Oni su braća i sestre, žive u Dortmundu, a koreni su im iz različitih mesta u Srbiji, Zaječar, Svilajnac i Valjevo. Zajedničko im je ljubav prema srpskoj kulturi i tradiciji kojoj se uče u KUD-u „Srbija“ Dortmund. Zovu se Danijel (22) i Dejan Mitrović (29), Saša (24) i Sanja Radosavljević (20), Denis (23) i Marina Rankić (22).
Neki su rođeni u Srbiji, neki u Nemačkoj, a upoznali su se i započeli druženje preko pesme i igre. Svi igraju folklor i svima im je, i pored malo godina života, zajednička ljubav prema otadžbini i očuvanju srpske nacionalne tradicije.
– Naši roditelji su „glavni krivci“ što smo nastavljači negovanja srpske tradicije i kulture. Za ljubav prema otadžbini nije važno ni mesto ni država rođenja, već ono što se nosi u srcu i ono kako se čovek oseća. Mi smo Srbi, mada su neki od nas rođeni u Nemačkoj, ali mesto rođenja ne utiče valjda na ljubav prema otadžbini – kaže Marina Rakić.
NJen brat Denis kaže da mada žive u tuđini, od roditelja su dobro savladali „lekciju“, da ne smeju da se „ponemče“.
Uvek ćemo se vraćati
– Kuda će nas još život odvesti, odnosno da li ćemo ostati u Nemačkoj, vratiti se u Srbiju, možda otići još dalje po Evropi ili možda na neki drugi kontinent, još ne znamo. A, i ne valja planirati, jer se onda obično, desi neplanirano. Ipak, jedno je sigurno, Srbiji ćemo se vraćati makar jednom godišnje – vele zamišljeno Saša i Sanja Radosavljević.
– U našoj porodici se veoma vodi računa o poštovanju i izučavanju porodičnog stabla i korena. Roditelji su nam to vešto usadili, dok smo bili klinci, kroz igru i prepričavanje dogodovština iz rodnog kraja. Na taj način i u meni i u sestri utkali su prepoznatljiv nacionalni gen, da u svakom trenutku znamo ko smo i odakle smo – veli Saša Radosavljević.
On i sestra Sanja rođeni su u Dortmundu, ali ističe da su njihovi roditelji da li sve od sebe kako bi ih uputili u kulturu i tradiciju zemlje predaka.
Srpski ceo svet razume
– Svesni smo da naš izgovor pojedinih srpskih reči, naročito onih u kojima ima slova „r“, nije baš najidealniji, ali vežbamo, opominjemo jedni druge na izgovor. Ukoliko se neko zaboravi pa počne da priča na nemačkom, kažemo mu: „Pričaj srpski da te ceo svet razume“ – kaže Danijel Mitrović.
– Kod nas kući, u Dortmundu priča se isključivo na srpskom, čitaju se naše novine – „Vesti“, ali i knjige iz otadžbine. Ne trebate da imate sumnju da se i spremaju isključuvo srpski tradicionalni specijaliteti. Ali, to ne znači da ne prihvatamo sve ono pozitivno i dobro u zemlji koja je postala naša adaptirana domovina. Nemačka ima takođe i dobre ukuse i lepe mirise, ali najvrednija im je radna disciplina – dopunjuje Sanja brata.
Ona veli da igraju folklor radi druženja sa Srbima.
– Naši mladići i devojke su relativno zauzeti, neki fakultetom, drugi obavezama na radnom mestu. Niko od nas ne živi u blizini, već smo rasuti na oko 50-ak kilometara u prečniku, zato nismo u prilici da se često viđamo i probe folklora nam dobro dođu. Vidimo se, ispričamo, kroz igru potrošimo negativnu energiju, a i naučimo nešto novo o našoj matici. Lepo i korisno – razgovorljivo će Dejan Mitrović naš najstariji sagovornik u ekipi „braće i sestara“ folkloraša.
Dejan kaže da je uobičajena stvar da brat ili sestra povuku jedno drugo za sobom u društvo.
– Tokom svih ovih godina igranja folkora, postali smo više od dobrih prijatelja i to je najveće bogatstvo u tuđini. Mada je većina nas rođena u Nemačkoj, mada smo se od malena uklopili u nemačku sredinu, ipak je lepo imati nekog svog, ako ne iz zavičaja, ono makar iz matice. Mi smo ortodoks Srbi, nemačkih navika – dodaje njegov brat Danijel.
