Izmučena poluvakovnim progonom i ignorisanjem od strane svih vlasti: u onoj velikoj Jugoslaviji; u maloj Jugoslaviji, a i u ovoj još nedefinisanoj zajednici Srbije i Crne Gore, naša dijaspora je, u to smo svi bili ubeđeni, čekala momenat za regulisanje svojih prava. Otadžbina je više od pola veka samo tražila i dobijala, a na opravdane zahteve dijaspore reagovala je na način neprimeren državničkoj i domaćinskoj mudrosti.
Kome više trebaju priče o tzv. ekstremnoj emigraciji sa svim pežorativnim obeležjima, zatim o emigraciji bez onog prefiksa ekstremna, političkoj emigraciji, ekonomskoj…. U zadnjoj deceniji dvadesetog veka svim tim emigrantskim razlozima dodat je i onaj koji je vezan za ličnu bezbednost. Najveći deo tih faktora još uvek je aktuelan i umesto stvaranja atmosfere povratka ljudi iz sveta na svoja ognjišta, sve više prevladava ubeđenje da treba ostati tamo gde su pristigli po napuštanju otadžbine.
Ako se demokratija kao vrhunsko političko-ekonomsko dostignuće meri, između ostalog i stepenom političkih i drugih prava građana, a uz to pretstavlja i univerzalnu kategoriju, moguće je postaviti pitanje koji to državni sistem i koje zemlje daje sebi za pravo da ruinira vekovima oblikovane odnose među ljudima. Odnosno, ko ima pravo na uskraćivanje političkih i drugih prava svojim građanima, bez obzira gde oni živeli, u otadžbini ili van njenih granica. Bezbroj puta to pitanje je postavljeno vlastima ove zemlje, a ponajviše posle našegOktobra. Vulgarni tradicionalizam ugušio je osećaj pravde i kod postoktobarskih demokrata i , umesto ispravljanja nepravdi ipridobijanja naklonosti i svemoguće koristi od četiri miliona svojih građana, oni nastavljaju s ignorisanjem istih. Ti ljudi su i dalje stranci u rođenoj zemlji.
Sazreli su uslovi još odavno, a sada je to imperativno za revitalizaciju i opstanak matice, da dijaspora participira u političkom i svakom drugom obliku egzistencije matice na obostarno zadovoljstvo, ali i nemerljivu korist otadžbine.
U Americi su se u tu svrhu ujedinile tri najveće organizacije naših iseljenika. U Evropi se to upravo pokušava.
Od našeg Oktobra naovamo, nagoveštava se objedinjavanje evropske dijaspore. Reč je o milion i po ljudi, najmanje asimilovanih i najbližih matici. To je deo naše dijaspore od koje , u stvari , matica ubuduće može imati najviše koristi. Dijaspora u Evropi je skoro kaokod kuće.
I pored toga što su mediji donosili vesti o pripremama za organizovanje jednog zajedničkog autoritativnog tela na području Evrope, počeci organiizovanja su krenuli u različitim pravcima. Ti različiti pravci nisu uslovljeni razlikama u postizanju cilja, već u suprotstavljanju mišljenja kako ga ostvariti. Razlikama se treba čuditi i zbog svesti svih aktera da je i polazna platforma za angažovanje dijaspore preko ovog organizovanja jedinstvena i istovetna.
Početkom juna u Švakcarskoj je osnovan Kongres Srba Evrpoe. U drugoj polovini juna u Francuskoj je potpisana deklaracija o osnivanju USDE (Ujedinjena srpska dijaspora). USDE osporava kredibilitet Kongresa smatrajući sebe jedinim legitimnim telom za okupljanje dijaspore Evrope. Kongres će najverovatnije uzvratiti istim tvrdnjama i tako, umesto proklamovane potrebe za jedinstvenom dijasporom, stvaraju se uslovi za njeno još veće razjedinjavanje. Kao da se celokupna politička klima matice prenela na odnose među našim ljudima u evropskim zemljema. Uslediće, naravno, polemike oko toga ko je u pravu, a ko nije, kome treba pokloniti poverenje i ko to najbolje pretstvalja interese dijaspore. Veoma je moguće da se u tim dokazivanjima izgubi osećaj za ostvarenje proklamovanog cilja i time umanji ozbiljnost nastojanja na ujedinjenju dijaspore.
