Možda je jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima da spoljni okovi, koji su diktirali njen sunovrat u poslednje dve decenije, više ne postoje. Ona je, nažalost, tim okovima uvučena u stokholmski sindrom
Ponašanje vladajućih elita Evropske unije i SAD prema Srbima savršeno je racionalno sa stanovišta vrednosnog sistema zapadnih sila. Da bismo sagledali njihovu motivacionu strukturu, moramo shvatiti da je Evropska unija već odavno jedan revolucionarni, antitradicionalni projekat šezdesetosmaške generacije neokomunista i marksista, sledbenika Frankfurtske škole tzv. nove levice, gramšijevaca, koji slede uputstva italijanskog revolucionara od pre osam decenija.
Njegovi sledbenici shvatili su da je uputnije izvršiti dugi marš kroz institucije nego silom ih osvajati ili uništavati shodno boljševičkom modelu. Oni su u svom dugom maršu tokom proteklih četrdeset godina potpuno uspeli. Njihova Evropska unija je postmoderna, posthrišćanska, postnacionalna tvorevina. Bitni preduslov opstanka Srbije kao autohtone državne i nacionalne zajednice jeste upravo ne-članstvo u Evropskoj uniji. (Zato bi možda trebalo osnovati društvo srpsko-holandskog prijateljstva). Njihov je i NATO, prekomponovan od dobrovoljnog odbrambenog saveza u oruđe vojno-ideološke dominacije.
Međutim, njihova dominacija nije ni trajna niti neminovna jer je sa monopolarnim svetom gotovo. Ovo je osnovna strateška konstatacija na pragu druge decenije ovog veka. Amerika više nije hegemon planete. Mogu Džo Bajden prošle godine ili Hilari Klinton prošle jeseni da dolaze, traže, nagovaraju ili prete do mile volje, ali Srbi treba da budu svesni da car nema novo odelo. Stege su spale. Krajnje je vreme da ukočenim udovima polako počne razmrdavanje i odmeravanje još raspoloživog manevarskog prostora, i na Kosovu, i zapadno od Drine, a pre svega u krugu dvojke.
Globalna dominacija Amerike trajala je od 1991. do avgusta 2008, dakle do ruskog kontraudara na gruzijsku agresiju u Južnoj Osetiji. Taj uistinu istorijski trenutak, nezamisliv pod Jeljcinom samo deceniju ranije, bio je lakmus test na kome se svet uverio da je mučna, ali kratka epoha američke monopolarne dominacije nepovratno okončana. Ona je od početka bila neprirodna jer međunarodni sistem spontano teži uravnoteženosti i ne trpi disekvilibrijume. Oholost, arogancija i agresivnost, koje su neminovne usled prevelike moći jedne sile, pre ili kasnije navode ostale aktere, manje moćne, da se udruže i da hegemona srube na pravu meru.
KRAJ IMPERIJE
U novijoj evropskoj istoriji, koja počinje Vestfalskim mirom 1648. godine, kad god se pojavio takav disekvilibrijum, dolazilo je i do spontanog nastanka kontrakoalicije. To je već iskusio Luj XIV krajem 17. i počekom 18. veka. Sa Napoleonom proces je potrajao od 1801. do 1815. Sa kajzerom Vilhelmom II proces balansiranja je urodio do tada teško zamislivom alijansom između tradicionalno suparničkih sila, Velike Britanije i Rusije, 1907. godine. Konačni ishod balanserskog aranžmana – fatalan po Nemačku – bio je neminovan po ulasku SAD u rat 1917. Isto se desilo i sa Trećim Rajhom, uz periferne razlike scenarija, ali ne i suštinske podele karata.
Da bismo razumeli današnju ulogu Amerike u svetu, pored sklonosti slabijih da sklapaju kontrakoalicije, neophodno je uzeti u obzir dva dodatna faktora. Prvi je ekonomska i finansijska slabost: nijedna imperija nije mogla da počiva na stalnom devalviranju valute. Nijedna imperija ne može da živi od fiktivnog proizvođenja nepostojeće novostvorene vrednosti. Od onog trenutka kada je Vizantija počela da smanjuje sadržaj srebra u svojoj valuti, nomizmi, ili od kad je pola milenijuma kasnije španska imperija podlegla inflaciji u poznom 16. i ranom 17. veku, od tog trenutka je početak kraja za obe bio na pomolu.
