad se ispred mene stvori, kao
da je pao sa neba – Čubi.
Družio se sa mojim bratom Mirčetom i njegovim društvom: Sule, Neca, onaj
plavi momak, oniži, koji se još tada zabavljao sa svojom budućom ženom, Čubi
mlađi, Neška, Boda, Vlada Nešić i još neki kojima nisam znala imena. Za njih
sam bila Rokina mlađa sestra.
Dva leta ranije, Mirče i Sule su me pozvali da idem sa njima, čamcem u
Provalu. Ni sada mi nije jasno kako su me mama, nana i ujaci uopšte pustili.
Verovali su Mirčetu, znali su da sam sa njim bezbedna. Kakav je to dan bio!
Filmski, bre!
Mirče i Sule, nerazdvojni drugovi i komšije, ne zna se koji od
koga lepši, Mirče tamnoput, Sule plav, obojica visoki, lepi, zgodni. Bez
preterivanja, k’o da su sišli s’ filmskog platna.
U Provali samo mi u čamcu,
obala je već pretežno bila muljevita, ja se ne sećam ali su moji pričali da
nije uvek bila takva. Zato nismo ni prilazili obali. Nasred Provale su ugasili
pentu i skakali smo sa čamca, plivali pa se penjali, opet skakali. Površina
vode prekrivena lokvanjima.
Nisam mogla da shvatim kakva mi se pustolovina
događa. A i njima bilo zabavno, pa su od cvetova lokvanja pravili vence i
kitili me, a onda mi rekli da izgledam kao Tahićanka. Nisu se tada nosili foto
aparati, retko smo se fotografisali, samo u posebnim prilikama. Ja doduše
nikada nisam volela da se slikam, posebno sam u to vreme sebi bila ružna. Tog
dana se nešto malo promenilo u mom doživljaju sebe, možda samo na dan, na
nekoliko sati, njih dvojica su učinili da se osetim lepom.
Nikada to neću da
zaboravim. Nikakve slike mi nisu potrebne sada, više od četiri decenije
kasnije, da vidim prizore, svetlost, boju vode, boju svog i njihovog tena,
Suletove plave i Mirčetove crne oči, osmehe.
Zbog Mirčeta, Suleta, Nece, Provale, lokvanja – Čubi je za mene bio neko
važan. Elem, zaustavio me je i upitao: „Mala, ’oćeš da radiš kod mene u
pozorištu?“ Gledala sam u njega. Nisam imala pojma šta me pita. „’Oćeš da
glumiš?“ Na to pitanje sam znala da odgovorim: „Nee…“ Rekla sam mu da žurim,
idem po doručak, čekaju me kod kuće.
– Ajmo zajedno – rekao je – popiješ bozu dok ti spakuju doručak, pa idi
kući.
Sutradan uveče, ušla sam u salu „Svetlost“. Mirče i ekipa su bili na
sceni, neki momci i par devojaka je sedelo u sali. Čubi me je video, prišao i
rekao: „Od sad si moj asistent režije.“
Danas sam bila u priličnoj žurbi, odvezla auto na Leštar u perionicu, u
povratku kući odlučila da napravim makedonsku pogaču, svratila u prodavnicu i
upravo napravila korak da skrenem sa glavne ulice ka kući, nešto mi pade na
pamet i produžim do piljarnice. Za tih manje od pedeset koraka shvatim da mi ne
treba ništa iz piljarnice, ali nekako zbunjeno produžim ka njoj. Tako malo
zblanuta jer ne znam šta radim, ugledam je. Izašla iz piljarnice, potpomaže se
štapom da siđe niz stepenice, vodi kučence – tako isto je viđam nekoliko godina
unazad.
Namerim da joj se samo javim i uđem u piljarnicu u kojoj ne znam šta
treba da kupim, kad mi ona još izdaleka kaže: „Znaš, cele one noći sam
razmišljala o tebi.“ Znala sam koje noći, znala sam zašto. Ne družimo se,
povremeno se sretnemo i razmenimo poneku reč. U tome uvek ima nečeg toplog,
bliskog, poznatog, da ponekad poželim da je pozovem na kafu, na razgovor, na
nešto. Ne znam gde i zašto, pa to nikada i ne učinim.
