Je li vam dosadilo da slušate o tome kako vlast u Srbiji za trinaest godina nije uspela da otkrije i kazni ubice Slavka ćuruvije?
Je li vam krivo što je Srbija danas zemlja u kojoj sloboda štampe postoji samo za vlasnike medija i njihove političke gazde?
Ukoliko je odgovor pozitivan, onda razmislite i o trećem, kontrolnom pitanju:
Uviđate li vezu između to dvoje?
Iako se ne vidi na prvi pogled veza postoji, i to direktna, uzročno-posledična veza.
Voleli ga ili ne, Slavko ćuruvija ubijen je samo zato što je javno govorio i objavljivao ono što vlast nije htela da se čuje.
Sviđalo vam se to što je govorio ili ne sviđalo, plaćene ubice su u Slavka ispalile 17 metaka, a zatim ga „overile“ i jednim pucnjem u glavu, u nedelju, na Uskrs, pred kućnim pragom, samo zato što se služio slobodom izražavanja, osnovnim ljudskim pravom zagarantovanim Evropskom konvencijom. Zbog toga su na njegovu sahranu, u isprepadanom i bombardovanom Beogradu aprila 1999, došli i oni koji ga nisu voleli, samo da pokažu da ih nije strah. Neki od njih su odmah posle sahrane u strahu napustili Srbiju. Zbog toga je Zoran đinđić po povratku u zemlju, na prvoj protestnoj šetnji opozicije posle NATO bombardovanja, zapalio sveću na mestu gde je Slavko odstreljen, u Ulici Ive Lole Ribara, i obećao da će „kada mi dođemo na vlast“ Slavkove ubice biti pronađene i kažnjene.
Sve stranke nekadašnje Demokratske opozicije Srbije, svi u čije ime je Zoran đinđić obećao to što je obećao, u međuvremenu su se izredali na vlasti. Niko nije ispunio obećanje, uključujući i đinđića koji je uskoro i sam ubijen. A prostor medijske slobode u Srbiji je u međuvremenu dramatično sužen, čak i u odnosu na Slavkovo vreme.
Drugim rečima, mi koji smo Slavka nadživeli nismo umeli da sačuvamo slobode koje smo 5. oktobra dvehiljadite smatrali konačno osvojenim. A trebalo je da znamo šta nam se sprema čim smo primetili naizgled neprirodnu ravnodušnost novih vladara Srbije (a naših nekadašnjih saveznika) u odnosu na sudbinu ne samo Slavka ćuruvije, koji je i zvanično priznat za jednu od ikona demokratske revolucije, već i u odnosu na našeg jagodinskog kolegu Milana Pantića, koji je ubijen 2001. godine.
Rezultat je da je štampa u Srbiji danas jednoličnija nego što je bila 4. oktobra 2000. Nova je partijska linija i drugi je čovek na vrhu, ali je kult ličnosti isti, a vladajuća propaganda proterala je kritičku misao na periferiju. Po ličnom priznanju jednog od glavnih propagandista režima, novinarstvo je u Srbiji danas samo „simulacija života“.
Srpski novinari su tome doprineli; možda su i oni, kao i narod Srbije, samo dobili vođe kakve zaslužuju. Ali niko nije zaslužio da trinaest godina leži u grobu i da ni pod zemljom ne dočeka pravdu, da mu se ubicama ne znaju imena. Najmanje je to zaslužio Slavko ćuruvija, koji je imao hrabrosti da izdaje novine u kojima su ljudi mogli slobodno da misle i da pišu.
Znali smo da mu je život u opasnosti i svi su mu savetovali da se skloni iz Srbije. Ali čim je NATO izdao naređenje za bombardovanje Jugoslavije, Slavko je opet bio u Beogradu sa svojim novinarima i čitaocima. Nekoliko dana pre nego što je ubijen u „Ekspres politici“ i na RTS-u su lagali da je tražio bombe. Slavko nije tražio bombe. Kao i svi mi ostali, tražio je slobodu i demokratiju.
Život je čudo, pa sticajem okolnosti u Beogradu u američkoj ambasadi danas službuje čovek sa kojim je Slavko u Stejt departmentu razgovarao prilikom sudbonosne posete Vašingtonu u jesen 1998. godine, kada je svedočio pred Helsinškom komisijom Kongresa SAD o situaciji u Srbiji. Povod je bilo drakonsko kažnjavanje časopisa „Evropljanin“, kada je sud naredio da se, po ekspresno usvojenom zakonu o medijima, pleni imovina „Evropljanina“ ako Slavko u roku od 24 sata ne plati kaznu od 240.000 dolara… ćuruvija ne samo što u Vašingtonu nije „tražio bombe“, nego je službeniku Stejt departmenta jasno rekao da je američka politika prema Miloševiću bila pogrešna. Kritikovao je čitav dijapazon te politike, od Holbrukove nekritične podrške Miloševiću kada je gasio Studio B, do pretnji zbog Kosova.
Slavko se i ranije protivio svakom američkom pokušaju da se njegova bitka protiv Miloševića iskoristi u svrhe politike vojnog pritiska prema Jugoslaviji. Te jeseni on je bio jedini srpski novinar koji je javno odbio da se sretne sa Havijerom Solanom i Veslijem Klarkom, koji su posetili Beograd posle Miloševićevog potpisivanja sporazuma sa Holbrukom u vezi s Kosovom. Bio je žestoki protivnik bombardovanja. Na dan kada su počele da padaju bombe, održali smo poslednji redakcijski sastanak na kom je rekao: „Mi smo protiv Miloševića, ali smo i protiv ovog nezakonitog, nelegitimnog i nepravednog napada na Jugoslaviju“.
Teško je reći kakve bi novine Slavko ćuruvija danas izdavao, ali vrlo verovatno mu ne bi bila po volji štampa koja svoje prave gazde krije kao zmija noge, a poteze vlasti prati sa strahopoštovanjem. Takve se štampe niko ne plaši: zato nijedna vlast nije htela da zbog Slavka žrtvuje svoje novostečene kontakte u tajnim službama bivšeg režima, da otkrije njihove tajne i da ih otera u zatvor, a sebe liši dragocenih kontakata.
Kome je uopšte danas u interesu, sem građanima i novinarima, da se otkrivaju tajne srpskog društva? Vlasti svakako nije. Tek smo nedavno saznali da je i predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović jednim malim delom bila uključena u sudski progon Slavka ćuruvije i njegovih novinara. Za objavljivanje nesporno netačne informacije o funkcioneru JUL-a Milovanu Bojiću Slavko je sa dvojicom novinara „Dnevnog telegrafa“ 5. marta 1999. osuđen na petomesečnu kaznu zatvora. Presuda je po žalbi otišla u Okružni sud u Beogradu, koji je 5. maja 1999. potvrdio kaznu Srđanu Jankoviću i Zoranu Lukoviću. Slavko je tada već bio mrtav, ali nema razloga da se misli da bi veće (u kom je pored sadašnje predsednice Vrhovnog suda i Visokog saveta sudstva bio i predsednik Okružnog suda u Beogradu Siniša Važić) prema Slavku postupilo blaže nego prema njegovim novinarima. Gospođa Mesarović je pre dve nedelje na konferenciji za štampu sarkastično rekla da je „čudno što se sad to pominje, a dok sam bila sudija Miloradu Ulemeku i zemunskom klanu u Specijalnom sudu nisu smeli ni da se pojave, jer ih je bilo strah“. I tako je valjda postala nedodirljiva…
