Da li nam je potreban Međunarodni monetarni fond ?

Pokušaću u najkraćim crtama da opišem dešavanja u Srbiji koja posle 2000.–te godine poslušno sledi politiku MMF–a.

U Srbiji je relativno lako i brzo stabilizovan devizni kurs i uspostavljena je takozvana interna konvertibilnost dinara zahvaljujući odgovarajućim deviznim rezervama. Sprovodeći tranzitorne promene u okviru kreditno – monetarne i devizne politike, nosioci ekonomske vlasti u Srbiji, su na jedan suptilan i dosta zamagljen način, centralnu banku zamenili monetarnim odborom (kao da smo Britanska kolonija), a čije su osnovne karaktere karakteristike: automatizam i odsustvo (diskrecione) monetarne politike, te interna konvertibilnost uz fiksni devizni kurs.

Sa deviznim kursom koji je zapravo bio fiksni devizni kurs, u situaciji kada je domaća inflacija mnogo veća nego u zapadnim privredama, došlo je do realne apresijacije dinara.

Na taj način naglo je smanjena konkurentnost domaćih proizvoda i na našem i na stranim tržištima.

U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan. Ovakva politika deviznog kursa čini uvoznu robu jeftinijom i konkurentnijom na srpskom tržištu. Istovremeno, sve što se proizvodi u Srbiji skupo je i nekonkurentno i na domaćem i na stranom tržištu.

Uz restriktivnu monetarnu politiku koja je prouzrokovala skok kamatnih stopa, a koji je posebno pogodio proizvodnju i izvršenu liberalizaciju domaćih cena, liberalizaciju spoljnotrgovinskog prometa i deregulaciju finansijskog sistema na tržištu Republike Srbije značajno se povećala ponuda uvoznih proizvoda, a to je prouzrokovalo zatvaranje mnogih fabrika, pad proizvodnje i porast nezaposlenosti.

Zbog pada konkurentnosti privrede i posledica precenjenosti domaće valute dolazi do rasta spoljnotrgovinskog i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom koji su veoma dinamični i zabrinjavajući.

MMF zabrinut zbog velikog spoljnotrgovinskog deficita koji Srbija ima u odnosima sa inostranstvom naložio je Srbiji smanjenje javne potrošnje, a to znači da se kroz proces restruktuiranja javnih preduzeća otpusti veliki broj zaposlenih radnika da bi se napravio suficit sa kojim ćemo vraćati dugove.

Sprovođenje Vašingtonskog konsenzusa, odnosno, zajedničke politike MMF–a, Svetske banke i Trezora SAD, podrazumeva i liberalizaciju ulaska u zemlju banaka u stranom vlasništvu. Velika liberalizacija ulaska u zemlju banaka u stranom vlasnistvu dovela je do situacije u kome se srpski bankarski sistem najvećim delom sastoji od stranih banaka. Strane banke prikupljaju domaću štednju i akumulaciju bez garancije da će ona u celini, ili bar delimično da bude i investirana u našu privredu.

Realan rast BDP u prethodnim godinama zasniva se na porastu vrednosti saobraćaja, trgovine i usluga, kao i uvođenja poreza PDV, odnosno na legalizaciji dela sive ekonomije, a ne temelji se na rastu investicija, proizvodnje i poljoprivrede što je logična posledica makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa i koji je nedovoljan za značajnije smanjenje nezaposlenosti. Dakle, ono što se uveze, treba da se preveze i proda (saobraćaj, trgovina, banka).

Na besmisleno precenjenom kursu nacionalne valute zapravo počiva finansijska stabilnost Srbije, a kurs dinara se bazira na stalnom prilivu deviza po osnovama zaduživanja, prodaji državne imovine i doznaka naših iseljenika iz inostranstva. Zbog toga spoljni dug Srbije dostigao je oko 30. milijardi dolara i velikom brzinom se dinamično i zabrinjavajuće uvećava.

Za godinu, dve kada prezadužena Srbija rasroda sve što se moglo prodati, nastupiće period kada se neće imati šta prodavati. U isto vreme doći će do rapidnog pada budžetskih prihoda i država će ući u ozbiljnu budžetsku krizu i neće biti u stanju da na sadašnjem nivou finansira budžetske korisnike i servisira spoljni dug. Tada će doći do velikog i nekontrolisanog pada vrednosti nacionalne valute koji se neće moći nikakvom intervencijom NBS zaustaviti. Prezaduženi građani će tada po kreditima sa deviznom klauzulom imati veliko povećanje dinarskih rata.

Primena „šok terapije“ Vašingtonskog konsenzusa u Srbiji pored ekonomskih teškoća prati i demografska katastrofa. U Srbiji dolazi do procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva je veći od procenta rođenih) što dovodi do toga da Srbija svake godine izgubi po jedan manji grad.

Takođe, zahvaljujući primeni programa Vašingtonskog konsenzusa svi mi (obični ljudi) na duži rok smo mrtvi, jer ideje, politike i programi MMF–a favorizuju desetak posto ljudi na vrhu koji postaju još bogatiji i moćniji, a ostala velika većina tone u još veću bedu i siromaštvo.

Smatram da bi bilo potrebno u ovoj Srbiji više se pozabaviti aspektima koji se tiču siromaštva i nezaposlenosti, a to bi umnogome smanjilo bezuslovno insistiranje na makroekonomskoj stabilnosti, odnosno kontrolisanju inflacije (gde NBS i nije baš mnogo uspešna), jer je ključni problem Srbije nezaposlenost, a ne inflacija.

Iz svega gore navedenog jasno je da Srbija, koja posle 2000.–te godine poslušno sledi politiku MMF–a beleži porast nezaposlenosti, zaduženosti i materijalne bede.

Dakle, treba reći: “ Good by MMF“.

Nedeljković mr Milutin

Vrbas