Kao drugo, očigledna je politička, društvena, kulturna, moralna i duhovna razgrađenost i nekonsolidovanost zapadnog sveta, a SAD pre svega. U jednoj od deset metropola Amerike, kao što je to Nju Orleans, pre pet godina bilo je dovoljno da dune jači vetar pa da dobijemo košmar, hobsovsko stanje rata svih protiv sviju. Samo jedan uragan, znači, stoji između mene i mog komšije, koji će krenuti da mi kleštima vadi zlatnu plombu ili da mi pod pretnjom oružjem pustoši frižider. Ovo je svetlosnim godinama daleko od jedne Srbije, koja je iznenadila i sebe i svet sposobnošću da funkcioniše i pod NATO bombama…
Današnja Amerika nije imperija sposobna za dugoročni opstanak, a kamoli za širenje svog kulturnog i političkog modela na ostatak sveta. Tako sada imamo mrtvu trku između tempa propadanja Srbije, koji smišljaju i nameću spoljni mentori sadašnjeg beogradskog režima dok ga sam režim sprovodi, sa jedne strane; i sa druge strane, tempa propadanja postmodernog zapadnog sveta koji počiva na opsenama i na lihvarsko-hoštaplerskom, hokus-pokus računovodstvenom finansijsko-ekonomskom sistemu, bez kulturnih modela trajne vrednosti, da o pisanim ili zidanim spomenicima ne govorimo.
ŠAFAREVIčEV SAVET
Osim nečlanstva u Evropskoj uniji, za Srbiju je bitno da izbegne imigracioni priliv trećesvetkog lumpenproleterijata, pretežno zadojenog islamskom ideologijom, koji će Evropa da diktira kao sledeću fazu dokazivanja podobnosti Srbije za evrointegracije. Drugim rečima, Srbiju čeka nova ucena: budite evropejci onako kako smo mi to postali u Malmeu, Roterdamu, Marseju ili Berlinu, tako što ćete imati desetoprocentnu pakistansku, tursku ili marokansku dijasporu, pa ćemo tek onda da vidimo da li ćemo vas pustiti malo bliže u predsoblje EU. Naravno, sve u skladu sa neoosmanskom politikom Turske, koja uveliko govori o pravu povratka proteranih muslimana iz Srbije posle Berlinskog kongresa 1878. godine.
Za neoosmansku, reislamizovanu Tursku, koja je odbacila sekularno nasleđe Kemala Ataturka – što je došlo do izražaja i na referendumu 12. septembra – ni jedna jedina država koja je nekada bila u sastavu Otomanske carevine, a koja sada više nije pod šerijatskim pravom, nije legitimna tvorevina. U islamskoj paradigmi, bilo koji deo Dar al islama (sveta vere) koji ponovo postane Dar al harb (svet rata) mora da se vrati pod vlast prorokovih pravovernika. Upravo zato i Srbistan, i Karadag, i Rumeli će pre ili kasnije, sa njihovog stanovišta, morati da se povinuju legitimnoj islamskoj vlasti, u kojoj su hrišćani podvrgnuti institucionalizovanoj diskriminaciji. Ostvarenje neoosmanske zone uticaja, o kojoj je vrlo otvoreno govorio Ahmet Davutoglu prošle godine u Sarajevu, samo je prvi korak.
Ono šta Ankara sprema Srbima – zajedno sa Evropskom unijom – jeste da se potomci islamskih tzv. prognanika iz 1878. iz Toplice, Južne Srbije, Leskovca, Vranja i Pirota, vrate na svoje posede. Pritom bi njihova restitucija bila dodatni dokaz podobnosti Srbije za evrointegracije. Ovo upozorenje zasnovano je na vrlo konkretnim informacijama kojima raspolažem.
Istorija se ubrzava, i možda jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima jeste da spoljni okovi, koji su diktirali njen sunovrat u poslednje dve decenije, više ne postoje. Ona je, nažalost, tim okovima uvučena u stokholmski sindrom – psihopatološku pojavu – što njena kvinsliška vlast svesno podstiče.
Beogradski režim se i dalje pravi da ti okovi postoje jer ima opipljiv, premda prezira dostojan, interes da se pravi da je tako. Moralni i svaki drugi sunovrat Tadićevog režima ne menja činjenicu da su okovi spali. Ta činjenica predstavlja odskočnu tačku nove srpske strategije, kada dođe vreme za oporavak.
Da li će srpski oporavak biti moguć? Da li su uveliko načeti nacionalni resursi dovedeni do tačke sunovrata bez povratka? Ne znam, ali verujem da nisu. Evo šta mi je uzvratio Igor Šafarevič u Moskvi u zimu košmarne 1996. godine na pitanje kakve su šanse za oporavak Rusije posle jeljcinovskog sunovrata:
Kao matematičar, koji barata egzaktnim veličinama, ja ne mogu da vam ponudim racionalno zamisliv model oporavka Rusije; ali kao pravoslavni hrišćanin, koji veruje u blagotvorno dejstva Duha Svetoga, ja znam da je oporavak moguć, dakle da je imanentan, što će reći neizbežan.“
