Da li je u Srbiji danas gore nego pre Petog oktobra? Jesu li u pravu svi oni obični ljudi širom Srbije koji kažu da im je za vreme Miloševića bilo bolje? Da, danas jeste gore. Da, onda jeste bilo bolje. Ne razumete? Pokušaću da objasnim.
Istina je, dakle, da mi danas, u proseku, imamo nešto više para. Istina je da mi danas nemamo ekonomske sankcije, da nam nad glavama više ne vise NATO bombe, da možemo bez viza da putujemo po Evropi, da na vlasti nije zločinački režim koji proganja, otima i ubija političke protivnike… Ali, nama ipak nije bolje. Kako to? Pa, tako što danas nemamo nadu, tako što danas nemamo perspektivu.
Elem, i u vreme najcrnjeg slobizma i usred bombardovanja i usred strahovlade julovske tajne policije videli smo pred sobom jasnu alternativu diktaturi, verovali smo u demokratsku Srbiju, bili smo ubeđeni da nas čeka bolje sutra. A danas? Šta danas znamo? Šta danas vidimo? čemu se danas nadamo? U šta smo danas ubeđeni?
E, baš o tome vam pričam. O demokratsko-evropejskoj političkoj eliti koja je u protekloj deceniji efikasno u Srbima ubila svaku nadu da im može biti bolje. O sistemu negativne selekcije, kojim je srpska politika bespovratno dezinfikovana od svake ideje i ideologije. O ukidanju svakog sistema vrednosti i pretvaranju srpske javne scene u buvlju pijacu.
Sve se, bre, svelo na prljave pare i na goli interes. U srpskoj politici danas je sve moguće. Svako može sa svakim i svako na sve pristaje. Samo ako se dovoljno plati. I što je najgore, na političkom horizontu nema ni naznake da bi se mogla pojaviti neka nova politička opcija, neka grupa ljudi koja bi Srbiju stavila iznad privatnog interesa. Nema, dakle, nade. Nema perspektive.
Elem, iako je informisanje u Srbiji danas kontrolisanije nego u vreme Komrakova, iako danas opozicioni mediji bukvalno ne postoje, onaj običan čovek sa početka teksta, onaj uniženi, opljačkani, obespravljeni Srbin instiktivno nepogrešivo oseća da ovo danas, deset godina posle Petog oktobra, nikako nije bolje. Šarenije, upakovanije, evropejskije jeste, ali suštinski bolje nije. Iako ga režimski mediji uporno ubeđuju da je Srbija na pravom putu, taj običan čovek vidi da je gurnut u jarak bez ikakve šanse da se, za ovozemaljskog života, iskobelja i dokopa pristojnog života. Osuđen na doživotno preživljavanje, taj običan čovek ima pred sobom samo dve opcije. Da ćutke trpi ili da se pobuni.
I zato se, na žalost, varaju svi oni koji misle da je u Srbiji bespovratno prošlo vreme revolucija, da ovde više nije moguć petooktobarski scenario.
