Da li je moguća demokratija u kapitalizmu?

Ova kriza demokratije sa kojom se suočavamo ne potiče samo iz sfere političkog. Nećemo je prevazići vraćanjem građanskog duha, negovanjem dvopartisjkog sistema, jačanjem „demokratskog etosa“, oživljavanjem „ustavotvorne vlasti“, oslobađanjem „agonskih“ sila… Aktuelne demokratske teškoće, nimalo nezavisne, niti isključivo sektorske, predstavljaju specifični politički aspekt sveobuhvatne krize koja guta čitav naš društveni poredak. Njihovo poreklo ju u temeljima tog poretka – u njegovim institucionalnim strukturama i glavnim dinamikama. Mogu se razumeti samo kroz kritički pogled na celokupno društvo, koje mnogi posmatrači identifikuju sa neoliberalizmom, što nije neosnovano. Ali važno je prepoznati neoliberalizam kao varijantu kapitalizma: svaki oblik kapitalizma podložan je političkim krizama i neprijateljski je nastrojen prema demokratiji, jer prikriva protivrečnost koja ga za to predodređuje.

Daleko od toga da je puka nepravilnost, trenutna kriza je oblik te protivrečnosti. Svesti kapitalizam na ekonomski sistem i kapitalističku krizu na ekonomske disfunkcije, znači izostaviti ostale protivrečnosti i krize koje one izazivaju: momenat kada ekonomski imperativi dolaze u sukob sa pozadinskim neekonomskim uslovima koji su ključni za nastavak akumulacije. Ovi uslovi su mnogobrojni. Međutim, protivrečnost koja se može smatrati uzrokom trenutne demokratske krize – usko povezana sa drugim ćorsokacima sistema – odnosi se na političku vlast. Njeno opstajanje je uslov za kontinuiranu akumulaciju kapitala, no kapital teži da destabilizuje tu vlast od koje zavisi.

Akumulacija je nezamisliva bez pravnog okvira koji štiti privatne kompanije i tržišne razmene. Ta akumulacija umnogome zavisi od vlasti koja obezbeđuje prava svojine, osigurava poštovanje ugovora i rešava sporove; suzbija pobune, održava red i upravlja nesuglasicama; podržava monetarne režime; preduzima mere u cilju prevencije ili upravljanja krizama; i napokon, ozakonjuje i primenjuje hijerarhije statusa, poput onih koje razlikuju građane od „stranaca“.

To su pravni sistemi koji su stvorili naizgled depolitizovane prostore, u kojima se privatni akteri služe svojim „ekonomskim“ interesima, bezbedni od mešanja onog „političkog“. To su, takođe, teritorijalne države koje su mobilisale „legitimnu silu“ da suzbiju otpor protiv eksproprijacija (posebno kolonijalnih), kroz koje su stvoreni i održavani kapitalistički odnosi svojine. Nakon što je na taj način formirala kapitalističku ekonomiju, politička vlast preduzela je mere da poveća sposobnost kapitala da akumulira profite. Izgradila je i održavala infrastrukturu, kompenzovala „slabosti tržišta“, usmeravala razvoj, podsticala socijalnu reprodukciju, ublažavala ekonomske krize i upravljala političkim posledicama. Širi prostor u kom su ove države postojale bio je organizovan tako da olakša kretanje kapitala: ne samo uz pomoć vojne moći, već i kroz političke transnacionalne mehanizme poput međunarodnog prava, nadnacionalnih režima i sporazuma između velikih sila koji, više ili manje (ali uvek u korist kapitala), pacifikuju svetski prostor, ponekad viđen kao prirodno stanje stvari.

Politička moć, ključna za funkcionisanje, deo je institucionalizovanog društvenog poretka, kapitalizma. Ali njegovo opstajanje je u stalnoj napetosti sa imperativom akumulacije kapitala. Uzrok ove napetosti mora se tražiti u institucionalnoj topografiji kapitalizma, koja odvaja „ekonomsko“ od „političkog“. Svako sebi pripiše svoju sferu, svoju aparaturu i svoj osobeni modus operandi. Moć organizovanja proizvodnje je privatizovana i poverena kapitalu. Zadatak upravljanja „neekonomskim“ nalozima, uključujući one koji obezbeđuju spoljne uslove akumulacije, pripada javnoj vlasti, kojoj na raspolaganju ostaju zakonska „politička“ sredstva. U kapitalizmu, ekonomsko je dakle nepolitično, a političko je neekonomsko.

Upravljanje bez vlade

Podvrgavajući mnoge aspekte društvenog života „zakonu tržišta“ (tj. velikim firmama), takva podela lišava nas sposobnosti da kolektivno odlučujemo šta želimo da (…)