Porazgovarale smo. Nije to ni bio razgovor. Bilo je više od ćaskanja na
ulici. Nešto veliko smo podelile. Gledala sam u njene ogromne, prelepe plave
oči, iste kakve pamtim od pre više od četiri decenije. Svi su bili u njima:
Mirče, Čubi, Sule, Mira, Neca, Boda… Fontana. Mimoza. Pozorište.
Rekla sam joj da nisam znala zašto sam krenula ka piljarnici. Rekla je:
„Jer si mi bila potrebna.“ Odgovorila sam: „Očigledno i ti meni.“
Sa stepenica sam se vratila i krenula ka kući. Usput sam se setila kako
su je zadirkivali zbog uzrečice: „Laažeeš…“ Pamtim njen glas i ton kojim to
kaže.
Nije to bio razgovor dveju žena. Ne znam šta je bilo, ali znam, a i ona
zna da nas je Gospod danas poslao jednu drugoj.
Bilo je čudo, a čuda treba obznaniti.
Na ovaj objavljen tekst, nekoliko dana kasnije, reagovala je devojčica
koju poznajem od detinjstva, potvrdivši suštinu naizgled nasumice odabranog
naslova.
Danas je tu suštinu upakovala i donela u moj dom. Od same kapije, dok smo
hodale dvorišnom stazom, osećala sam miomiris topline i bliskosti, koje ona i
ja nikada u životu nismo podelile. Sav naš kontakt u ovozemaljskom postojanju
svodio se na pozdravljanje pri retkim slučajnim susretima i od nedavno poneku
razmenjenu pisanu reč na Fejsbuku.
U njenim rečima uvek osetim nešto više od
napisanog, ali to obično pripišem svojoj sklonosti da pridajem značaj detaljima
i da, često verovatno neosnovano, domišljam boje, mirise i zrake i dodajem ih
svemu oko sebe, u sebi i drugima. Ta navika i potreba često mi se ’olupaju o
glavu’, ali nemam nameru da ih menjam, jer mi je pogled na život i ljude prelep
i… kad bi bilo drugačije, to ne bih bila ja, a ja želim da budem ja, iako ne
znam ko i šta sam to ’ja’.
Sa njom sam danas podelila i doživela nešto neprocenjivo. Pokazivala mi
je fotografije. Dan kada su snimljene nazvala je Zlatnim danom jedne skromne i
radosne mladosti. Kasnije, kada je otišla, shvatila sam da se taj njen Zlatni
dan dogodio istog leta kada i dan o kome sam pisala u onoj priči.
Ispričala mi je nešto što nisam znala, jedan događaj od pre pedeset
godina, opisala mi sliku koju je kao desetogodišnja devojčica videla i koja je
za nju bila i ostala upečatljiva za ceo život. Na toj slici, koja pedeset
godina živi u njenom sećanju, nalazimo se moja mama, sestra i ja. Ja nisam
znala da se ta scena ikada dogodila. Ona je nosi kao dragocenost pet decenija i
danas je podelila sa mnom. Sada je imam, viđenu njenim očima, doživljenu njenom
dušom.
Za manje od pola sata te naizgled neplanirane posete, dogodilo se
čudo. Za mojim stolom, jedna naspram druge, sedele su dve žene od po šezdesetak
godina. Po stolu između nas, po zidovima i zavesama, trčkarale su dve
devojčice. Srele su se posle pedeset godina.
Danas sam se setila Ničea: „Ukoliko dovoljno dugo gledate u
ambis, ambis će se zagledati u vas.“ Proverila sam, tačno
je. I u sebi sam mu rekla: „Ako samo jednom shvatite da ste videli čudo, stalno
ćete ih viđati.“
Zbog toga je nastao i drugi tekst, posvećen njoj.
Čuda treba obznanjivati, jer čuda nisu od ovoga sveta. Dolaze
iz onog kome svi težimo i nadamo se da hrlimo, a poneka slika ponekog zlatnog
dana, poneki miris i zrak, stalno nas podsećaju na to.
Zato obraćajte pažnju na sitne znake
i shvatićete da su svako naizgled i slučajno samo varke našeg uma.Original Article