Za jednu i drugu opciju objedinjavanja evropske dijaspore, u ovom momentu najvažnijim se čini koja će od njih steći legitimitet kod već postojećih,stabilnih organizacija, pri tom čuvenih po svojim ambicijama u rešavanju problema dijaspore i matice, kao što je Kongres srpskog ujedinjenja u Americi. Naravno, podrška jednoj od opcija, samo produbljuje jaz mađu njima i u takvim okolnostima, teško je verovati da će evropska dijaspora steći jedinstvenu platformu za sopstveno objedinjavanje s ciljem što kompetentnijeg uticaja na državno rukovodstvo matice da se dijaspori posveti sva moguća dužna i korisna pažnja.
Suprotstavljanjem i dokazivanjem sopstvenog prava o jedinom ispravnom delovanju, predvodnici organozovanja dijaspore u Evropi neće steći valjano poverenje građana u matici a, što je možda još pogubnije, neće steći ni poverenje pojedinih evropskih zemalja, pa ni kompetentnih evropskih institucija koje bi trebale ojačati zahteve dijaspore za rešavanje njenih problema u matici. Dakle, na samom startu, umesto nagoveštaja valjanih aktivnosti, svedoci smo suprotstavljanja koje se mora odraziti na rasparčavanje interesa naše dijaspore u Evropi.
Ono što je, kod jedne i druge opcije moguće primetiti kao prilično neprihvatljivo u postizanju cilja, jeste odricanje piolitike i političkog po svaku cenu. U tekstovima namenjenim javnosti, čitamo njihove stavove o nevladinom, nepolitičkom, neprofitnom itd. statusu. Kao da se zaboravlja da je na ovim našim prostorima politika osnovni zakon bitisanja. Kao da se ovde bez političkih odluka može bilo šta uraditi. Uostalom, zašto se i jedna i druga opcija zalaže za pravo glasanja, ako ih ne interesuje participacija u političkom životu zemlje, omogućena eventualnim učešćem naše dijaspore u samom glasanju. Ulazak u političke forume i učešće u donošenju političkih odluika, za sada su jedini način da dijaspora zadovolji svoja višedecenijska nastojanja u ostvarivanju svojih prava, ali i iskrenu nameru da pomogne svojoj otadžbini.Celi svet nas, uostalom opominje da smo zadnja zemlja na svetu koja ima bogatu, a neiskorištenu dijasporu. Naravno, dijaspora ne želi više da bude samo korištena, želi da učestvuje u svemu što se dešava, u politici i ekonomiji, kulturi i socijalnim kretanjima. Uostalom, zašto ne bi učestvovala i u strateškim projektima otadžbine. Za našu dijasporu uvek je važila istinašto dalje i duže, to bliže i zauvek.
Da bi se , u sadašnjem kontekstu političkih događanja u matici bilo šta pokrenulo s mrtve tačke po pitanju rešavanja problema dijaspore, neophodno je ostvariti pravo glasanja. Potsetiti treba mnoge naše ljude u matici i rasejanju da naši ljudi u rasejanju imaju pravo glasa, ali ne i pravo da glasaju, sem ako se na dan glasanja našu u rodnom mestu.
Zbog svega toga, osnovana je , registrovana i radi Patriotska stranka dijaspore. Ne da bi vodila politiku, već da bi opsluživanjem politike, upravo izlaskom na izbore, došli u situaciju da sedomognemo famoznih centara moći kada je u pitanju donošenje političkih odluka. Sve opcije objedinjavanja evropske, kao i dijaspore na drugim kontinentima, mogu svoje političko zadovoljenje pronaći u Programu stranke. Program se svodi na osnovni, jedinstveni cilj, ići na izbore, ući u političke forume i učestvovati u donošenju političkih odluka. Ulaskom, Npr. pretstavnika dijaspore u Parlament, niko i nikada više ne bi mogao ignorisati njene zahteve. A i zašto bi kada je naš osnovni moto dadijaspori moramo omogućiti da pomogne matici. Mišljenja smo, da bi na ovom pojektu, bila korisna i svrsishodna participacija novonastalih i svih dosadašnjih oblika organizovanja naših ljudi u Evropi.
