Parižanin Petar – Pepi Petrović se od svog dolaska u Grad svetlosti zasigurno nalazi na čelu liste srpskih patriota koji ne dopuštaju da na našu herojsku epopeju padne prašina. Zbog očuvanja svetle tradicije Pepi je u Udruženju bivših srpskih ratnika, druži se sa kolegama iz istorodnih udruženja Francuza i drugih „podružnica“ solunaca.
Gde god se posećuju spomen-obeležja, Pepi je u prvom redu i uvek uvažavan. čak je i svoja dva čeda, unuke Katarinu i Milašina, naučio svim našim verskim i drugim običajima, pa kad se nose trofejne zastave, kad se polažu venci, kad se drži opelo, kad se krsti, kad za pomen duše iz čuturice sipa rakijica – tu su mali Petrovići.
A uvek Pepi pronađe neko mesto gde treba nešto popraviti, menjati, vratiti poštovanje i uvažavanje. Ovih dana ovako govori:
– Hindrikovci su u češkoj, kod Sokolova. Nekad je to bilo veliko groblje, sada je kosturnica gde počiva 7000 Srba i 189 Rusa. Borci su to iz Prvog svetskog rata. Sada ta kosturnica prokišnjava, ni na šta ne liči, užas. Molio sam, pisao Odeljenju za zaštitu spomenika pri Ministarstvu kulture, pisao ambasadoru u češkoj. Dve godine mi niko ne odgovara.
Deprimiran je Pepi, u neverici da kod svakoga nailazi na ono naše nemarno „baš me briga“.
– Bio sam primljen kod ministra kulture Dragana Kojadinovića. Uzalud. Sve ispadoše prazne priče. A šta ima normalnije nego da o toj kosturnici brigu vodi naša država – naglašava Pepi koji je u Parizu poznat i kao nosilac ratne srpske trofejne zastave ili kao član Svesrpske zajednice Srbija (SZF) ili onaj koji ne dopušta da u zaborav pređu oni koji su pali na braniku otečestva.
Od ovog rodoljuba saznajemo da Francuzi i Grci najviše vode računa o vojničkim grobljima.
– Srpsko solunsko vojno groblje u Tijeu, dvadesetak kilometara udaljenom od Pariza, uključeno je u kulturno-istorijsko nasleđe i pripada Francuskoj armiji. O tih 757 spomenika oni vode računa, a ne mi.
A Pepijev udeo u očuvanju upravo ovog groblje je i te kako veliko.
– Celo groblje je popravljeno 2001. godine. Na moju molbu da se groblje uredi reagovao je gradonačelnik Devetog arondismana i senator Gabrijel Kasparet, inače veliki prijatelj Srba. I u roku od šest meseci sve je bilo sređeno. I sve to o trošku francuske države.
Tako zbori Pepi i traži, i moli, i zahteva da naša država, voljena Srbija, sredi kosturnicu u Hindrikoncima, jer ako ništa drugo, ta Srbija je treba da voli solunce bar onoliko koliko su oni voleli Srbiju. Vreme je da se s tim ponose i naslednici naših slavnih ratnika.
